Skoro sve najveće pojedinačne uspjehe hrvatskog sporta ostvarile su upravo sportašice: Iva Majoli, Janica Kostelić, Blanka Vlašić, Sandra Perković … O njima su napisani deseci tisuća tekstova, snimljene tisuće televizijskih i radijskih priloga, o njima svi sve znaju, one su ili su bile velike nacionalne heroine, pa bi se moglo očekivati da su svojim rezultatima i ulogom u povijesti našeg sporta bitno promijenile percepciju ženskog sporta. Tome, međutim, nije tako. Na stranu sad opaska jednog od najpoznatijih televizijskih komentatora da bi „trebalo ukinuti sve ženske sportove osim atletike, plivanja i odbojke jer nemaju nikakvog smisla“ ili klikbejterski naslovi na najčitanijim portalima poput „Odbojkaške guze su nam najdraže“, „Seksi bilderice očarale na EP-u u Zagrebu“ ili „Parada čvrstih guza: U Zagrebu održano EP u bodybuildingu“.

Nasuprot brojnim zapadnim izveštajima, bilo je malo dokaza o bilo kakvim konkretnim namerama Rusije da izvrši invaziju na baltičke države, a kamoli na Finsku ili Poljsku. Svojevremeno mi je jedan ruski zvaničnik rekao: „Vladali smo Poljskom skoro 200 godina i sve što nam je to donelo bile su beskrajne nevolje. Zašto bismo, pobogu, želeli da ponovo progutamo tog ježa?" Stoga je, sa stanovišta vitalnih zapadnih interesa, nepotrebno tražiti trajno onesposobljavanje Rusije. Drugo, traganju za rešenjem u Ukrajini treba da pristupimo u duhu etičkog realizma, sa ciljem trajnog mira koji će obezbediti nezavisnost Ukrajine i potencijalni put ka pridruživanju EU, a ne sa pozicije hiperlegalizma i hipermoralizma, u kom slučaju postizanje mira biće gotovo nemoguće. I naša sopstvena istorija takav pristup ne opravdava.

U rat šaljemo našu djecu koja potom ginu ili ubijaju nečiju djecu. Šaljemo ih u rat jer je tako naložio naš neprikosnoveni vođa. Otac naše nacije. Vid naših očiju. Nepogrešiv. Sveprisutan. Strog, ali pravedan. Veliki vizionar pogleda uprtog u osunčanu sutrašnjicu. On naređuje slanje naše djece u rat. Rat koji će, dakako donijeti progres, koji, mi, obični smrtnici, niti ne naziremo. To će biti još jedan veliki korak na putu do blagostanja. I kazna za naše mrske neprijatelje koji su željeli naš potpuni nestanak. I zato su naoružali njihovu mladost. Naravno, vođa u rat ne šalje svoju djecu. Već samo našu. Njegova mu trebaju kako bi mu donosila toliko potrebnu radost i neophodno opuštanje. Jer sveta je dužnost naše djece - umrijeti za Domovinu. Otadžbinu. Homeland. Vaterland. Otačestvo.

Teško je zamisliti osjećaj HDZ-ovaca pri samom pogledu na današnji performans Siniše Labrovića. Naime, ovaj prekaljeni i izuzetno talentirani konceptualnu umjetnik danas je pred sjedištem HDZ-a u Zagrebu zidao cigleni zid. Na ciglama kojima je dizao „Zid srama“ ispisana su imena sela i gradova koja su pogođena dvjema katastrofama – jedna je potres, a druga nesposobnost obnove nakon potresa. Na samo tri metra od ulaza u bastion omiljene stožerne hrvatske stranke tako je nikao zid na kojem je pisalo - Glina, Sunja, Majske poljane, Volinja, Dvor, Crni potok, Ćore, Greda, Ciglenica … Dogodilo se to u sklopu Festivala izvedbenih umjetnosti „Perforacije“, a na ovaj je način Labrović simbolično započeo obnovu koju hrvatske vlasti nikako da počnu na pravi način, jer jedan je podignuti zid ipak puno više nego nijedan.

Ulični dileri droge nalaze se iza svakog ćoška, a među njima je i veliki broj dece. To ne znači da su svi oni loša deca, mnogi su izmanipulisani i odrasli ih iskorišćavaju. Impresivan dugometražni debi reditelja-scenariste Henryja Blakea, "County Lines", upravo govori o jednom maloletniku koji će biti uvučen u opasan svet droge, a kada shvati u kakav pakao je upao, biće kasno. Film se pokazao kao pravo iznenađenje, šokantna i stravična socijalna krimi-drama koja odiše čistim realizmom i uverljivošću. Reditelj je priču zasnovao na stvarnim događajima i vrlo dobro zna kako da je ispriča, a pored pomenute teme, bavi se i porodičnim odnosima. Za to je Blake imao određeno predznanje jer je proveo jedanaest godina radeći sa velikim brojem traumatizovane dece uvučene u svet droge, a svoje iskustvo je iskoristio za ovaj film.

Subota ujutru. Devet i petnaest. Pijem prvu kafu na verandi. Mačka spava u saksiji. Otvorila je oči na tren, pogledala me i nastavila da džonja. Zabole je za sve. Voleo bih da sam ona kada su radne subote. Ili bilo kog drugog dana. A ne bih se bunio ni da sam saksija. Naročito ove subote. Jedva da sam otvorio oči, a već mi je hiljadu misli okupiralo glavu. Obično sačekaju bar do podne. Danas nisu. Kada bih birao saundtrak za jutrošnje misli, nijedna pesma ne bi pasovala bolje od "It's a Sad and Beautiful World" grupe Sparklehorse. Krećem na posao. Poslednjih nekoliko jutara na putu do posla slušam kao blesav novi album Nikolasa Krgoviča (kakva ploča!), ali ne danas. Ove subote mi se ništa nije slušalo. Srećem onog komšiju koji liči na Rika Rubina. On uvek šeta dva psa. I jutros je. Poželi mi dobro jutro i pita kako sam. Kažem da bi u krevetu bilo bolje.