Tekst Terryja Eagletona objavljen na portalu UnHerd u prijevodu Slavice Miletić prenosimo s prijateljskog Peščanika

Neko je jednom rekao da je nacionalizam najkontradiktornija politička ideja. Iako on može voditi pravo u gasne komore, može vas i osloboditi ugnjetačkih imperijalnih sila. Na svakog Franka ili Modija dolazi neki Džordž Vašington ili Mahatma Gandi. Nacionalizam može spasiti kulture i jezike kojima preti izumiranje, ali nas isto tako može navesti da umislimo da smo bolji od svih ostalih. Kao najuspešniji revolucionarni pokret modernog doba, nacionalizam je omogućio zanemarenim narodima da stupe na svetsku scenu, ali je istovremeno bio i jedan oblik duhovne introvertnosti koji ih je zaključao u njihovu sopstvenu psihu.

Neki nacionalisti s čežnjom gledaju na utopiju iz prošlosti, u vreme pre nego što su se kolonijalni osvajači iskrcali na njihovim obalama. U 18. veku, patriotski nastrojeni irski naučnici tvrdili su da se u Rajskom vrtu verovatno govori irski jezik. Ne smemo, međutim, dozvoliti da nas taj arhaični ton zavede. Nacionalizam je sasvim moderna ideologija, koja je nastala pre najviše dva i po veka. Tek u to vreme Evropu je preplavila nova ideja da biti nacija znači imati sopstvenu državu. Postojala je direktna veza između etničkog i političkog. Ljudska bića (u koja žene nisu spadale) imala su pravo na samoopredeljenje ne samo kao ljudi već i kao narodi. Između reči „nacija“ i „država“ stavljena je crtica i tako je nastala jedna nova pojava.

U tom revolucionarnom pojmu sadržani su izvesni problemi. S jedne strane, bezmalo sve takozvane nacije su bile etnički hibridne – neobičan izuzetak bila je samo Kina – pa zašto onda svaka etnička grupa u njima ne bi imala svoju državu? S druge strane, nacije tog vremena u velikoj meri su bile definisane imperijalizmom i kolonijalizmom. Pošto su te suverene sile igrale glavnu ulogu u iscrtavanju državnih granica, uglavnom u skladu sa sopstvenim materijalnim interesima, zar onda revolucionarni nacionalizam nije bio jednostavno obrnuta slika svog protivnika u ogledalu? Bez obzira na to, po kojoj mističnoj logici ti to što si Tibetanac ili Peruanac automatski daje pravo na sopstvenu državu? Postojali su, naravno, neki oblici takozvanog građanskog nacionalizma za koje je biti Peruanac jednostavno značilo biti građanin Perua, bez obzira na etničko poreklo, i to je trebalo da bude temelj na kom će nići većina nacija; ali romantična želja da – kao narod – potvrdimo svoju različitost, svoju jedinstvenost i moguću superiornost nikad nije nestala i nedavno se ispoljila na ulicama Britanije.

Istorijski posmatrano, nemiri su ovog leta izbili zbog toga što je jedan deo britanske radničke klase suviše dobro upio propagandu društvenih slojeva koji su mu nadređeni. Da bi svet imperija i dinastija ustupio mesto svetu autonomnih nacionalnih država, bila je neophodna seizmička kulturna transformacija. Ljudi koji su sebe ranije videli kao zakupce feudalnog zemljoposednika i, još apstraktnije, kao lojalne sluge monarha, morali su naučiti da postanu francuski, britanski ili portugalski državljani. Njihovi identiteti su morali biti preoblikovani i preusmereni. Neki Britanci su bili bogati i moćni, a drugi siromašni, ali je među njima postojala veza – britanstvo – zbog koje su takve podele bile nevažne. Bogati i siromašni mogli su da zaborave svoje svađe i ujedinjeni stanu naspram demonizovanog stranca. Nepotrebno je reći da je to moglo biti veoma zgodno za bogate. Sve društvene klase mogle su se udružiti protiv zajedničkog neprijatelja, a u Britaniji je ta uloga tradicionalno pripadala Francuzima i Ircima. Pokazalo se da je za osećaj zajedničkog nacionalnog identiteta ključan i protestantizam, koji je žalosno nedostajao u Francuskoj i Irskoj.

Ali taj snažni nacionalni identitet, koji je nekad u velikoj meri odgovarao potrebama komercijalnog i industrijskog kapitalizma, sve manje je sposoban za to u sadašnjim uslovima. Kapitalizam, a s njim i tržište rada, sada su globalne pojave. Nacionalno jedinstvo ostaje politički i kulturni imperativ, ali je u sve većem raskoraku sa savremenim globalnim tržištem. Kultura i ekonomija više nisu skladan par. Naravno, za to su često krive njihove različite brzine: promene u kulturi se zbivaju tempom puža, a ekonomija se začas može preokrenuti. Tu razliku produbio je prelazak s nacionalnog na transnacionalni kapitalizam. Od radnika, čiji su mentalitet oblikovali vekovi lojalnost kralju i zemlji, sad se implicitno traži da prepoznaju veliku laž nacionalizma: činjenicu da ne postoji organska veza između etničke grupe i određene teritorije, da ne postoji nikakav definisani prostor koji, po božanskom ili prirodnom pravu, pripada onima koji govore određeni jezik ili imaju određenu boju kože. Zemlja nikad nije bila tvoja. Imigranti nisu uzeli od vas ono što nikad nije bilo vaše. Ne postoje jedinstvene britanske vrednosti koje stranci ne mogu ili neće da dele. Naseli ste na fantaziju jedne nacionalne države čiji je interes bio da vam proda tu iluziju; ali ta država je u međuvremenu promenila svoju prirodu, a vi ste ostali isti.

Ne shvatate da transnacionalni kapitalizam ne mari za kulturu, boju kože ili jezik koji se govori u Rajskom vrtu sve dok ima iz koga da cedi profit. Njegova politička korektnost nije nimalo manja od budnosti uredništva Guardiana. On je besprekorno liberalan sistem i rado će videti Malezijce u Danskoj i Dance u Maleziji ako to odgovara njegovim ekonomskim ciljevima. Nijedan način proizvodnje nije bio u tolikoj meri slep za kulturu. Za razliku od nekih kojima vlada, on je uglavnom ravnodušan prema pitanjima identiteta, posebno nacionalnog ili etničkog, jer je identitet ludačka košulja koja ometa kretanje i prilagođavanje. Samo tinejdžeri se opsesivno bave pitanjem ko su i šta su. Više nema starosedelaca; sada su svi iseljenici, ali neki još prianjaju uz fatamorganu monokulturne zemlje i zovu je domom iako je ta zemlja nestala pre više decenija.

U modernom kapitalizmu oduvek je postojao sukob između njegove želje za političkim jedinstvom i njegovog ekonomskog pluraliteta. Kako Marks ističe u „Komunističkom manifestu“, to je najhibridniji, najmešovitiji oblik života, koji neprestano prelazi granice, spaja sasvim različite pojave, meša suprotnosti i obrće hijerarhije. Ali tu raznolikost na nivou tržišta mora dopunjavati jedinstvo na državnom nivou. Ako smo anarhisti u tržnom centru, moramo biti odgovorni građani u crkvi i učionici, na biračkom mestu ili u porodičnom domu. Tu protivrečnost sadašnji sistem nije u stanju da razreši, kao što ne može ni da pomiri potrebu za unutrašnjom kulturnom kohezijom s plimom migracije iz inostranstva.

Marksizam je radnicima ponudio alternativu šovinizmu, koju je nazvao internacionalizam. To, zapravo, znači da vozač kamiona u Šefildu ima više zajedničkog s kelnerom u Seulu nego s milionerom u čijoj kompaniji radi. Takvi međunarodni identiteti nisu iluzija – setite se katolika – ali ih je teže održati od lokalnih identiteta jer su ljudi telesna bića vezana za određeno mesto. Mala je verovatnoća da će se više od šačice fanatika baciti na barikade uzvikujući „Živela Evropska unija!“, a još je manje onih koji bi vikali „Hoćemo svetsku vladu!“ Kako razviti oblike svesti koji odgovaraju globalizovanom svetu? To nije problem na nivou popularne kulture, gde je Tejlor Svift jednako univerzalna kao i novac, ali postoje stariji oblici te kulture, koji su povezani s nacionalnim ponosom, gorčinom i strahom od Drugog i koji se neće lako privoleti kosmopolitizmu. Što se neki građani osećaju udobnije u VIP salonu na aerodromima, to će se neki drugi defanzivnije umotavati u nacionalnu zastavu.

Neki od onih koji su nedavno gađali policiju ciglama pokazali su frustriranost i bes zapostavljene niže klase, dok su drugi prosto mrzeli strance i hteli da ih istuku. Groteskna ironija ponašanja prvih je očigledna: koga napadate ako ste siromašni, poniženi, isključeni i lišeni budućnosti? Jedinu društvenu grupu (izbeglice) koja je još siromašnija, isključenija i poniženija od vas. U tom smislu se isplatilo vekovno negovanje patriotizma i odanosti imperiji među običnim ljudima. Imperija je izgrađena, između ostalog, na uverenju da su ljudi određene kulture i boje kože manje vredni od Britanaca; to uverenje, usađeno milionima običnih Britanaca, zadovoljilo je njihovu potrebu da se nad nekim osećaju superiorni. Nije neobično što neki od njihovih potomaka gaje slična osećanja prema Avganistancima i Sirijcima, posebno prema onima koji nisu mirno ostali u svojim dalekim zemljama, već su bili dovoljno drski da im pokucaju na vrata.

Naše političare istinski užasavaju paljenje hotela i policijski pendreci, ali svakako osećaju i olakšanje što taj izliv gneva nije usmeren na njih. Jer upravo oni, na kraju krajeva, upravljaju sistemom koji velikim masama ljudi poručuje da su nevažni. Naravno, to nije izgovor za pokušaj spaljivanja imigranata. Možete se osećati odbačeno, a ipak se ne udružiti s nasilnikom kao što je Tomi Robinson. Vlast, mediji i pravosudni sistem ne usuđuju se da priznaju da je taj doživljaj odbačenosti sasvim opravdan – i da će, ako se njim ne budu bavili, opet izbiti neredi.

Terry Eagleton, UnHerd

Za Peščanik prevela Slavica Miletić

Lupiga.Com via Peščanik

Naslovna fotografija: Pixabay