Dama u večernjoj toaleti po danu je Vjekoslav Kralj, gimnazijski profesor povijesti koji drži vrlo gorljiva predavanja o Paveliću, ustaškom stradanju i partizanskim zločinima. Njegov umirući otac bio je na Bleiburgu, povezan je s Crkvom i nekadašnjom ustaškom emigracijom. Kako je moguće ujedno biti žestoki Hrvat (katolik se podrazumeva) i homoseksualac, dapače transvestit? To identitetsko pitanje, protivrečnost ili začkoljica stoji u centru novog filma Rajka Grlića, „Ustav Republike Hrvatske“. Radi se o nedvojbeno hrabrom i važnom, možda čak i lekovitom filmu koji će nam pomoći da razumemo drugog tako što razumemo koji je identitet stvar izbora, a koji nije. Kada to shvatimo, neće teško biti dobar građanin i ponašati se prema uputama iz naslovnog dokumenta. Videćemo kako će reagirati publika, u principu nenaviknuta da gleda svoje ružnije lice.

U retorici evropske desnice, Lampedusa je fokalna tačka u sudaru civilizacija, „napredne“ Evrope i „zaostale“ Afrike i Azije te mesto pod opsadom migranata. Kod levice, sa druge strane, Lampedusa označava mesto na kome su maske civilizacije pale i na kome se obalna straža više brine za očuvanje granica, negoli ljudskih života. Za Gianfranca Rossija, koji je za potrebe filma na Lampedusi živeo godinu dana, istina nije „negde između“, jer su obe strane u diskusiji potpuno promašile poentu: Lampedusa je mesto starije od ove i prethodnih izbegličkih kriza, sa svojim autohtonim identitetom koji ne zanima novinare i koji je otočki, težački, ribarski, pomorski, katolički i duboko upućen na zajednicu. Na taj identitet izbeglice su uticale marginalno, ti ljudi dolaze i prolaze nakon kratkog zadržavanja u centru, pa ne uspevaju da ostave dublji trag na otočki život.

Znate za one priče koje su toliko neverovatne da prosto moraju biti istinite, jer ko bi tako nešto izmišljao i zašto? „Klan“ je zasnovan na jednoj takvoj priči: neverovatnoj, istinitoj i stoga monstruoznoj. Priča je to o porodično-komšijskom klanu dobrostojećih stanovnika Buenos Airesa pod vodstvom Arquimedesa Puccia čiji je unosan biznis u sumrak vojne diktature osamdesetih godina bilo otimanje ljudi. Za pretpostaviti je da su se Puccio i saradnici time ranije bavili za račun države, ali ovde je reč o sto posto privatnom aranžmanu. Mogu se povući paralele između „Klana“ i klasika američkih mafijaških drama u režiji Coppole, Scorsesea i de Palme. Nije tu stvar samo teme (uvek se nekako pojavljuje motiv lojalnosti kriminalnoj i biološkoj familiji), čak ni mehanike (uspon i pad je ono što očekujemo), koliko izražajnih sredstava, osećaja za detalj i za period.

Flotel Europa jedan je lični memento koji vrlo intenzivno govori i o istoriji broda, Bosne i Hercegovine i Danske, ali i o ljudskosti. Tako nas šaljivi, vedri ton s početka uljuljkava, da bi ozbiljne stvari tek kasnije izašle na videlo. Emotivni vrhunci filma su vezani za četvoricu režiserovih (Vladimir Tomić) starijih drugova, uverenih rokera, Jugoslovena i anti-nacionalista i njihov eskapizam koji se raspršio u dodiru sa realnošću i gurnuo ih u pravcu košmara, drogiranja i tragedije. Izuzetno je zanimljiva i tehnika kojom je film sniman. Naime, svih 70 minuta filma (sa izuzetkom par scena preuzetih iz partizanskih filmova i upotrebljenih u duhovitom kontekstu) čine amaterski VHS snimci. Tomić uz pomoć montažera Srđana Keče sate i sate tog materijala slaže u jedno nostalgično, ali i emotivno izuzetno razarujuće iskustvo.

U vokabularu slovenskog jezika, sinonim za horor je „grozljivka“ i kao takav žanr nije baš omiljen u domaćoj produkciji. Autori kao da ga se boje i radije snimaju drame i komedije. Svoj senzibilitet za „grozljivke“ redatelj i scenarist "Idile", Tomaž Gorkič, objasnio je time što je to totalni film, po Carpenteru, u kojem su prisutni svi žanrovi - i drama i komedija i akcija - koji svakim filmom oprezno zagrebe i po leđnoj moždini samog društva. Film počinje usred idilične slovenske „nigdine“ s dvije manekenke i fotografom Blitzom koji žele odraditi photo shooting izvan Ljubljane, izvan studija, izvan rutine. Ubrzo će susresti brđanine Francla i Viranta čija pojava ne pripada ovom vremenu, ali niti romantično-pustolovnim serijama. Lica pokrivena brazgotinama i devijacijama upućuju na incest, alkohol i frustracije, ne nužno tim redoslijedom. Uoči borbe za preživljavanje jedno je jasno - „Franclu nitko još nije utekao“.

Priznajem da sam u problemu kad god treba da pišem o nekom filmu iz kinematografija malih zemalja koje na neki način smatram svojima. Sa jedne strane, tu je nemilosrdna kritičarska etika da se svaki film meri istim aršinima, u krajnjoj liniji nešto valja ili ne valja, uz sve nijanse između. Sa druge, postoji nekakav poriv da “podržim scenu”, naročito nezavisnu, jer je snimanje filmova u tim malim i siromašnim zemljama zahtevan i ne baš često isplativ posao, pogotovo ako se ide van sistema i uhodanih poslovno-drugarskih kombinacija. Ali sa „Otvorenom“ tih problema nemam. Film je jednostavno sjajan. Nema veze što dolazi iz Srbije, bio bi sjajan i da dolazi iz Japana ili Velike Britanije. Njegov autor, Momir Milošević, nastudiran, istreniran, kreativan, energičan, sa idejom i metodologijom, može pokrenuti malu revoluciju u srpskoj kinematografiji. Nadam se da je „Otvorena“ samo početak.