Skandal je kasnije "pukao" na liberalnom (ili makar liberalnijem) spektru, u Hollywoodu, sa Harveyem Weinsteinom kao centralnim negativcem i sa posledicama kojima se kraj još uvek ne nazire. Nije zapečaćena samo njegova karijera, već su na svetlo dana izvučena i druga nepočinstva moćnih i/ili poznatih iz sveta filma i filmskog biznisa. I to je, nesumnjivo, dobra vest jer su se, u krajnjoj liniji, žrtve, najčešće žene i uvek podčinjene u tim igrama moći, odlučile da više ne drže usta zatvorenim, da prevladaju strahove za svoje karijere i strah od sramote, te da učine sve što je u njihovoj moći da promene nepisana pravila igre u kojima onaj koji je jači ima pravo da tlači.

Imajući u vidu društveni pejzaž koji se nakon toga kopernikanski preokrenuo, zapravo čude podeljene kritike koje je Roachev film „Bombshell“ (kod nas mizogino preveden kao „One su bombe“) dobio u krugovima relevantnih filmskih kritičara. Najmanje se tu raspravljalo o filmu kao takvom i stavljalo ga se, recimo, u kontekst televizijske serije „The Loudest Voice“ koja je tematizirala iste događaje (između ostalih u Ailesovoj karijeri). Zamerke i kontroverze su uglavnom bile etičke prirode: koliko su nam protagonistkinje filma simpatične i koliko to mogu biti, te koliko im možemo verovati kao žrtvama jer su same dobrovoljno učestvovale u kreiranju konzervativnog i patrijarhalnog javnog mnjenja i u nekoj meri same pristajale na objektivizaciju, makar toliko da su im pravila kuće određivala kako će se oblačiti i šminkati. Sofistička racionalizacija te vrste, naravno, nije moralno ispravna jer krši osnovno načelo da se umesto počinitelja i njegovog dela u fokus stavlja žrtva i njen moralni integritet.

Film, naravno, ima svojih nedostataka na izvedbenom planu, čak se može reći da u ključnom trenutku nije dovoljno oštar u smislu izbora meta jer se zadovoljava samo primarnim, ali mu je poštenje kao takvo neupitno. Prvo, zato što je reč o doku-drami koja pravi preciznu hroniku događanja oko Ailesovog pada. I drugo, zato što u pozadini slika detaljni pejzaž atmosfere i korporativne kulture u Foxovim redakcijama i u Foxu kao kompaniji, često sa dosta smisla za humor, zbog čega treba zahvaliti scenaristi Charlesu Randolphu, nagrađenom Oscarom za svoj doprinos na filmu „The Big Short“ u kojem je na sličan način portretirana ekonomska kriza 2008. godine.

U filmu se pre događanja oko isplivavanja Ailesovih praksi na videlo prvo upoznajemo sa osobama zaslužnim za to. Jedna od njih je Megyn Kelly (Theron), u to doba možda i najveća zvezda među novinarima i prezenterima na kanalu koja je uvidela da je njena matična kuća neće zaštititi kada, profesionalno radeći svoj posao, upadne u probleme postavljajući predsedničkom kandidatu Donaldu Trumpu sasvim legitimno pitanje. Njeno saznanje da će kompanija stati na stranu čoveka kojeg doživljava kao zlatni rudnik i partnera u zločinu poljuljat će njenu lojalnost i okrenuti je u pravcu da postane jedan od retkih (ili makar prvih) svedoka protiv Ailesa.

Dok je Kelly, inače osoba koja je u svojoj karijeri uspela izjaviti i poprilične rasističke i fundamentalističke gluposti, osoba koja će nam dati jednu od perspektiva, treba reći da je priču pokrenula Gretchen Carlson (Kidman) koja je Ailesovo ponašanje na početku svoje karijere osetila na vlastitoj koži. Njena "zvezda" je možda počela da bledi, pa je "ražalovana" sa mesta spikerice u udarnom terminu u voditeljicu emisije u "mrtvačkom" terminu, pa će svojim putem osvete krenuti kada usled pritiska izgubi i taj posao. Svakako, ono što ona radi je vođeno ličnim, a ne nekim plemenitim interesom, o čemu govori i činjenica da tuži lično Ailesa, a ne kompaniju koja je zaštićena nemoralnim ugovornim klauzulama, ali joj opet treba odati priznanje za taj čin.

Treći značajan lik u priči zapravo nije stvaran, već je kompozit, odnosno prilično fiktivna i uopštena konstrukcija da se pokrije profil generičke mlade i ambiciozne žene koja u raljama Foxa pokušava da se probije od producentskog posla iza kamere do onog ispred. Njeno ime je Kayla Pospisil, a igra je Margot Robbie kao klasičnu naivku. Taj lik je najproblematičniji u celom filmu jer konstrukcija nije uspela dalje od toga da se napravi stereotipni foto-robot mlade i "zelene" konzervativke, ali uloga mu je da gledaocima pruži uvid u dinamike moći i odnosa u Foxu sa najnižeg, početničkog nivoa. U tom smislu je možda još značajniji lik njene prijateljice Jess (McKinnon), skrivene lezbejke i demokratkinje, koja će je uputiti u tajne zanata sa nekoliko citatnih replika.

Konstrukcija nije uspela dalje od toga da se napravi stereotipni foto-robot mlade i "zelene" konzervativke (FOTO: Bombshell)

Sve navedene glumice su izvrsne u svojim ulogama, što je verovatno i najveći kvalitet filma, ali sjajnu kontra-težu dobijaju u liku Ailesa kojeg maestralno igra John Lithgow, prepoznatljiv čak i ispod tone šminke. Njegova uloga je izuzetan balans predatorskog instinkta, sujete, paranoje i svesti o moći koja se polako gasi, fizički i metaforički. Od ostalih, imamo prilike videti i manje uloge Malcoma McDowella kao "spasitelja" Ruperta Murdocha koji Ailesu uskraćuje poverenje, Allison Janney kao Ailesove advokatice, Connie Britton kao njegove naivne i fanatične supruge, te dosta slabije poznatih glumaca u manje ili više uspešnim i (lagano uvredljivo) dorađenim imitacijama ličnosti koje će gledaoci Foxa prepoznati.

Pohvale takođe zaslužuju scenografija, maska i šminka. Potonje dve su čak važan deo mehanike Foxovog poslovanja i Roach to pametno koristi ne samo u smislu imitacije stvarnih osoba i mesta, već preko njih oslikava estetsku komponentu korporativne kulture: kratke suknje i haljine, vrtoglavo visoke potpetice, frizure, šminku. Jay Roach je inače reditelj koji se nakon manje ili više neozbiljnih komedija odlučio na iskorak prema političkom filmu, pa je njegov za sada najbolji uradak jedan televizijski, doku-drama "Game Change" o usponu Sarah Palin. Sa druge strane, Charlize Theron i Nicole Kidman treba odati priznanje da se u ulogama sa puno maske, šminke i "skinutih" manirizama ipak nisu izgubile i da su ostale prepoznatljive.

U konačnici je „Bombshell“ film sa svojim manama u kojem je itekako moguće uživati i koji jednu važnu temu približava publici na jasan, pristupačan i zabavan način. Njegova važnost, međutim, nije samo u tome, već može poslužiti kao pokazna vežba da i osobe koje nam nisu simpatične i čiji je profesionalni integritet upitan itekako mogu biti žrtve nečeg što je izvan njihove kontrole, kao što je to seksualno uznemiravanje i zlostavljanje svojih šefova, te da ih u toj situaciji moramo podržati na jednom univerzalno ljudskom nivou.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Bombshell