Nevladine organizacije Akcija za ljudska prava (HRA), Centar za građansko obrazovanje (CGO) i ANIMA Centar za žensko i mirovno obrazovanje izražavaju oštar protest zbog preimenovanja Tivatske ulice u Pljevljima u ulicu Branka Krvavca, vojnika JNA koji je poginuo u agresiji na dubrovačko-hercegovačko područje u Hrvatskoj u oktobru 1991. godine. Smatramo da se radi o postupku protivnom Zakonu o spomen obilježjima Crne Gore i primjeru negativnog istorijskog revizionizma. Objavljeno je da je Krvavac, kao pripadnik JNA, izgubio život na dubrovačko-hercegovačkom ratištu dok je pružao pomoć ranjenom komandiru. Agresivan napad JNA na Dubrovnik, u kojem su učestvovali pretežno građani Crne Gore, najveća je sramota naše države u novijoj istoriji. Svi treba da znaju da demokratija odavno ne znači samo puku vladavinu većine, već da zahtijeva obzir prema ljudskim pravima svih.

„U eksplicitnom videu objavljenom na Telegramu“, piše Džulija Dejvis iz Centra za analizu evropskih politika, „jednom od pritvorenika odsečeno je uvo, koje je onda nateran da pojede“. Ruski zvaničnici su to uradili ne samo da bi odvratili potencijalne buduće napadače, već i da bi saplemenicima pružili užitak. „Nikad ovo nisam očekivala od sebe“, napisala je Margarita Simonjan, ruska propagandistkinja koja vodi državni medij RT, „ali kad vidim kako ih povijene dovode u sudnicu, pa čak i to sa uvetom, osećam izuzetno zadovoljstvo.“ Fenomen nije ograničen samo na Rusiju. U Tenesiju, pojedini zakonodavci traže da se vrate javna vešanja (i to na grani) osuđenih na smrtnu kaznu. Gde je tome kraj? Još važnije, kako se „normalni“ ljudi mogu dovesti u stanje da uživaju u takvom sadističkom spektaklu?

Iako se osećam kao da odgovaram na pitanje „Da li mi mama zna da sam narkoman“, jer mi je teško da shvatim da čak i dragi ljudi i nakon više od 35 godina besomučne ratne propagande i dalje mogu da poveruju u montaže koje dolaze po direktivi ministra ratne propagande Aleksandra Vučića, zbog svih tih dragih ljudi, i zahvaljujući solidarnosti kolega iz Danasa, odgovoriću i na takvo pitanje: Ne, nisam “slavio” ustaškog koljača Dinka Šakića. Da, cela priča je u gebelsovskom maniru izvučena iz konteksta. Idemo redom, da vam se predstavim. Ime mi je Dinko Gruhonjić. Rođen sam u Banjaluci 15. septembra 1970. godine, u takozvanom mešovitom braku: otac mi je bio muškarac, a majka žena. Za ljubitelje penjanja po mom rodoslovnom stablu, otac mi se zvao Ahmed, majka mi se zvala Nadežda. Sestra mi se zove Zlatica, kao Titova unuka.

Srbija je devedesetih vodila osvajačke, imperijalne, agresorske ratove, a jedini njeni heroji iz devedesetih su dezerteri. U gradovima Srbije u vrijeme ratova devedesetih bilo je 55 velikih pobuna protiv rata. Vlasti u Srbiji nikad se nisu usudile službeno objaviti koliko je ljudi u vrijeme ratova dezertiralo, a organizacija Žene u crnom procjenjuje da je vojnu obavezu izbjeglo više od 300.000 ljudi. Ove zaključke, odnosno podatke iznijela je Staša Zajović, jedna od osnivačica organizacije "Žene u crnom", pri gostovanju u emisiji "Zavidavanje", objavljenoj na YouTube kanalu VIDA TV. Zajović je govorila i o epidemiji seksualnog nasilja u Srbiji, o ulozi Srpske pravoslavne crkve u ratovima devedesetih, odnosno u njenom učešću u aktualnim političkim i društvenim gibanjima. Srbija je, tvrdi osnivačica "Žena u crnom", u mnogome teokratska država, kao Iran.