„Vaspitana sam da se pred siledžijama ne povlačim“
Nakon što je u srbijansku javnost dospio snimak s tribine “U raljama nacionalizma” koja je u sklopu festivala Rebedu održana početkom mjeseca u Dubrovniku, Ana Lalić, predsjednica Nezavisnog društva novinara Vojvodine, koja je bila jedna od sudionica tribine, dobila je na desetine poruka u kojima joj se, među ostalim, obećava da će je se zaklati, silovati, ubiti …
Razlog bijesu nacionalističkog kanalizacijskog otpada s društvenih mreža je to što je Ana Lalić na tribini rekla kako se u Vojvodini događa „dosrbljavanje“ i „galop srpskog nacionalizma, koji poništava istorijski identitet Vojvodine i njenu antifašističku tradiciju“ te upozorila na svježi primjer inicijative za gradnju crkve u novosadskom naselju Liman gdje vladajući SNS tradicionalno ne prolazi dobro na izborima svake vrste pa zato urbanistički izvanredno planiranom naselju treba uvaliti bogomolju.
Nakon hajke koja traje već tjedan dana, Ana Lalić je za tiskano izdanje dnevnog lista Danas napisala tekst u kojem pojašnjava svoje stavove koji su, smatramo, vrijedni vaše pažnje, pa vam stoga u nastavku, u cijelosti, donosimo ovaj njen tekst.
Ana Lalić (FOTO: Privatna arhiva)
Piše: Ana Lalić
Na dubrovačkom, a levičarskom Rebedu festivalu sam govorila svojim imenom, prezimenom i profesijom. Nisam predstavljala nijednu državu, redakciju, ni Luksemburg, ni esnafsko udruženje. Tema sesije je bila ekstremni nacionalizam.
To vam je ono što vam piše po zidovima, pojačano portretima ratnih zločinaca. To vam je ono kada vam četvrtaci završetak škole „slave“ pesmom „ne volim te Alija …“. To vam je ono kada ste me nazivali „ustaškom/mađarskom kurvom“ jer sam napisala da vam lekari po bolnicama nemaju osnovnu zaštitu od covida.
To vam je ono kad mi kolege nazivate “balijama“. To vam je poklič sa tribina i natpis na majicama „Nož, žica, Srebrenica!“. To vam je kada pevate “Veseli se srpski rode”, dok se sto metara dalje od vaše pesme ukopavaju zemni ostaci 30 Srebreničana, od kojih je najmlađi imao 15 godina.
To vam je ono što raspirujete svaki put kada napišete “televizija NDH 1” i “Nova SS”. To vam je kada nam pretite da ćete nas ubiti, zaklati, silovati, denacifikovati, jebati mrtve majke i živu decu … jer vam se ne dopada kako pišemo, šta izgovaramo, odakle izveštavamo.
A, sve to vam se to dogodilo i događa u Republici Srbiji. Svakodnevno. I svega toga će biti još „svakodnevnije“, jer se pravite da spavate, jer se pravite da ne vidite, jer se pravite glupi. Jer ste dozvolili da vam mržnju i nasilje prodaju pod „patriotizam“.
Novinar sam, izvestač, a u slobodno vreme i privatno lice. A kao takvo, imam zakonsko pravo na politički i lični stav. Iza kojih stojim „postojano, kano klisurina“.
Dakle, kao to privatno lice, imam pravo na sopstveni ukus, po kom procenjujem da li mi je slanina odveć suva, haljina ružna, kafa preslatka, a neki film dobar ili loš.
Pored ukusa, imam i snažno formirano mišljenje o ljudima koji svoje umeće i talenat sa filmskog platna prebace na izborne plakate partije koja se ka kulturi ophodi kao prema šugavoj mački. U kojoj simfoničari gladuju, a bajemaleknindže diriguju.
Dovoljno sam obrazovana da znam da postament ne sme biti proporcionalno veći od spomenika. U ovom slučaju veći je i od konja i kralja na istom.
Nisam za rušenje ničijih crkava. Jesam protiv njihove izgradnje gde im mesto nije. Posebno ukoliko se zidaju da bi kažnjavale neposlušne i „pogružavale“.Više sam za ljubav ka bližnjem svom, poznatijom i pod „brat je mio, koje god vere bio“.
Jesam protiv ulivanja milijardi u crkve. Nisam protiv ulivanja milijardi u poljoprivredu, obrazovanje, zdravstvo. Sve srpsko.
Jesam za sekularnu Srbiju. Više sam za ovozemaljski, institucionalizovani zakon, no za onaj božanski.
Jesam za Autonomnu pokrajinu Vojvodinu. Predsednica sam Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Nisam predsednica Nezavisnog društva novinara severne srpske pokrajine.
Jesam za latinicu, ćirilicu, mađarski, rumunski, slovački, rusinski, bunjevački, romski …
Nisam za krečom iscrtane zastave po fasadama, jer im tamo mesto nije. Nisam za zloupotrebu državnih obeležja kao sredstva manipulacije i isticanja „ko je glavni baja“ u selu. Shodno tome, nisam ni za bilborde “Slava herojima (???) Banjske” po Farkaždinu, Senti, Adi … čiji su stanovnici većinom pripadnici nacionalnih manjina.
Ne prihvatam da se „srpstvo“ koristi kao politička merna jedinica kojom se određuje ko je patriota, a ko izdajnik.
Protiv sam da mi građani „svih srpskih gradova“ glasaju na novosadskim izborima. Protiv sam da glasaju i na beogradskim.
Moja hrvaština, mađarština, rumunština, bunjevština … (u zbiru „vojvođanština“) ničim ne ugrožava bilo čije srpsko nacionalno biće.
Mi smo „isti narod sa dve različite istorije“ i to je istorijska činjenica. A da smo normalni, to nam je i prednost, koju rado zovu i „bogatstvo različitosti“.
Ja sam građanka Srbije. Od mene je ne morate braniti. Poštujem zakone ove zemlje i plaćam joj porez. Nemam imovinu ni na Kipru ni u Monaku.
Otac mi je rođen u Sremu, mati u Banatu. Sa Bačkom, oni geografski, topografski, ustavom zapisano, čine Vojvodinu. Autonomnu pokrajinu u sklopu Republike Srbije. Dakle, Vojvođanka sam.
Vaspitana da stojim iza onoga što mislim i govorim. I isto mislim i govorim na svim geografskim širinama i dužinama. I gde čuli i gde ne čuli. I pred levima i pred desnima.
Vaspitana sam i da se pred siledžijama ne povlačim. Unuka sam partizana.
Lupiga.Com via Danas
Naslovna fotografija: Privatna arhiva
Živela sobodna Vojvodina.
Neka sve stane tamo gde je i počelo.