Italijanski kandidat za Oscara tehnički je ispoliran film i dokaz da Jonas Carpignano ima puno rediteljskog talenta, ali i zna odabrati prave suradnike zbog čega će profitirati sa svakim svojim sledećim filmom. Slično se može reći i za izbor glumaca naturščika koji su prirodno koloritni likovi sposobni da se prilagode uslovima snimanja filma. U središtu filma je Pio Amato, beskrajno simpatični muljator, mladi Rom koji sa svojom familijom (koju zaista igra njegova brojna familija) živi u Ciambri, predgrađu kalabrijskog grada Gioia Tauro i želi da ga se smatra odraslom osobom. Pio svoju karijeru gradi u svetu sitnog i ne baš tako sitnog kriminala. U tome se ugleda na starijeg brata Cosima koji je dosta često u zatvoru (i ostatak familije se često nađe na udaru zakona, zbog krađe struje pa nadalje, i ako nisu zatvoreni, onda su makar na uslovnoj slobodi) i čiji su klijenti pripadnici kalabrijske mafije 'Ndranghente koji na “Cigane” gledaju sa rasističkim prezirom, ali žive u kriminalnoj simbiozi s njima.

Nije Bajaga bezveze pevao „Tuga mi je velika, velika k’o Rusija“. Ima nečeg u toj ruskoj tugi koja je razlikuje od svih drugih tuga, taj očaj, ta nemoć pred usudom, taj osećaj samoće i napuštenosti u svetu gde je čovek čoveku vuk. Pa opet, ta velika zemlja kroz istoriju i do dana današnjeg poslovično grozna prema svojim podanicima, odnosno građanima, svetu je podarila sijaset umetničkih genija na različitim poljima koji su svoja velika dela stvarali na rubu sistema ili kontra njega, često iz njega i te inherentne tuge crpeći inspiraciju. Čajkovski i njegova Patetična simfonija. Dostojevski, Gogolj i Čehov. Iljf i Petrov. A u svetu filma Tarkovski, German, Balabanov, Zvjagincev. Režiser "Krotke" je Ukrajinac, ali to mu nimalo ne ruši kredibilitet u ovoj priči, u priči gde će se čak i svaki gest koji bi mogao naličiti na dobrotu i ljudskost pretvoriti u vrlo okrutnu šalu, u priči podređenoj ugođaju - muci, tugi i teskobi.

Snimiti film koji daje otvorenu analizu jednog društva obojenu šokantnim prikazima onoga što je u toj zemlji zvanično zabranjeno i sankcionisano teškom robijom ili smrtnom kaznom, podrazumeva veliku hrabrost i žrtvu. Svi glumci ovdje su iranskog porekla, ali sa životima izgrađenim u Evropi, što je logičan potez, s obzirom na opasnost koju učestvovanje u ovakvom filmskom ostvarenju sa sobom nosi. U suprotnom, prikazati predbračni seks u zahodu ilegalnog teheranskog rave kluba i nošenje sa posledicama neželjene trudnoće – traženje doktora koji je voljan devojkama krpiti himen bez zvaničnog pisma roditelja overenog od strane zvanične državne službe, ne bi bilo moguće. Također bi bilo nezamislivo sa takvom otvorenošću govoriti o nekim od najvećih problema ondašnjih velikih urbanih zajednica – ovisnosti o drogama i prostituciji i to u jednoj zemlji u kojoj je seks zvanično dozvoljen samo u bračnoj zajednici.

Možda kosovska kinematografija neće postati fenomen kao rumunska ili gruzijska, ali to će biti i ostati isključivo stvar obima jer kvalitet nije upitan. Kosovski filmaši se ne bave kreacijom novih mitova i kultova “bezgrešnog” rata, već ratni okvir i sećanja na rat koriste, ako su uopšte prisutni, samo kao povod ili pozadinu za ispitivanje nekih drugih, univerzalnijih i kontroverznijih tema. U slučaju „Braka“, filma Blerte Zeqiri, to je ljubavni trougao sa izraženom gay notom. Tek kada jedne noći Bekim, glavni junak kosovskog filma „Brak“ dobije poziv da pokupi pretučenog Nola iz policije, mozaik dotadašnje nelagode odjednom se složi kristalno jasno: Nolova Julija je Romeo (oni koji su ga pretukli vikali su da je Hitler dobro znao zašto je od takvih radio sapun), a taj Romeo je zapravo Bekim. Njihova tinejdžerska romansa se odigrala u ratno vreme i, kako oni tvrde, jedino je što bi u tom trenutku ujedinilo Albance i Srbe je želja da zatuku njih dvojicu.

Pripremite se na urnebesne peripetije koje mogu nastati kada se muškarac naseli u podrumu internata koji je okupirala grupa disidentica, vojnikinja “asimetričnog rata” protiv sistema, patrijarhata i muškog roda, pa makar on podržavao njihovu borbu. Na posete glupih policajaca koji postavljaju glupa pitanja i dobijaju smešne odgovore. Na plan osvajanja sveta putem lezbejske pornografije. Na “koske” koje nam režiser Bruce LaBruce uvaljuje svodeći lezbejske scene na laganu erotiku, dok je seks između muškaraca unutar ekrana na ekranu eksplicitan, premda za radnju nebitan. Na ubačene i konvertirane policajke. Na predavanja o Marxu i Schopenhaueru. Zapravo na zezanje u kojem niko ni ništa nema pravo na poštedu. Reč je o jasno smišljenoj persiflaži i belodanom saznanju da je radikalizam, čak i kada je pokrenut plemenitim idejama, put u neslobodu i da postaje isti kao sistem protiv koga se borio.

Šteta je što su se sve ove ispovesti izgubile u bosanskom loncu u kome se previše toga krčka. Jedan od najjačih aduta filma bi mogla biti baš lična iskustva danas poznatih ljudi i aktivista – Lorda Alfa Dubsa (kao jevrejsko dete je morao da napusti Prag pred ulazak nacista), scenariste i dramaturga Martina Shermana (izbeglog iz Mađarske 1950-ih), pa i same Redgrave koja je rano detinjstvo provela van Londona, krijući se u engleskoj provinciji od bombi. „Sea Sorrow“, rediteljski debi slavne Vanesse Redgrave, tehnički je traljavo odrađen i montaža nije idealna, odluke o izboru materijala su nesrećne zbog prenatrpanosti u 74 minuta filma koji i pored svog haosa koji nudi nije loše pogledati, jer je rađen sa srcem. Očajnički krik, reklo bi se, pre nego dokumentarni film. U njemu je previše lične note da bi mogao da se klasifikuje kao takav, s toliko redosleda i logike koliko ih ima i u raspoređivanju prodajnih artikala u uličnoj trafici.