Možda kosovska kinematografija neće postati fenomen kao rumunska ili gruzijska, ali to će biti i ostati isključivo stvar obima jer kvalitet nije upitan. Kosovski filmaši se ne bave kreacijom novih mitova i kultova “bezgrešnog” rata, već ratni okvir i sećanja na rat koriste, ako su uopšte prisutni, samo kao povod ili pozadinu za ispitivanje nekih drugih, univerzalnijih i kontroverznijih tema. U slučaju „Braka“, filma Blerte Zeqiri, to je ljubavni trougao sa izraženom gay notom. Tek kada jedne noći Bekim, glavni junak kosovskog filma „Brak“ dobije poziv da pokupi pretučenog Nola iz policije, mozaik dotadašnje nelagode odjednom se složi kristalno jasno: Nolova Julija je Romeo (oni koji su ga pretukli vikali su da je Hitler dobro znao zašto je od takvih radio sapun), a taj Romeo je zapravo Bekim. Njihova tinejdžerska romansa se odigrala u ratno vreme i, kako oni tvrde, jedino je što bi u tom trenutku ujedinilo Albance i Srbe je želja da zatuku njih dvojicu.

Pripremite se na urnebesne peripetije koje mogu nastati kada se muškarac naseli u podrumu internata koji je okupirala grupa disidentica, vojnikinja “asimetričnog rata” protiv sistema, patrijarhata i muškog roda, pa makar on podržavao njihovu borbu. Na posete glupih policajaca koji postavljaju glupa pitanja i dobijaju smešne odgovore. Na plan osvajanja sveta putem lezbejske pornografije. Na “koske” koje nam režiser Bruce LaBruce uvaljuje svodeći lezbejske scene na laganu erotiku, dok je seks između muškaraca unutar ekrana na ekranu eksplicitan, premda za radnju nebitan. Na ubačene i konvertirane policajke. Na predavanja o Marxu i Schopenhaueru. Zapravo na zezanje u kojem niko ni ništa nema pravo na poštedu. Reč je o jasno smišljenoj persiflaži i belodanom saznanju da je radikalizam, čak i kada je pokrenut plemenitim idejama, put u neslobodu i da postaje isti kao sistem protiv koga se borio.

Šteta je što su se sve ove ispovesti izgubile u bosanskom loncu u kome se previše toga krčka. Jedan od najjačih aduta filma bi mogla biti baš lična iskustva danas poznatih ljudi i aktivista – Lorda Alfa Dubsa (kao jevrejsko dete je morao da napusti Prag pred ulazak nacista), scenariste i dramaturga Martina Shermana (izbeglog iz Mađarske 1950-ih), pa i same Redgrave koja je rano detinjstvo provela van Londona, krijući se u engleskoj provinciji od bombi. „Sea Sorrow“, rediteljski debi slavne Vanesse Redgrave, tehnički je traljavo odrađen i montaža nije idealna, odluke o izboru materijala su nesrećne zbog prenatrpanosti u 74 minuta filma koji i pored svog haosa koji nudi nije loše pogledati, jer je rađen sa srcem. Očajnički krik, reklo bi se, pre nego dokumentarni film. U njemu je previše lične note da bi mogao da se klasifikuje kao takav, s toliko redosleda i logike koliko ih ima i u raspoređivanju prodajnih artikala u uličnoj trafici.

Razlog zašto sam se bojao „Zaveštanja“ je njegova tema, Jasenovac, tema koja po potrebi iz istorije skreće u dnevnu politiku. Režiser Ivan Jović je razgovarao sa još uvek živim nekadašnjim logorašima, tada decom, a sada već starim ljudima, ukupno devedesetak njih od kojih je pedesetak završilo i u filmu, prikupio 450 sati materijala i od toga izmontirao manje od 90 minuta filma minimalističkog izričaja. Niti autor filma, niti sugovornici ne spominju brojke podložne manipulaciji i ne iznose vrednosne sudove van svedočanstava koja govore i puno više od toga. Poneki detalji su grafički i zaista jezivi, skoro nezamislivi, pa nam je jasan taj stoicizam preživelih. Njih su te traume formirale. Takođe, nema ni mržnje ni prezira, za njih su prosto važila takva pravila igre u to doba. Sve to u crno-beloj boji, u nijansama sive koje još više ističu težinu teme i traume. Nemamo arhivske snimke. Nemamo naratora.