Režiser Danis Tanović otvorio je Sarajevo film festival drugim ostvarenjem zaredom. Pre tri godine, to je obavio sa „Deset u pola“ (2021), dok je ovog avgusta predstavio „Nakon ljeta“. Prvi zaključak koji na osnovu toga možemo izvući jeste da je „slavni oskarovac“, oko čijih su se filmova otimali veliki festivali, sada malo smanjio ambicije i počeo da igra za regionalnu publiku, i to na domaćem terenu na kojem još uživa visok ugled. No, sličnosti između Tanovićeva dva poslednja filma zapravo sežu malo dublje od puke koincidencije ili igranja na očito, da se njima otvara „domaći“ mu SFF. Za početak, i prethodnik i njegov naslednik su filmovi koji spajaju romansu, komediju i (melo)dramu, uzdajući se pritom u lokalni (hm, lokalizovani?) humor mentalitetskog tipa oslonjen na neke od klišea. Shodno tome, oba filma zapravo igraju za širu regionalnu publiku željnu malo smeha, malo suza i malo sračunato iscimanih emocija.

U mnoštvu propovijedi održanih na svetkovinu Velike Gospe koje kruže internetskim svijetom, jedna od slušanijih je propovijed hercegovačkog franjevca fra Maria Knezovića koju je održao na misi uočnici u Gospinom svetištu u Rami. Duhovni influencer Knezović često se oglašava u javnosti kako bi tobože ovdašnje katolike i Hrvate upozoravao na zamke i stranputice iskvarenog modernog svijeta. U tematski nabacanoj, teološki neutemeljenoj i retorički izvještačenoj propovijedi, Knezović je posve banalizirao i vulgarizirao svetkovinu Velike Gospe. Vjernici su bili prisiljeni slušati pola sata bulažnjenja arogantnog, iritantnog i teološki neobrazovanog propovjednika. Propovijed fra Maria Knezovića relikt je prošlosti u kojoj su se mnogi svećenici s oltara iživljavali nad vjernicima i provodili nad njima duhovni teror.

"Vladama trećih zemalja pruža finansijske i logističke alate za obavljanje “prljavog posla” koji evropske vlasti ne bi mogle obaviti na vlastitom tlu. Tačnije, ne mogu ga više obavljati nakon poznate presude Evropskog suda za ljudska prava Hirsi Jamaa i ostali protiv Italije iz 2012. godine, koja se odnosi na izravno protjerivanje (migranata) od strane italijanske mornarice prema Libiji 2009. godine. Nakon zatvaranja ovog nasilnog poglavlja, EU se fokusirala na strategiju podsticanja trećih zemalja da rade ono što ona ne može činiti kod kuće", kaže u intervjuu Gianfranco Schiavone, stručnjak za pitanja migracija i jedan od autora publikacije “Zatvoreni unutra. Zatočenički kampovi u Evropi 21. vijeka” koja ima cilj odgovoriti na ključna pitanja kroz pomnu analizu evropskih politika vezanih za azil i imigraciju.

Kolektivna frustracija zapadnih centrista, koji su donedavno verovali da se njihova hegemonija ne može dovesti u pitanje, posledica je tri široko prihvaćena mita. Prvi mit je ideja da je centar političkog spektra po definiciji najveći protivnik krajnje desnice. Drugi mit je predstava o reprezentativnom uzorku, nekom mitskom „prosečnom glasaču“ koji odlučuje ishode izbora. Treći je uverenje da sankcije i trgovinske tarife mogu zaustaviti Kinu i Rusiju zbog njihove zavisnosti od zapadne tehnologije, kapitala i platnog sistema. Osim što su neosnovani, ovi mitovi uzrokuju pogubne zablude. Njihovo raskrinkavanje je nužan, ali nedovoljan korak na putu ka razumevanju sadašnjosti. Pođimo od mita o nepomirljivom sukobu centra i krajnje desnice i zapitajmo se sledeće...

Svi su na crnoj listi istorije, sem Izraela. Svi su mrzitelji Izraela i antisemite, samo je Izrael nevin. „Najmoralnija vojska na svetu“, ponovio je juče Netanjahu, što može izmamiti jedino osmeh stida kod njegovih slušalaca širom sveta. Ali dokazi su tu: neuništivi, brojni, nedvosmisleni i neoprostivi. Osam meseci ratovanja protiv dece. Osam meseci dece sa amputiranim udovima, dece koja su ostala siročad. Gladne, bolesne, osakaćene, na samrti i mrtve dece. Brojke su zastrašujuće, ali ništa manje zastrašujuće nije ni potpuno odricanje Izraela od svake odgovornosti. Desetine hiljada dece je ubijeno krivicom roditelja, Hamasa, Ujedinjenih nacija i UNICEF-a, samo ne krivicom njihovih ubica, vojnika Odbrambene vojske Izraela (Cahal) i njenih pilota, najmoralnijih na svetu. Kada je u pitanju ovakav nivo nanošenja patnje tolikoj deci, mogao se očekivati osećaj šoka i potresenosti i u izraelskom društvu. Jer i mi imamo decu.

Bilo bi bolje da je Izrael u ovom teškom trenutku konačno okrenuo pogled ka unutra i video sebe. Bilo bi bolje da je okrivio sam sebe, makar za nešto, umesto što krivi ceo svet. Pitanje bi trebalo da glasi kako smo stigli dovde, a ne kako su oni do toga stigli. Kada ćemo konačno preuzeti odgovornost za nešto? Za ono što je učinjeno u naše ime? Preko stotinu članova Kneseta je potpisalo peticiju protiv Haga, a niko protiv izraelskih ratnih zločina, jer takve peticije nije ni bilo. Poslanici su jadna potvrda stanja zemlje: ujedinjeni protiv pravde, ujedinjeni u osećaju večite žrtve, bez desnice i levice, hor pravednika. Ako dođe taj dan i Izrael bude osuđen za ratne zločine, treba se setiti da je 106 poslanika Kneseta glasalo za prikrivanje zločina Binjamina Netanjahua i Joava Galanta. Pojas Gaze je uništen, a njegovi stanovnici ubijani, ranjavani, pretvarani u siročad, izgladnjivani. Izgubili su ceo svet, a većina njih je bila nevina. To je ratni zločin.