Mehur nekretnina je prepukao, a niko ga nije predvideo. Dobro, to baš i nije istina, predvideli su ga junaci knjige i filma „The Big Short“ („Oklada stoljeća“), kladili se da će sistem već jednom, i to ubrzo, pasti i – dobili. Ali po koju cenu? Ovo svakako nije film bez mozga i petlje u čisto filmskom, niti je zabava bez morala u čisto životnom smislu. Nije to zezanje iz nemoći, kad ništa drugo ne preostane. Ne, to je način da se suočimo sa sobom i svetom oko sebe i shvatimo mehanizam koji utiče na naše živote i kad ga nismo svesni. Možda nam i zatreba, i to brže nego što smo mislili. Film je to koji će nas držati u nedoumici jesu li bankari koji su izazvali krizu samo glupi, ili pride i manipulativni, ili ih jednostavno nije briga. Međutim, nemojte „The Big Short“ shvatiti kao nekakav tendenciozni poziv na ukidanje kapitalizma ili traktat protiv tržišta kao takvog.

Rat je tema koja je dominantna u regionalnoj kinematografiji, posebno hrvatskoj i bosanskohercegovačkoj. Treba to razumeti, ratna trauma je još uvek jaka i duboko ukorenjena u svesti ljudi. Međutim, i nakon rata treba živeti, ne samo sa ličnom i kolektivnom traumom, nego i sa novonastalim, sve složenijim okolnostima. „Naša svakodnevna priča“, dugometražni prvenac nagrađivane autorice kratkih filmova Ines Tanović (nije u srodstvu sa “oscarovcem” Danisom), film je koji već naslovom najavljuje da će se baviti tim drugim, ne-ratnim, svakodnevnim pričama. „Naša svakodnevna priča“ čak nije ni toliko svakodnevna, koliko je tipska konstrukcija u svim svojim elementima i u celini. To ne znači da je film katastrofalno loš, ali naprosto ne pomera granice i donosi nam vrlo malo novoga.

"Saulov sin" je ne samo odličan, već i hrabar, beskompromisan i izuzetno važan film, naročito u sadašnje vreme kada se opet u centralnoj Evropi otvaraju logori, kada se ljudi ograđuju žicom i ograničava im se kretanje. Naravno da okolnosti nisu iste, mada se ideološki predznak i shema mogu dovesti u vezu. Važno je da ovakav film dolazi upravo iz Mađarske, trenutno ozloglašene zbog rasizma i ksenofobije. Voljno ili ne, ovaj film upozorava i preti da se istorija može ponoviti, ali i daje nadu da, dok je svesnih toga, svet ipak neće otići dovraga. "Son of Saul" nije jedan od onih komercijalnih filmova o Holokaustu, onih politički korektnih, kalkulantskih “festivala suza” koji se nadaju nagradama kroz senzibilizaciju publike, udarajući nisko, igrajući na patetiku i prenaglašene emocije. Saulov sin je jedan prilično unikatan film koji udara direktno, žestoko, grabi za gušu i ne pušta.

Iako je emotivni i psihološki efekat maksimalan kroz prikazanu lepotu strahote, „Risttuules“ („Na udaru vjetra“) je produkcijski i planski vrlo zahtevan film. Probe za pojedine kadrove/scene su trajale čak mesecima. Svaka od scena je zahtevala detaljan plan pre nego što bi išta bilo snimljeno, a sve su bile snimane neprekinuto, od početka do kraja, uz ponavljanja po potrebi. Film su većinom finansirali oni koji su na njemu učestvovali, a neka ozbiljnija sredstva od fondova su stigla tek u post-produkciji. Budžet se zaustavio na nešto preko milion eura, što ni u kom slučaju nije neka vrtoglava svota za ovakav projekat. Zaista retko imamo priliku da vidimo neki ovakav film koji će nas pogoditi na svim poljima, tako strastven, tako detaljno i ambiciozno zamišljen i tako vešto realizovan. Posebno je za pohvalu što tako nešto dolazi od reditelja koji je debitant u celovečernjem formatu i iz jedne relativno male kinematografije kao što je estonska.

Imam jednu vest koja će iznervirati sve: i religiozne i ateiste. Bog je, naime, živ i stanuje u Briselu. Nije ovo neka pseudo-slobodarska tlapnja o tome kako nam svima Evropska Unija određuje kako ćemo živeti, šta smemo jesti, smemo li peći rakiju i koliko naši krastavci smeju biti zakrivljeni. Ne, u ovom filmu Gospodin živi sa familijom u sasvim običnom trosobnom stanu u evropskoj prestonici poznatoj po lošem vremenu, dobroj hrani i dobrom pivu. Iako možda tako počinje, ovaj film nije (samo) rečita satira na temu religije. Problem sa tim je da, kad jednom istrese sve trikove koje ima, počinje da vrti istu ploču. To nas opet dovodi do standardne boljke ovogodišnje festivalske produkcije. Sve što je iz Cannesa sa nagradama pošlo na festivalsku turneju i stiglo do nas su uglavnom nekompletni filmovi koji imaju ideju i lepo počinju, ali ne znaju da ispričaju priču do kraja. Zvizdan je tu izuzetak, pre svega zbog ingeniozne strukture. „The Brand New Testament“, nažalost, nije i pokazuje da se film ne može “voziti” na jednoj ideji sve vreme.

Svakako, „Ti mene nosiš“ je značajan naslov, možda i prekretnica za hrvatsku kinematografiju jer pokazuje da su neke stvari moguće, ali to ne znači automatski da je dobar. U pitanju je jedan od onih filmova koji kada krenu da vas “rade” na jedan način, tako manje ili više ostaje do kraja, možda se samo utisak pojačava. U pitanju je melodrama u hyperlink tehnici na tragu dvojca Arriaga-Inarritu, na temu savremenog života u jednom relativno velikom gradu (Zagrebu), sa likovima čije se sudbine prepliću na očekivanim i neočekivanim mestima. Te poveznice su, međutim, ili suviše zgodne (tri žene rade na istoj sapunici), ili suviše slučajne i bez posledica. Moj privatni problem sa “težinjanjem” tog tipa je što mi to jednostavno deluje manipulativno, prenaglašeno i neiskreno, kao da “muze” emocije i nešto, hajdemo reći, svakodnevno i normalno pokušava da pokaže kao veće od života.