Pri ovom gostovanju Bogdan je govorio o svom djetinjstvu u Hercegovini i dolasku u Zagreb, o okusima njegovog djetinjstva, pri čemu se našalio da bi s bijelim lukom bio spreman pojesti i - govno. U glumu se, kaže, zaljubio još kao dječak, radeći sa četrnaest godina u videoteci. Po dolasku u Zagreb počeo je glumiti u amaterskim kazalištima, završio ekonomski fakultet, a onda se prijavio na Akademiju dramskih umjetnosti u Zagrebu. Govorio je o svojim ulogama i glumačkim transformacijama, naročito o ulozi Mustafe Golubića u seriji "Senke nad Balkanom". Golubićeva biografija ga je, kaže fascinirala, a proučavajući ovog revolucionara i agenta NKVD-a shvatio je da je osnovna crta njegovog karaktera bila glad za novim i nepoznatim, odnosno žar s kojim je Golubić gazio kroz život. Također, prisjetio se velikana s kojima je snimao, izdvajajući kao svoje glumačke favorite Ivicu Vidovića, Radu Šerbedžiju i Žarka Lauševića.

Samo sam ušao u avliju, gledao staru kuću koja je već istrošena od godina starosti i bez imalo ustručavanja, sa velikim pritiskom i željom, pokucao na vrata ... Jednom, dva, tri puta ... Odjedanput, čujem škripanje poda, koji je odzvanjao u mojoj glavi, otvaranje vrata ... Najednom, sebe starog 25 godina unaprijed ... Gledam u sebe samog … Muk ... „Izvoli ...?“, pitao je ... On ... „Ja sam Alen Muhić. Tvoj ...“ Ne stigoh ni izgovoriti do kraja rečenicu, prekinuo me njegov glas: "Znam ko si ..." Tih par sekundi trajale su kao vječnost ... „Možemo li popričati?“, pitao sam drhtavim glasom, ali onako ponosno, da ne primijeti da me je strah, ne zbog njega, već moje reakcije ... "Uđi, ako želiš", ponudi mi onako domaćinski, pomaknut na štok od vrata, raširene ruke, da uđem u kuću ... Odbio sam te popričasmo u četiri oka ispred kuće, za betonskim stolom, cigaretom u ruci, o svemu. Lažima, istini, silovanju, suđenju ...

Damjana je piljila u tatu sa razrogačenim očima. Onda je ona rekla: „Mama je juce plicala da je lovac Luka ubija vuka!“ Tata je njoj rekao: „E, to je bilo juče! Al danas je HDZ izabra Turudića za državnog tužioca! Znači, sve se minja! Vuk ostaje živ!“ Onda sam ja sa druge kreve pitao: „Ko je ti Turudić, jebate?“ Tata je rekao: „Turudić je lovac Luka! Samo u prenesenon značenju! Bereš?“ Ja sam rekao: „Ne berem!“ Tata je rekao: „Kako ne bereš, jebaga patak! Kad lupež postane zadužen da lovi lupeže, pozitivni likovi najebu! Kapito? Nema šanse da Crvenkapica preživi bajku! Čiča miča, gotova priča!“ Damjanica je zinila: „Clvenkapica je mltva?“ Tata je rekao: „Totalno! Bog joj da pokoj!“ Mama je koljački gledala u tatu. Onda je ona rekla: „Jebešmi mater ako ti nisi bolestan u glavu!“ Tata je okrenijo se prema meni i rekao je: „Eto, jesi sad zadovoljan, gubo cinkaroška?“ Ja sam šutijo i njupao sam kakao sa baškotom.

Danas, kada je globalni kapitalizam postao jedina prava revolucionarna snaga, novi pristup je važniji nego ikad. Ono što je ostalo od levice opsednuto je zaštitom starih dostignuća države blagostanja, projekta koji u velikoj meri ignoriše koliko je kapitalizam promenio strukturu naših društava u poslednjih nekoliko decenija. Naravno, ima izuzetaka. Janis Varufakis je jedan od retkih teoretičara i političara koji su prepoznali ovaj proces kakav jeste. Kapitalizam se, tvrdi on, pretvara u tehno-feudalizam, zbog čega tradicionalna antikapitalistička retorika gubi na snazi. To implicira da treba da napustimo socijalnu demokratiju i njenu osnovnu ideju levo-liberalne države blagostanja. Varufakis vidi da se predmet naše kritičke analize promenio i da se mi moramo menjati s njim. U suprotnom, samo ćemo pomoći kapitalizmu da se revitalizuje u novom obliku.

On je nekadašnji Sarajlija kojeg je rat potjerao sa svojega, i tamo se bavi plemenitim stvarima. Zove se Brano Velimirović, i odmah smo zgotovili da treba nazvati živu legendu s kojim on prijateljuje, a meni je ostao u trajnom sjećanju. Riječ je o filmskom redatelju Branku Baletiću, autoru hitova “Balkan Express” i “Sok od šljiva”, čija je životna priča poslužila za predložak o možda i najboljem jugoslavenskom filmu o automobilizmu. Riječ je, naravno, o “Nacionalnoj klasi” u kojem besmrtnog Floyda igra Dragan Nikolić. Bale, kako ga prijatelji zovu, je jednom u devedesetim, razočaran nacionalizmom i pobjedom mraka, zapisao rečenicu koja me je zadužila za cio život. Bilo je to u listu Vreme, gdje je vodio dnevnik, i rezigniran nad svim rekao kako ruše Vukovar, Mostar, Sarajevo, Dubrovnik i zapitao se: “Zar je sve ono što sam popio bilo džaba?”

Da ne bude zabune: nepušač sam i duvanski mi dim smeta. Oduvek je tako, još od onih davnih vremena kada je otac sedeo u svom kutku u dnevnoj sobi i pušio kao Turčin, a mi se kroz dim probijali kao kroz onu Karpenterovu maglu. Da ne govorim o tome s koliko sam džez koncerata izašao jer nisam mogao da podnesem duvanski dim (u vreme kada se u Domu omladine, recimo, pušilo na džez koncertima… do skora, takoreći). Ipak, čitavo se moje političko biće buni protiv bilo kakvog zakona o zabrani pušenja u kafanama. Zbog čega? Zbog toga što je reč o principu slobode. Kako sad to? Zar sloboda (u slobodnim društvima, naravno) nije ograničena samo istom takvom slobodom drugih, odnosno zar meni kao nepušaču nije sloboda ograničena već time što ne mogu da boravim u pušačkom kafeu?