Režiser Danis Tanović otvara Sarajevo film festival drugim ostvarenjem zaredom. Pre tri godine, to je obavio sa „Deset u pola“ (2021), dok je ovog avgusta predstavio „Nakon ljeta“. Prvi zaključak koji na osnovu toga možemo izvući jeste da je „slavni oskarovac“, oko čijih su se filmova otimali veliki festivali, sada malo smanjio ambicije i počeo da igra za regionalnu publiku, i to na domaćem terenu na kojem još uživa visok ugled, nedavno čak i osvežen serijom „Kotlina“, čija je druga sezona takođe lansirana u Sarajevu u okviru programa „Pretpremijere“.

No, sličnosti između Tanovićeva dva poslednja filma zapravo sežu malo dublje od puke koincidencije ili igranja na očito, da se njima otvara „domaći“ mu SFF. Za početak, i prethodnik i njegov naslednik su filmovi koji spajaju romansu, komediju i (melo)dramu, uzdajući se pritom u lokalni (hm, lokalizovani?) humor mentalitetskog tipa oslonjen na neke od klišea. Shodno tome, oba filma zapravo igraju za širu regionalnu publiku željnu malo smeha, malo suza i malo sračunato iscimanih emocija, dok su za „široki svet“ oni uglavnom nezanimljivi u svojoj mehanici, a makar delimično neprevodivi u svom egzoticizmu.

Kako nam se nabrzinu smućkani, na prejakoj vatri i prebrzo ispečeni ćevapi u „Deset u pola“ baš i nisu svideli, možda bi bilo bolje da se pozabavimo „bevandom“ presečenom sa ponekom rakijom i dimom marihuane na plaži u filmu „Nakon ljeta“. Za početak, recimo da je projekat pažljivije pripremljen, sniman u široj koprodukciji (Hrvatska, BiH, Rumunija, Slovenija, Srbija), produkcijski zahtevniji i uspeliji, te da ga njegova letnja „vibra“ čini popriličnim repertoarskim favoritom za kraj (ili malo posle kraja) letnje sezone po balkanskim prestonicama dok su uspomene na letovanje na moru još sveže. U tom smislu, Tanović, njegov kreativni tim i produkcijska ekipa tu imaju nužan sastojak za uspeh sa kojim je teško uprskati – milje dalmatinskog otoka.

Naša protagonistkinja Maja (Anja Matković, Tanovićevo otkriće u „Deset u pola“, ovde i koscenaristkinja) dolazi na neimenovano ostrvo (kao kulisa poslužio je Prvić) sa jasnom misijom: da dokaže da je vanbračna kći pokojnog uglednika, kapetana Jakše, te da pokupi komadić nasledstva za koji misli da joj pripada. Kako taj proces može i da potraje, a neveliki smeštajni kapaciteti su u tom periodu, pri kraju sezone, prilično popunjeni, ona nema izbora, nego da prihvati posao konobarice kod vlasnika jedinog ostrvskog „pojila“, a usput i gradonačelnika Iće (Goran Navojec).

Dok Ićin partner u raznim aktivnostima i jedini ostrvski majstor Nediljko (Mario Knezović) pokušava da joj „utrči u kazneni prostor“, Maja na radnom mestu upoznaje i polako se zaljubljuje u Sašu (Uliks Fehmiu), povratnika iz Amerike i pisca u pokušaju. Njega je na ostrvo dovukla nostalgija za bezbrižnim letovanjima u detinjstvu i mladosti, a kuća koju obnavlja služi kao metafora nedovršenih priča u životu. Ali, Saša krije još nešto, što Maju tera da razmišlja kako da ne ponovi istoriju koju je već ispisala njena majka.

Osim toga, ne bi trebalo zaboraviti ni na ćaknuti otočki duh u kojem su svetinje Devica Marija, drug Tito, Hajduk i gazdin golf-autić; u kojem se sporovi između komšija vode oko toga čije krave pasu u čijoj tuđoj bašti; gde se policija koja mora da dođe sa kopna ne zove da na površinu ne bi isplivale neke javne tajne; gde stara partizanka zna da pripuca ako čuje muziku koja je asocira na fašizam; gde u kafiću ide red partizanskih, red kubanskih i red „Bela ćao“; gde se stabljikama marihuane tepa „deca“, a piće s etiketom „eksperiment“ je bolje ne piti ... Baš su šašavi ti ostrvljani!

Zapravo, dok je više komedija nego drama, romantična ili „čista“, odnosno dok može da egzistira u nabijenom tempu brzopoteznih humornih „provala“, „Nakon ljeta“ je plitak i zabavan film. Improvizovana gluma, po pravilu „u tipu“ pojedinih glumaca, ima smisla, naročito u korelaciji sa nepredvidljivom energijom Anje Matković čija „ruka“ na scenariju takođe pomaže. Ako se u obzir uzmu i fotografija Miloša Jaćimovića (lagano lelujava kamera iz ruke može se tumačiti kao preslikavanje „fjakastog“ stanja uma likova, što domaćih, što došljaka koji su navike preuzeli), pa i izuzetne produkcijske vrednosti, detalji koji dodaju na utisku autentičnosti i poneko „uskršnje jaje“ - možemo pomisliti da smo konačno dobili jedan univerzalno dopadljiv letnji hit koji cilja odraslu, iako ne nužno zahtevnu publiku.

Nevolja je u tome što Tanović taj tempo ne može da isprati, a još manje da ga prevede u jedan sasvim drugi žanrovski ključ melodrame, pa film od polovine počinje da liči na „sapunicu“ u kojoj se preostalo humorno „gorivo“ deli na porcije taman dovoljne da se prethodno razgaljeni i zabavljeni gledalac ne smori. Tu su čak i glumci ostavljeni da se snalaze sami sa sobom jer se stiče utisak da jake emocije dolaze iz eksternog izvora (scenarija), ali ne i iz organskog razvoja likova i njihovih odnosa. Ponovno pojačavanje tempa i humora u završnici pomaže taman toliko da se sve to privede kraju.

Na kraju, „Nakon ljeta“ je gledljiv film koji ne dostiže puni potencijal, ne postaje urnebesno zabavan, niti čini da gledaocima nakon njega bude puno srce. Šteta, jer je početak ipak obećavao više.

Lupiga.Com via Pobjeda

Naslovna fotografija: Nakon ljeta