Nedelja, 5. oktobar 2025.

Pre tačno dvadeset pet godina izbile su velike beogradske demonstracije koje su dovele do smene Slobodana Miloševića sa vlasti. Stotine hiljada ljudi izašlo je na ulice, zgrada parlamenta i državne televizije bila je u plamenu, a nekoliko dana kasnije Milošević je saopštio da priznaje izborne rezultate i napušta funkciju. Time je vlast preuzela srpska opozicija. Nada koja je tada zavladala bila je gotovo neopisiva, a onda je brzo iščezla. Danas se stiče utisak da se devedesete ponovo vraćaju, kao neželjeni eho prošlosti.

Zvanična štampa godišnjicu je obeležila mlako i protokolarno. Ni tadašnji opozicioni lideri, koji su na talasu narodnog nezadovoljstva došli na vlast, nisu pokazivali naročitu želju za slavljem. A šta bi uopšte i slavili? Rasipnički su potrošili veliku priliku i nisu ispunili istorijsku misiju. Srbija je danas podeljena, neraspoložena i ogorčena.

Beograd, 5. oktobra 2000. godine (FOTO: AFP/Đorđe Kojadinović)

Ponedeljak, 6. oktobar 2025.

U svom eseju koji sam posvetio Teofilu Pančiću ponovo sam se vratio misli koja me godinama zaokuplja. I ovog puta pomenuo sam Winstona Churchilla, koji se uoči Drugog svetskog rata usprotivio smanjenju izdvajanja za kulturu uz pitanje: „Ako ukidamo kulturu – za šta se onda borimo?“ Znao je da kultura čini identitet jedne nacije.

I danas bih rekao isto – kultura, a ne politika – predstavlja stvarni temelj nacionalnog identiteta. Kada se izgube kulturni koreni, nacionalna svest lako sklizne u destruktivni nacionalizam. Plašim se da ćemo u digitalnoj eri postati obrazovani varvari. Diplome se stiču masovno, ali kultura se ne neguje. Bez kulture identitet slabi, a demokratija se izopačava.

Četvrtak, 9. oktobar 2025.

Dobro se sećam kako je u Srbiji dočekana Trumpova izborna pobeda. Prvi je reagovao Milorad Dodik u Republici Srpskoj, pozirajući sa crvenom Trump kapom kao da lično prisvaja rezultat izbora. Nedugo zatim, Beograd su preplavili bilbordi: „TRAMPE, SRBINE!“. 

Euforija je trajala kratko. Čim je preuzeo dužnost Trump je uveo najviše carine u regionu upravo na srpsku robu. Usledile su i sankcije protiv Naftne industrije Srbije, a zvanične poruke pozivale su da se „ne paniči – snabdevanje gorivom obezbeđeno je do 1. januara“. Oni bilbordi su nestali, Trump kape završile u kontejnerima.

Džaba bilbordi (FOTO: X)

Istog dana stigla je druga vest: Švedska akademija objavila je da je mađarski pisac László Krasznahorkai dobio Nobelovu nagradu za književnost. Mađarska je slavila, a bilo je gotovo simbolično što su oba politička tabora u zemlji – makar jedan dan – reagovala gotovo istim zadovoljstvom. Viktor Orbán čestitao je laureatu, a Krasznahorkai mu je odgovorio zahvalom uz napomenu da nikada ne bi podržao njegovu politiku. To je verovatno najdalji domet pristojnosti u savremenom političkom govoru. 

Subota, 11. oktobar 2025.

Srednja i Istočna Evropa, zajedno sa Balkanom, već decenijama očajnički neguju kult tradicije, uvereni da se izgubljeni identitet može povratiti vraćanjem unazad. Toliko smo uronjeni u prošlost da nismo primetili kako je budućnost prošla pored nas.

Verovali smo da bez tradicije nema stabilne budućnosti; to je tačno, ali prošlost bez vizije budućnosti postaje siroče. Sa budućnošću smo prognali i utopije, smatrajući ih besmislenim jer su neostvarive. A možda su potrebne upravo zato što su neostvarive. Proterali smo ih, a zatim spokojno obedujemo za stolom osiromašene prošlosti. Društvo u kojem se više ne rađaju utopije – društvo je bez nade.

Nedjelja, 12. oktobar 2025.

Roman „1984“ Georgea Orwella ponovo je postao hit u knjižarama. Čitaju ga i oni koji ranije nisu ni čuli za njega. Komentatori ga citiraju kao dokaz da Srbija živi u autokratskom sistemu zasnovanom na strahu. Upućeniji čitaoci pak preporučuju „Vrli novi svet“ Aldousa Huxleya, tvrdeći da današnje vlasti opstaju na dobrovoljnom pristanku, ne na represiji.

Istina je da ni jedna ni druga slika više nisu sasvim tačne. Jedanaest meseci neprekidnih nemira u Srbiji oslabilo je strah. Redovno se protestuje u raznim gradovima. Obične građanke i radnici izgovaraju rečenice koje ranije ne bi ni pomislili izreći. Ipak, zemlja nije vesela. Vlast i opozicija dele isti afekat – bes.

Farmaceuti beleže veću prodaju sredstava za smirenje i spavanje nego prošle godine. To i ne čudi, jer psihički se lomi čitavo društvo. Nada obećava sreću, ali proizvodi depresiju. 

U lokalnom supermarketu čuo sam razgovor dvojice muškaraca. Jedan je govorio kako „jedva čeka izbore“. Na pitanje „za koga će glasati“, odgovorio je: „Ne znam. Možda i ne izađem. Samo da jednom bude kraj.“ Dok je birao pomorandže, rekao je i da mesecima ne gleda vesti.

Ponedeljak, 13. oktobar 2025.

Stanje sve više podseća na pripovetku „Tunel“ švajcarskog pisca Friedricha Dürrenmatta. Prepun voz ulazi u tunel, skrećući sa uobičajene trase. Putnici naslućuju da nešto nije u redu, ali niko ne zna šta. Mladić pokušava da zaustavi kompoziciju, međutim kočnica ne radi. Kada sa kondukterom prodre u ložionicu, otkrije da je lokomotiva bez vozača. Voz ubrzava, nad ponorom, dok im preostaje samo pitanje: „Šta sad?“ Odgovor glasi: „Ništa. Bog nas je ispustio. Padamo ka njemu.“ Stvarnost sve više imitira fantastiku.

Sreda, 15. oktobar 2025.

U Srbiji povremeno izbiju prizori koji nadmašuju svaku fikciju. Više nije jasno da li književnost imitira stvarnost ili je obrnuto. Protesti povodom kosovskih izbora ponudili su bizarnu scenu u kojoj su i vlast i opozicija – odvojeni policijskim kordonima – protestovali sa istim parolama i istim zastavama, pozivajući se na iste ideale. Kosovo je Srbija. Pred parlamentom su vlasti blokirale saobraćaj kako bi anti-blokaderi protestovali protiv blokadera.

Bačulov s "detonatorom" u ruci (SCREENSHOT: YouTube)

To nije sve. Nakon prošlogodišnjeg urušavanja krova na novosadskoj železničkoj stanici, tužilaštvo je saopštilo da nema elemenata terorizma. Ipak, predsednica Skupštine Ana Brnabić izjavila je da se mora razmotriti i ta mogućnost. Radi se o terorizmu. Predsednik Vučić kasnije je „oprezno“ podržao tu sugestiju. Objavljen je snimak sigurnosne kamere na kojem se vidi opozicioni odbornik Miša Bačulov kako na dan urušavanja nadstrešnice prolazi pored stanice. Usledila je televizijska „analiza“ i njegov prolazak pored stanice proglašen je sumnjivim, dok je jedan čovek u invalidskim kolicima sa kutijom imenovan potencijalnim pomagačem, a mobilni telefon mogućim detonatorom. Postavljeno je pitanje: „Zašto je putovao vozom, a ne automobilom? Zašto je ćutao? Zašto tužilaštvo nije ranije objavilo snimak?“ Bačulov je zatim objavio svoj raniji intervju u kojem je jasno rekao da je doputovao u Beograd pola sata ranije i da je tek tada čuo za nesreću. Nije skrivao ništa. I pored toga, u Skupštini je zatraženo da „dokaže svoju nevinost“. Ako to nije kafkijanski obrt, teško je zamisliti šta jeste.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Pixabay

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć onih koji nas čitaju, čitateljice i čitatelja poput tebe, uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.