Sreda, 28. maj 2025.

U Mađarskoj će za godinu dana biti održani parlamentarni izbori, ali izborna kampanja je već krenula. Vlada je najavila da će penzionerima obezbediti pomoć u iznosu od 30 hiljada forinti, što je nekih 75 eura.

U Srbiji studenti zahtevaju vanredne izbore, a Aleksandar Vučić okleva, iako se do sada hvalio da izbore može raspisati kad god poželi. U pokušaju da smiri tenzije, objavio je da će penzionere u Srbiji obradovati vanrednom pomoći od 20 hiljada dinara, što je nekih 171 eura.

Čini se da je Vučić u većim problemima nego Orban. Ova dva iznosa tačno pokazuju kolika je i gde cena penzionerskog glasa.

Četvrtak, 29. maj 2025.

Listam stare dnevničke beleške. Nova vladajuća klasa se učvrstila početkom devedesetih godina prošlog veka, uz bučno promovisanje nacionalnih slogana. O paroli „plišane revolucije“, o ljudskim pravima, o nezavisnom i kritički nastrojenom novinarstvu više ne žele ni da čuju – svoje poverenje prebacili su na autoritarne vođe čvrste ruke.

Ovo sam video i zapisao 30. decembra 2021. godine: „Video sam kako su liberalnu demokratiju kompromitovali pobednici tranzicije – pripadnici nove kapitalističke klase. Video sam partijske komesare nove vladajuće elite, među kojima su bili i opozicioni partijski komesari. Đelić i kompanija bi čak i raj privatizovali – samo da su za to mogli da dobiju dozvolu od Boga. Vidim kako novi „oblikovaoci javnog mnjenja“, intelektualci bez ideala, lagano uplovljavaju u prijatnu zavetrinu bezidejnosti. U svet koji sam već predvideo u svom romanu 'Pareneza'. Danas se gospoda sinovi i gospođice ponosno šepure na kičastom Bulevaru Ironije.”

To sam pisao o eliti posle 2000. godine. Kritički sam se odnosio i prema strankama koje su tada došle na vlast. Ali postoji razlika između elite koja je zavladala 2000. godine i one koja nepokolebljivo drži vlast od 2012. godine, evo već 13 godina. Nije sigurno da će političari koji štite interese novih kapitalista i 2025. godine bezbrižno šetati ulicama i trgovima jer njihova lica zaklanjaju kacige policajaca i žandarma.

Već sam se navikao da vodeći političari nastupaju pred vlastitim narodom iza kordona svojih specijalaca.

Petak, 6. jun 2025.

Gledam vesti i prepoznajem lica s početka devedesetih – poznata iz moje knjige eseja „Wittgensteinov razboj”. Vadim knjigu i čitam jedan odlomak: „Studenti ostavljaju sapun i deterdžent ispred zgrade Skupštine Srbije. Iz zgrade izlazi četnički vojvoda Šešelj, poteže pištolj iz pojasa i podiže ga uvis.”

Zatim listam dalje: „U Beogradu su, u duhu nacionalne čistote i lojalnosti, kao čin duhovne nacionalne samozaštite, razotkrili i temeljno prebili Jovana Mandića, elektroinženjera. Ako nastavi da bude ‘nenacionalan’, prete mu novim batinama. Obavešten je da su sledeći na redu studentski lider zvan ‘mali Đilas’ i ostali nedovoljno nacionalno svesni intelektualci. Šešelj vodi crnu listu ‘nenacionalnih’. Razne ‘moralne inspekcije’ brinu o čistoći nacionalne svesti. Grupa krajiških Srba želi da ‘dovede u red’ Beograd, jer ga, po njima, ugrožavaju kosmopoliti, Jevreji, liberali, i naravno, ‘slabi Srbi’ – kako ih nazivaju, ‘drugosrbijanci' koji predstavljaju opasnost za patriotizam.”

Ipak, postoji razlika između dva doba. Devedesetih su studente zvali plaćenicima stranih sila. Danas su optužbe konkretnije: sada ih terete da rade za hrvatsku obaveštajnu službu. I to nije dovoljno – najnovija etiketa glasi da su ustaše, nacisti i fašisti.

Na zidinama grada Niša osvanuo je transparent s natpisom: „Bolje ćaci nego naci”, uz nacističku svastiku. Reč „ćaci” je nadimak za grupu „Studenti 2.0” koju predvodi izvesni Miloš Pavlović, a koja podržava Vučića.

"Bolje ćaci, nego naci" u Nišu (SCREENSHOT: YouTube)

Nišlije su bile ogorčene – poznato je da se u blizini nalazio nacistički koncentracioni logor u kojem su hiljade ljudi izgubile živote. U tom logoru rođen je i akademik i filmski reditelj Želimir Žilnik, koji je preživeo zahvaljujući tome što su ga roditelji, kroz žicu logora, izbacili, a neko iz Niša ga je pronašao i odgajao. Njegove roditelje ubili su nacisti.

Tužilaštvo tvrdi da crtanje svastike nije krivično delo. Vojislav Šešelj, koji često gostuje u režimskim TV emisijama, verovatno je zadovoljan.

Subota, 7. jun 2025.

Mnogi s pravom izražavaju ozbiljnu zabrinutost zbog razvoja događaja u Srbiji, jer sve je jasnije da vodeći političari više nemaju stvarnu kontrolu nad polulegalnim nasilničkim strukturama koje su sami stvorili. Po tome se Vučićev sistem razlikuje od Miloševićevog. Milošević je strogo centralizovao državni represivni aparat. Čak je i nacionalizam dozirao tačno – jednog dana manje, drugog dana više. I aparat represije bio je centralizovan – ulica je bila pod potpunom kontrolom. NATO bombardovanje je, međutim, razbilo tu centralizaciju, pa je Milošević, bez ozbiljnijeg otpora, prepustio vlast. Nije pokušao da sačuva fotelju uz pomoć batinaša.

Za razliku od njega, Šešelj bi zaoštrio sukobe, ali ekonomska elita, koja je priželjkivala stabilnost, to je odbacila i snažno podržala opozicione stranke. Milošević je bio divlji izdanak radikalnog populizma koji je trebalo „reformisati“. Srpska radikalna stranka se pod imenom Srpska napredna stranka reformisala i uspešno se uklopila u srednjoevropske populističke i autoritarne tokove koji su, kako kaže poljski istoričar Adam Michnik, postojali još nakon pada komunizma, ali su tokom 2010-ih preuzeli dominaciju.

Pobedila je kombinacija boljševičkog nacionalizma i antikomunizma sa autokratskim sistemom, koji više nije tako strogo centralizovan kao što je bio Miloševićev. Vučić ne nastavlja Miloševićevu izolacionističku politiku – on je prihvatio model srednjoevropskog populizma i time stekao političke partnere. Taj model je otvoren prema zapadnim investitorima i obezbeđuje slobodno kretanje kapitala. To mu je donelo podršku, posebno iz onih zapadnih zemalja koje više cene stabilnost Balkana nego demokratsko upravljanje.

Istovremeno, Vučić je održavao prijateljske odnose s Rusijom i bio izuzetno otvoren prema kineskom kapitalu. Zahvaljujući kineskim kreditima omogućene su grandiozne infrastrukturne investicije. I Kini je stalo do stabilnosti. Međutim, očuvanje stabilnosti zahtevalo je i kompromise s domaćom krupnom buržoazijom. Vučiću je to pošlo za rukom tako što je napustio borbu protiv korupcije – borbu koja mu je u početku donela veliku popularnost.

Vredi se setiti kako je uhapsio Miškovića, jednog od najbogatijih ljudi u Srbiji, i tada mu je popularnost vrtoglavo porasla. Na kraju je Mišković oslobođen svih optužbi, a država Srbija je morala da mu plati odštetu. Danas Vučić i Mišković bez problema sarađuju. U duhu tog kompromisa s krupnim kapitalom realizuju se i gigantske investicije oko EXPO sajma, koje će zadovoljiti pohlepnu novu buržoaziju.

Ali taj kompromis znači i da krupni kapital sada ima pristup primeni sile. Prema dostupnim podacima, četiri najveće privatne firme za obezbeđenje u Beogradu zapošljavaju oko 20.000 ljudi – što predstavlja ozbiljnu policijsku silu. Primena sile više nije državni monopol. Decentralizovano nasilje je, međutim, nepredvidivo i mnogo netransparentnije od regularne policije ili žandarmerije. Povremeno ti ljudi obavljaju i zadatke klasičnih batinaša, ali se ne zna kakvu još ulogu mogu preuzeti, niti čije interese će sutra štititi.

Jedno je sigurno – decentralizovano nasilje već sada besni na ulicama.

Nedelja, 8. jun 2025.

Čitam vest da je "teško ranjeni" Miloš Pavlović, u društvu predsednice Skupštine Ane Brnabić, posetio svoje roditelje u Doboju. Mladić inače živi u Novom Sadu. Trenutno boravi u Pionirskom parku ispred parlamenta, kod ulaza u luksuzni šatorski kamp, gde je okačen transparent sa natpisom: „Bolje ćaci nego naci“, zajedno sa nacističkim krstom. Ovaj put je svastika precrtana crvenim iksom, što poruku čini još više zbunjujućom.

Kasno uveče vidim i vest da je Srpska napredna stranka pobedila na lokalnim izborima u Kosjeriću i Zaječaru. U Kosjeriću su imali jednog odbornika više od opozicije, u Zaječaru četiri. U oba mesta izbili su masovni protesti – opozicija tvrdi da je vlast pokrala glasove građana. U Novom Sadu takođe su demonstrirali građani i studenti. Rezultati pokazuju da je borba bila tesna, a konačan ishod ukazuje da se napetost između dva bloka ne smanjuje, već raste.

Tokom ovih meseci izrečene su teške optužbe koje su ostavile duboke rane. Plašim se da ni na lokalnom ni na nacionalnom nivou ne postoji prostor za dijalog. Kakav dijalog mogu da vode oni koji jedni druge nazivaju nacistima? Nažalost, toliko željeni dijalog – isključen je. I ja sam, kao i mnogi drugi, u početku polagao nade u vanredne izbore. Voleo bih da grešim, ali bojim se da su rane toliko duboke da ni izbori više ne pomažu. Ili bi mogli da deluju kao injekcija morfijuma? I to bi možda bilo dovoljno ...

Kao naivni idealista, verujem da bi možda neko koga nijedna stranka ne smatra svojim, ali s kim bi obe strane htele sarađivati na smirivanju političke scene, mogao preseći ovaj gordijski čvor. Korak po korak, polako, sa strpljenjem. Znam da će se mnogi samo nasmejati. Zato mi, pod teretom zadnjih trideset godina, ne preostaje ništa drugo nego da sa nevericom pognem glavu.

Petak, 13. jun 2025.

Studenti su najavili da je u pripremi „pobednička studentska lista”, na kojoj, međutim, neće biti mesta ni za same studente, ni za istaknute opozicione političare. To je izazvalo nezadovoljstvo kod dela opozicionih aktera koji su u poslednjoj deceniji redom gubili izbore. Među njima, naravno, ima i izuzetnih pojedinaca, ali istina je da je ta opoziciona ekipa – kao kolektiv – izgubila poverenje birača.

Razlog tome nije samo protraćena decenija, već i gubitak iluzija nakon oktobra 2000. godine. Stranke koje su tada došle na vlast snose odgovornost što se nakon 5. oktobra nije desio i 6. oktobar. Iako su preuzele vlast, zbog jalovih međusobnih svađa nisu znale šta da s njom urade, čime su, u suštini, pripremile trijumfalni marš Srpskoj naprednoj stranci.

Posle 5. oktobra nije se desio 6. oktobar (FOTO: WagingNonViolence/Viktor Sekularac)

Nije dovoljno kritikovati Vučića, nego se te stranke moraju suočiti i same sa sobom. Umesto toga, po različitim debatnim emisijama, uvređeni opozicioni političari ističu svoje zasluge - kako su „zajedno srušili Miloševića”. O periodu koji je usledio, o prokockanim nadama - ćute.

To studenti osećaju, i zato žele da izađu s listom čiji će članovi krenuti „s čistim računom” i imati poverenje birača.

Nakon izbora u Kosjeriću i Zaječaru u Srbiji i dalje nema mira. Srpska napredna stranka je uložila sve napore da izbori budu uspešni, ali njihova pobeda se može nazvati i pirovom, jer su u Kosjeriću osvojili samo jednog predstavnika više, a u Zaječaru četiri. Međutim, Vučić nije ostvario sjajnu pobedu na ta dva manja srpska mesta, već na Srpskoj akademiji nauka, gde je manja grupa akademika sastavila peticiju u kojoj traže Vučićevu ostavku sa predsedničke funkcije.

„Vođeni najvišim interesima naroda i države i duboko zabrinuti za budućnost Republike Srbije, ovim putem javno zahtevamo ostavku predsednika Republike, Aleksandra Vučića, jer ruši demokratske, institucionalne i društvene temelje naše zemlje“, napisali su akademici.

Od 135 akademika, peticiju je potpisalo samo 25! I to predstavlja ogromnu pobedu za Vučića! On nije ostvario toliki uspeh među narodom kao što je među akademicima. U medijima je objavljen spisak onih akademika koji su potpisali peticiju. Među njima su: Dušan Teodorović, Slobodan Vukosavić, Miodrag Tabački, Radomir Saičić, Antun Balaž, Vladimir Kostić, Fedor Mesinger, Mrđan Bajić, Vladan Devedžić, Gojko Subotić, Velimir Radmilović, Milan Damnjanović, Željko Tomanović, Dražen Zimonjić, Vladimir Srdić, Željko Šljivančanin, Zoran Radović, Milica Stevanović, Bogdan Šolaja, Milan Stojanović, Časlav Brukner, Dušan Otašević, Zoran Paunović, Zoran Petrović, Slobodan Milosavljević.

Vredno je zapamtiti ova imena, jer će mnogo onih koji će se verovatno, kada odu u inostranstvo, takođe svrstavati među potpisnike.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: ZLF

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć onih koji nas čitaju, čitateljice i čitatelja poput tebe, uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.