Navikli smo se na ogavne kriminalne činove u regionu koji je potonuo u moralnu kloaku tokom devedesetih i u kojem je empatija postala nešto skoro sramno, tako da nije čudno što se kroz filmove nastajale poslednjih tridesetak godina jedva provuče koji tračak svetlosti. Takav je slučaj (tematski) i sa drugim autorskim filmom Miroslava Terzića „Šavovi“ koji se našao u programu Panorame velikog filmskog festivala, ovogodišnjeg Berlinalea. Ne samo da se našao u tom programu nego mu je i dodeljena "Europa Cinemas Label", nagrada za najbolji evropski film u sekciji Panorama. Radnja je smeštena u novobeogradsko sivilo koje fotografija Damjana Radovanovića pretvara u klaustrofobični betonski sanduk čiji teški poklopac samo što se ne svali na glave glavnih junaka. Ovih dana Lupiga će objaviti i razgovor koji smo ovim povodom napravili s Terzićem i glavnom glumicom Snežanom Bogdanović.

Ponekad se pojavi neobjašnjivi sinhronicitet trendova u filmskoj industriji, kao što je to bio slučaj u prošloj godini kada smo u vrlo kratkom periodu dobili dva potpuno različita filma, vrlo sličnih imena. Radi se o filmovima snimljenim na temu krvavog pokolja koji se dogodio 2011. godine na norveškom otoku Utoya, kada je klerikalno-fašistički ekstremista Anders Behring Breivik iz vatrenog oružja usmrtio 69 osoba. Od tih 69 žrtava velika su većina bili mladi ljudi koji su na Utoyu stigli u sklopu letnjeg kampu tada vladajuće norveške Radničke Partije. Pre dolaska na otok Anders Behring Breivik je, u svrhu diverzije, aktivirao eksplozivnu napravu u blizini zgrade norveške Vlade u samom središtu Oslu, pritom ubivši još osmero ljudi. Uz ukupno 77 mrtvih, strašna bilanca ovog pohoda je i preko dve stotine ranjenih, povređenih i traumatiziranih ljudi.

Kritičarska praksa nas uči da je drugo delo presudno za autora, da se na njemu najbolje vidi raspon njegovog talenta, te da se gledajući u odnosu na prvo može predvideti njegova budućnost. Jer svako može imati ideju za jedan film ili jedan roman, bilo da je realizacija istog napravljena u jednom dahu ili kao posledica dugotrajnog i mukotrpnog istraživačkog i filigranskog rada, a stvari postaju daleko kompleksnije kada sve to treba ponoviti, a pritom se ne ponavljati. Tu breme uspešnog prvenca može biti jako teško, možda čak i preteško, a smernice koje on nudi izuzetno varljive. U slučaju Lászla Nemesa i njegovog ovogodišnjeg filma “Prije mraka” nepisana mudrost se pokazala tačnom i to u za autora nepovoljnom kontekstu. Istini za volju, ponoviti uspeh nečeg tako impresivnog, snažnog, neviđenog i za filmski postupak, kao i diskurs o Drugom svetskom ratu revolucionarnog poput “Saulovog sina” činilo se nemogućim od samog početka.

Nakon svega ostaje nam da se pitamo je li viđeno samo endemska bolest nas na Balkanu ili je igra tako nameštena u celom svetu. „Ti imaš noć“, rediteljski debi rođenog Dubrovčanina, celoživotnog Novljanina i, od pre izvesnog vremena, Beograđanina Ivana Salatića, o tom fenomenu koji nazivamo tranzicijom govori na jedan ideološki čvrst, filmski discipliniran i zapravo lakonski način, uvažavajući i specifikum mesta i generacijske, pa i klasne razlike, iako su dobrostojeći “glasno” odsutni. Radnja filma je toliko usporena da se čini skoro kao da je nema, što „Ti imaš noć“ ponajpre čini filmom stanja. Dijalozi su retki i eliptični, kao da su likovi sve rekli i da im svaka dalja nepotrebna priča predstavlja samo još dodatnu muku. Vreme je zimsko ili rano-prolećno, tonovi boje uhvaćeni kamerom Ivana Markovića sivi su i neveseli, a montaža Jelene Maksimović ima meditativnu konotaciju, dok je u dizajnu zvuka stalno prisutan huk mora i vetra.

Dugotrajna je bila borba Ognjena Glavonića za ovaj film, još od trenutka kada je saznao za masovne grobnice s leševima pobijenih civila, kosovskih Albanaca, kada se suočio sa tišinom i zataškavanjem državnih institucija i kada je rešio da snimi egzistencijalnu dramu o vozaču kamiona koji se suočava sa svojim teretom, fizičkim i metaforičkim. Scenario je godinama odbijan na konkursima, a Glavonić je čekajući snimanje od materijala koji je nakupio u svrhu istraživanja napravio dokumentarac koji je obišao brojne svetske festivale i pokupio hvalospeve relevantne filmske kritike. Prvo pitanje koje nam se postavlja je kako to da smo od antifašista koji su more krvi prolili za slobodu, jednakost, bratstvo i jedinstvo postali fašisti u svim post-yu državicama odreda, kojima ljudski život ne vredi ako nosi druga etnička obeležja.

Gde je granica između stvarnosti i fikcije, dokumentarnog, igranog i rekonstruiranog? Siva zona je ogromna i zato imamo termine kao što su “cinema verité”, “faux verité”, “mockumentary”, “docu-drama”, “docu-fiction” koji su i stilska i sadržajna odrednica. I ta fluidnost termina i stilova je dobra polazna osnova za gledanje i analizu najnovijeg filma američkog nezavisnog filmaša Mikea Otta „California Dreams“ za koji ćemo se dobrim delom pitati je li originalno zamišljen kao dokumentarac ili igrani film na temu velikih snova malih ljudi. Koncept nije naročito nov, Hollywood nije samo fabrika, već je često i predmet snova, ona tačka ultimativnog uspeha koja će učiniti da “niko i ništa” postane “neko i nešto”. Međutim, ono što je važilo za neka davna, polu-legendarna vremena klasičnog Hollywooda, danas više ne vredi.