„Aritmija“ je na ovogodišnji Motovun došla pri početku svog festivalskog ciklusa, ali i sa nagradama (sa ruskog Kinotavr festivala i iz Karlovyh Vary) te pohvalnim kritikama u vreći. Problem sa visokim očekivanjima tog tipa je što ih je lako izneveriti, pa određeni film čak i kada je u suštini solidan i zanatski dorađen zna zasmrdeti na opaki promašaj toliko da se gledalac i filmski kritičar pita je li sa njim nešto nije u redu i propušta li očito. Za utehu je da „Aritmija“ sa protokom vremena (u trenutku pisanja teksta par sati) postaje sve bolji film, ali opet tu ne sme i ne može biti reči o nekakvom savršenstvu. 

Prvi problem sa filmom je strukturalne prirode: „Aritmija“ deluje kao dva filma iz (istočno)evropskog festivalskog “misery porn” korpusa grubo spojena u jedan. Sa jedne strane, imamo priču o savesnom, čak pomalo autističnom lekaru hitne pomoći Olegu (izvrsni Aleksandr Jacenko) i njegovoj borbi (zajedno sa kolegama, kako iz neposrednog tima, tako i iz cele službe) protiv birokratizacije i depersonalizacije u teoriji humanog posla. Oleg je u svojoj borbi najglasniji, sklon nepoštovanju autoriteta i pravila, a ima i problema sa komunikacijom, ponekad čak i sa grubijanskim ispadima, sve u želji da pomogne svojim pacijentima. Stari šef ga je štitio i pokazivao razumevanje za Olegovo ponašanje, ali sa novom upravom birokratska pravila i mere štednje se rigoroznije provode, a obruč oko Olega kao poslovičnog petla koji prvi kukuriče sve više se steže. 

Paralelno sa tom linijom radnje koja umnogome, pa i u stilsko-režijskom postupku podseća na rumunske novovalne filmove, odvija se i bitka na kućnom planu. Dok vrti svoje filmove i stres na poslu pokušava da reši epskim količinama popijenog alkohola, Oleg zanemaruje, ponekad čak i emotivno zlostavlja svoju ženu Katju (Gorbačova), takođe lekarku sa kojom deli mali stan u neimenovanom ruskom gradu srednje veličine. Ona mu, sita svega, predlaže razvod braka pod fer uslovima da ipak žive pod istim krovom dok on ne nađe svoj stan, što se pretvara u partiju pasivno-agresivnog nadgornjavanja između njih dvoje, ponekad i pred publikom. 

Hlebnjikov ima priliku da završi film nekih 30 minuta ranije, ali to nije učinio (FOTO: Aritmija)

Istini za volju, film je odlično odglumljen, pametno snimljen kamerom iz ruke i scena po scena su vešto režirane, uz tek poneki propust koji bode oči. Na primer, novi šef se u neodređenom vremenskom periodu apsolutno uvek pojavljuje u istom džemperu, što čak i kao simbolika birokratske nepopustljivosti i jednoličnosti deluje pomalo teškorukaški. 

Ako to zanemarimo i fokusiramo se na glumu kako dvoje glavnih glumaca, tako i plejade epizodista, u „Aritmiji“ imamo šta za videti. Problem je, međutim, što to sve traje, traje i traje. To počinje od scenarija u kojem reditelj Boris Hlebnjikov i ko-scenaristkinja mu, Natalija Mešćanjinova, besomučno vrte jedno te isto alterirajući dve linije radnje. U scenama na poslu, odnosno pozivima na koje se javlja Oleg sa svojim timom, prisutna je tek minimalna gradacija kao kompromisno rešenje između realistične slučajnosti i pričanja priče sa povećanjem uloga. Jasno, Oleg je sve stresiraniji, hrabriji i neposlušniji, što mu stvara sve veće i veće probleme. Na kućnom frontu problem je, pak, nedovoljno definirana pozadina likova koja je presudna za njihov odnos. 

Šta je Katja iz harmonične doktorske familije videla u Olegu i kako joj to sada odjednom ide na živce? Kada je i zašto Oleg odustao od igranja po pravilima i krenuo da tera kontru? Kako to da je i nju izbacio iz svog života i da je vidi kao neprijatelja? Koji je njegov poriv za dokazivanjem i preuzimanjem rizika? Kako se pijanstvo uklapa u sve to? 

Jasno, reč je o nekompletnoj, možda čak i patološkoj ličnosti kod koje je čak i humanost prema pacijentima prožeta samoljubljem ili potrebom za uzbuđenjem kao nekakvim smislom života. Da stvar bude problematičnija, Hlebnjikov ima priliku da završi film nekih 30 minuta ranije. Već je i tu priča razvučena na tanko, a i taj kraj bi delovao kao odsecanje na zgodnom mestu. On, međutim, ide dalje sa još dodatnih pola sata istoga, uz minimalno povećanje uloga i film završava, gle čuda, na potpuno isti zgodan i prigodan način. 

Hlebnjikov inače ne spada u reditelje koji imaju potrebu da guše i zasipaju sa još istoga, njegov kritički najzapaženiji film „Dug i sretan život“ (2013.) broji tek 77 minuta i inteligentno se poigrava sa standardima, kako filmskim („Tačno u podne“ je očita asocijacija kada je reč o konstrukciji filma), tako i književnim (tematika je nešto tipično za ruske pisce od Dostojevskog naovamo), a realno gledano, ni „Aritmija“ nema “mesa” u priči za više od toga, pa ovo prolongiranje patnje kako za likove, tako i za gledaoce deluje još čudnije. 

Pokušava li to Hlebnjikov na taj način napraviti ultimativni film o ljudskoj nesreći? Teško, to je nešto što prolazi po festivalima i on je toga svestan. Pokušava li onda da unese nešto novo u “žanr”? Možda, ali mu to nije baš najbolje uspelo. 

Što se tretmana teme tiče, postoje filmovi koji zahvataju i šire, kao i oni koji idu dalje u dubinu, a glede stila ima i dosta radikalnijih, neujednačenijih, ali zbog hrabrosti efektnijih. Zapravo, početak svega je u tome kakav ćemo utisak steći o likovima. Ako nas oni “odrade”, bez problema ćemo pogledati film u dahu. Ako nam, međutim, ne pobude emocije ili razumevanje, onda će film kolapsirati nama pred očima.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Aritmija