Priča iz mesta u kojem je Bog rekao laku noć šamarčina je posle koje još dugo zvoni u ušima
Uzak, stari 4:3 format slike, kamera koja iz čudnog ugla hvata nekoga ko zapomaže, da bi u sceni zatim snimala kroz staklo terenskog vozila koje se spušta po serpentinama. Sa tom slikom slušamo razgovor dvojice muškaraca o kriminalnim aktivnostima. Gradić u provinciji i oronula blokovska naselja. Milje rođenih gubitnika i večitih očajnika. Siromaštvo i mizerija posvuda, nepoverljivost i prevara kao dve strane iste medalje. Komunizam i post- komunizam, tranzicija i post-tranzicija u mestu u kojem je „Bog rekao laku noć”.
Naslov zapravo nema veze s tim, premda je metafora očita i efektna, već se tiče legende iz turskih vremena po kojoj je planina nad bugarskim gradom Vracom u kojoj je smeštena radnja filma i u kojoj je film snimljen dobila ime. Debi Ralice Petrove, nagrađen prestižnim nagradama u Locarnu i Sarajevu, „Bezbog“, pokušava da bude moćan i monumentalan kao planina i bistar kao pogled sa nje, a da istovremeno ubode kao prst u oko i zaboli kao udarac u stomak.
A ako se još uvek pitamo ima li Boga u tranziciji, odgovor je ne, nema ga. U svetu gde Bog stanuje ne bi medicinska sestra Gana (koju uglavnom svojim praznim pogledom impozantno igra debitantkinja Irena Ivanova) bila umešana u dva serijska zločina. Prvi je potpuno sebična varijanta: ona krade morfij iz bolnice kako bi se drogirala sa svojim mužem/dečkom Alekom (Konstantinov). Privlačnost i seks su odavno isčezli, ostala je jedino ovisnost. Druga shema je kompleksnija i u nju je umešano dosta ljudi iz grada, od kriminalnog podzemlja do najviših uglednika. Reč je o krađi identiteta čije su žrtve stari, često dementni i po pravilu tehnološki nepismeni Ganini pacijenti. Međutim, poznanstvo s jednim od njih, visprenim i besnim bivšim disidentom i političkim zatvorenikom Joanom (Nalbantov) nateraće je da razmisli o moralnosti svojih postupaka.
Dosta je toga što u "Bezbogu" ne štima najbolje ili čak namerno iritira. Recimo, triler pod-zaplet je mlak i nerazvijen dalje od klišea. Autorica često priča, verovatno, tuđe priče kroz usta likova. Neka „otkrića” su nepotrebno šokantna toliko da su zapravo banalna i teškorukaška. Takođe, film može odvući pažnju ka besmislenim pitanjima poput žive li svi likovi u istoj zgradi i zašto se ide na takav utisak. U krajnjoj liniji, nije li dostignuće tranzicije to da korumpirane sudije ne moraju više živeti u dvosobnim ili trosobnim stanovima socijalističkih nebodera.
Namerno uzak format slike pojačava utisak teskobe svakodnevnog života gde nisu više mogući ni Bog, ni pravda, ni nada (FOTO: Bezbog)
Ako ćemo o ekspozeu tranzicionih nedaća, "Bezbog" ipak nije na nivou rumunskog novog vala, pa čak ni na nivou pojedinih bugarskih naslova koji se na isti naslanjaju i nastavljaju. Čini se da Petrovoj to i nije bio primarni cilj. Kroz ceo film ona vešto postavlja pitanje nalik na ono o kokoški i jajetu na koje izbegava da odgovori jednoznačno. Reč je tu o ogledu o gadosti i bedi: da li individualnu gadost proizvodi društvo gadosti ili je, pak, obratno, te koliko su neraskidivo povezane moralna i materijalna beda. Na tom planu "Bezbog" radi vrlo dobro, kao nekakva šamarčina posle koje još dugo zvoni u ušima i ne možemo da se oporavimo.
Radi se o izrazito neprijatnom filmu, ali efikasnom i efektnom zbog svoje autentičnosti. Lokacije su prave, glumci uglavnom neprofesionalni, ali zato nepatvoreni i verodostojni u interpretaciji svojih likova, a namerno uzak format slike pojačava utisak teskobe svakodnevnog života gde nisu više mogući ni Bog, ni pravda, ni nada.
Lupiga.Com
Naslovna fotografija: Bezbog
Dado je neki primitivac i neznam sto se mucis da mu odgovis on svakako ne razumje sta si mu napiso hahhaahah