Novembra 1979. godine počeo sam uređivati i voditi Primus, trosatnu emisiju koja se od osam ujutro emitovala na Drugom programu tadašnjeg Radio Sarajeva. Prva autorska rubrika koju sam uveo imala je naslov Top lista nadrealista. Smislio sam je u ljeto prethodne godine, u Prokuplju, gradu u jugoistočnoj Srbiji, negdje pri kraju obaveznog vojnog roka. Top lista nadrealista je startala skromno. Montažni rez zvukova, efekata, muzike i dokumentarnih snimaka koji je povremeno bio i duhovit. Nešto se u ovoj priči jače zakotrljalo uvođenjem stalnog lika. Preporučio mi ga je Dado Dragoje, radijski tehničar i moj drug iz osnovne škole. Zapamtio ga je iz vremena dok je pohađao muzičku školu i na velikom odmoru svraćao u obližnju pekaru Semberija. Lik se zvao Zeko i bio je egzemplar raskošne logoreje. Stalna mu je uzrečica bila: To je bilo bombastično.

Nevladine organizacije Akcija za ljudska prava (HRA), Centar za građansko obrazovanje (CGO) i ANIMA Centar za žensko i mirovno obrazovanje izražavaju oštar protest zbog preimenovanja Tivatske ulice u Pljevljima u ulicu Branka Krvavca, vojnika JNA koji je poginuo u agresiji na dubrovačko-hercegovačko područje u Hrvatskoj u oktobru 1991. godine. Smatramo da se radi o postupku protivnom Zakonu o spomen obilježjima Crne Gore i primjeru negativnog istorijskog revizionizma. Objavljeno je da je Krvavac, kao pripadnik JNA, izgubio život na dubrovačko-hercegovačkom ratištu dok je pružao pomoć ranjenom komandiru. Agresivan napad JNA na Dubrovnik, u kojem su učestvovali pretežno građani Crne Gore, najveća je sramota naše države u novijoj istoriji. Svi treba da znaju da demokratija odavno ne znači samo puku vladavinu većine, već da zahtijeva obzir prema ljudskim pravima svih.

„U eksplicitnom videu objavljenom na Telegramu“, piše Džulija Dejvis iz Centra za analizu evropskih politika, „jednom od pritvorenika odsečeno je uvo, koje je onda nateran da pojede“. Ruski zvaničnici su to uradili ne samo da bi odvratili potencijalne buduće napadače, već i da bi saplemenicima pružili užitak. „Nikad ovo nisam očekivala od sebe“, napisala je Margarita Simonjan, ruska propagandistkinja koja vodi državni medij RT, „ali kad vidim kako ih povijene dovode u sudnicu, pa čak i to sa uvetom, osećam izuzetno zadovoljstvo.“ Fenomen nije ograničen samo na Rusiju. U Tenesiju, pojedini zakonodavci traže da se vrate javna vešanja (i to na grani) osuđenih na smrtnu kaznu. Gde je tome kraj? Još važnije, kako se „normalni“ ljudi mogu dovesti u stanje da uživaju u takvom sadističkom spektaklu?

Iako se osećam kao da odgovaram na pitanje „Da li mi mama zna da sam narkoman“, jer mi je teško da shvatim da čak i dragi ljudi i nakon više od 35 godina besomučne ratne propagande i dalje mogu da poveruju u montaže koje dolaze po direktivi ministra ratne propagande Aleksandra Vučića, zbog svih tih dragih ljudi, i zahvaljujući solidarnosti kolega iz Danasa, odgovoriću i na takvo pitanje: Ne, nisam “slavio” ustaškog koljača Dinka Šakića. Da, cela priča je u gebelsovskom maniru izvučena iz konteksta. Idemo redom, da vam se predstavim. Ime mi je Dinko Gruhonjić. Rođen sam u Banjaluci 15. septembra 1970. godine, u takozvanom mešovitom braku: otac mi je bio muškarac, a majka žena. Za ljubitelje penjanja po mom rodoslovnom stablu, otac mi se zvao Ahmed, majka mi se zvala Nadežda. Sestra mi se zove Zlatica, kao Titova unuka.