Kada se neko, pogotovo javni dužnosnik, pravi da između antifašizma i fašizma postoji neka linija simetrije i da je najbolje „ne svrstavati se“, tada zapravo čini ono što fašizam želi: skida mu historijsku i moralnu stigmu, pretvara ga u „mišljenje“, u stav koji se može prihvatiti ili odbaciti, ali koji se tobože mora uvažiti kao sastavni element demokratskog pluralizma. Posebno zabrinjava insistiranje gradonačelnice Rinčić da je zbog jedne (!) djevojke sa zastavom SR Hrvatske „čitav marš pod petokrakom“. Takav argument nije logički propust nego politička strategija: pronađi pojedinačni incident, pretvori ga u simbol, demoniziraj cijeli pokret. To je ista metoda koju koriste oni koji žele delegitimizirati feminističke proteste zato što je negdje neka aktivistkinja nosila radikalni transparent, ili antiratni pokret jer su se tamo pojavila trojica anarhista. To je metoda koja se koristi kada je cilj diskreditirati pokret koji se bori protiv duboko ukorijenjene nepravde.

Mamdani je pobijedio jer je učinio za ljevicu ono što je Trump učinio za desnicu: nije se brinuo o gubljenju centra, nego je jasno iznio svoju radikalnu poziciju. Smatram da je, za sada, Mamdani učinio ispravno ostajući unutar Demokratske partije, mobilizirajući njenu popularnu bazu protiv demokratskog establišmenta – da je ušao u takmičenje protiv sve tri ostale sile (stari republikanci, Trumpovi populisti i demokratski establišment), sigurno bi izgubio. Sada bi trebao djelovati oprezno kako bi jasno preuzeo kontrolu nad njujorškim ogrankom Demokratske partije i uspostavio gustu mrežu veza ne samo s demokratskim socijalistima širom SAD-a, već i, slijedeći savjet Bernieja Sandersa, suptilno se obratio razočaranim siromašnim radnicima i farmerima koji obično glasaju za Trumpa. Budućnost Mamdanija su razočarani trumpovci.

Kane je rekao: „Evo baš gledan kako četri mrgaša šaraju grafite po zidu od škole!“ Uča je pitala: „Kakve grafite?“ Kane Šteta je rekao: „Ima par kukastih križova, par ušatih U, pa Ubij Srbina, pa Srbe na vrbe…“ Mi rulja smo svi skočili iz klupa i pojurili smo prema ponistrama. Samo učiteljica Smilja je dreknila: „Mičite se od ponistri! Ajmo svi na svoja mista! Brzo!“ Mi smo u roku dz vratili se u klupe. Uča je rekla: „Da ste odma otvorili bilježnice i krenili pisat zadaće! Naslov je Moj grad!“ Svi u razredu su otvorili bilježnice. Onda sam ja pitao: „A šta ćemo sa mrgama šta crtaju ustaške grafite po školi?“ Uča je rekla: „Šta se to nas tiče? Mi imamo svog posla!“ Ona pederica Sandra je rekla: „Pa tribalo bi nešto napravit…“ Učiteljica Smilja se napečila: „A šta napravit, molinte lipo?“ Ja sam rekao: „Zvat panduriju!“ Uča je podviknila: „Ja da zoven panduriju?! Ja?!“

Nije to lako – živiš u jednoj državi, a uvjeravaju te, i to autoriteti vlasti i Crkve, da zapravo živiš u drugoj. Zato su Hrvati sluđeni, pa boga mu, državu su dobili ima već 35 godina, a sad mic po mic ispada da je Jugoslavija živa, zdrava i, naravno, opasna. I kad smo već mislili da su detektirani svi Jugoslaveni i komunisti koji bi da ruše demokratski poredak, mahom među novinarima, piscima i kulturnim radnicima, odjednom se pokazalo da među takve, koje valjda treba pred zid, spada i stranka Možemo! koja je na vlasti u Zagrebu. Omanja nakana da preimenuju samo četiri ulice na periferiji Zagreba koje nose imena raznih NDH protuha, nije međutim prošla lišo, užasno se naljutila i desničarska vlast i Crkva, pogotovo ona u Bosni otkuda je stigla politička depeša pretencioznog penzionera, kardinala Vinka Puljića.