„Our Brand Is Crisis“ je politička “screwball” komedija o izbornom procesu u čijoj pozadini stoje prilično ozbiljni pod-tonovi. Kao inspiracija za film je poslužio istoimeni dokumentarac Rachel Boynton iz 2005. godine o ulozi američkih (navodno progresivnih) lobista u izboru konzervativnog kandidata Gonzala Sancheza de Lozade za predsednika Bolivije. Usledilo je ono što je tipično za latinoameričke konzervativne vlade: privatizacije, masovni protesti i neprimerena primena sile protiv demonstranata, sve ono čega se progresivni lobisti i političari navodno gade kod kuće. Međutim, izbori u nekoj zemlji trećeg sveta za njih nisu pitanje političkih principa, već posla: kandidat je za njih proizvod, a birači potencijalni kupci.Političke kampanje su za njih mešavina apsurdnog cirkusa i prljavog sporta. Ono što sledi su prljavi trikovi, nadmudrivanja, podmetačine, “muštranje” kandidata i još više obmanjivanje biračkog tela.

Filmove braće Coen teško je gledati izvan konteksta, kako njihova ukupnog opusa, tako i ukupnosti holivudske filmske produkcije, ako ne čak i američke pop-kulture uopće, pa je percepcija njihovih filmova posebno otežana gledateljima koji slabije poznaju povijest američke kinematografije. Jer Ethan i Joel Coen svoje filmove redovito snimaju ili po uzusima određenog žanra, ili oponašajući neki stilski period iz povijesti američke kinematografije, ili su pak fokusirani na parodiranje određenog žanra i ismijavanje žanrovskih klišeja (pri čemu mahom autorski u potpunosti pokrivaju osnovne stvaralačke sastavnice – kao scenaristi, redatelji i producenti). Također često u istom pojedinom filmskom uratku izmjenjuju i parodijske i hommage dionice. Upravo stoga gledatelji nedovoljno upoznati s poviješću američke kinematografije bit će uskraćeni za potpuni doživljaj njihovih filmova.

Mehur nekretnina je prepukao, a niko ga nije predvideo. Dobro, to baš i nije istina, predvideli su ga junaci knjige i filma „The Big Short“ („Oklada stoljeća“), kladili se da će sistem već jednom, i to ubrzo, pasti i – dobili. Ali po koju cenu? Ovo svakako nije film bez mozga i petlje u čisto filmskom, niti je zabava bez morala u čisto životnom smislu. Nije to zezanje iz nemoći, kad ništa drugo ne preostane. Ne, to je način da se suočimo sa sobom i svetom oko sebe i shvatimo mehanizam koji utiče na naše živote i kad ga nismo svesni. Možda nam i zatreba, i to brže nego što smo mislili. Film je to koji će nas držati u nedoumici jesu li bankari koji su izazvali krizu samo glupi, ili pride i manipulativni, ili ih jednostavno nije briga. Međutim, nemojte „The Big Short“ shvatiti kao nekakav tendenciozni poziv na ukidanje kapitalizma ili traktat protiv tržišta kao takvog.

Rat je tema koja je dominantna u regionalnoj kinematografiji, posebno hrvatskoj i bosanskohercegovačkoj. Treba to razumeti, ratna trauma je još uvek jaka i duboko ukorenjena u svesti ljudi. Međutim, i nakon rata treba živeti, ne samo sa ličnom i kolektivnom traumom, nego i sa novonastalim, sve složenijim okolnostima. „Naša svakodnevna priča“, dugometražni prvenac nagrađivane autorice kratkih filmova Ines Tanović (nije u srodstvu sa “oscarovcem” Danisom), film je koji već naslovom najavljuje da će se baviti tim drugim, ne-ratnim, svakodnevnim pričama. „Naša svakodnevna priča“ čak nije ni toliko svakodnevna, koliko je tipska konstrukcija u svim svojim elementima i u celini. To ne znači da je film katastrofalno loš, ali naprosto ne pomera granice i donosi nam vrlo malo novoga.

"Saulov sin" je ne samo odličan, već i hrabar, beskompromisan i izuzetno važan film, naročito u sadašnje vreme kada se opet u centralnoj Evropi otvaraju logori, kada se ljudi ograđuju žicom i ograničava im se kretanje. Naravno da okolnosti nisu iste, mada se ideološki predznak i shema mogu dovesti u vezu. Važno je da ovakav film dolazi upravo iz Mađarske, trenutno ozloglašene zbog rasizma i ksenofobije. Voljno ili ne, ovaj film upozorava i preti da se istorija može ponoviti, ali i daje nadu da, dok je svesnih toga, svet ipak neće otići dovraga. "Son of Saul" nije jedan od onih komercijalnih filmova o Holokaustu, onih politički korektnih, kalkulantskih “festivala suza” koji se nadaju nagradama kroz senzibilizaciju publike, udarajući nisko, igrajući na patetiku i prenaglašene emocije. Saulov sin je jedan prilično unikatan film koji udara direktno, žestoko, grabi za gušu i ne pušta.

Iako je emotivni i psihološki efekat maksimalan kroz prikazanu lepotu strahote, „Risttuules“ („Na udaru vjetra“) je produkcijski i planski vrlo zahtevan film. Probe za pojedine kadrove/scene su trajale čak mesecima. Svaka od scena je zahtevala detaljan plan pre nego što bi išta bilo snimljeno, a sve su bile snimane neprekinuto, od početka do kraja, uz ponavljanja po potrebi. Film su većinom finansirali oni koji su na njemu učestvovali, a neka ozbiljnija sredstva od fondova su stigla tek u post-produkciji. Budžet se zaustavio na nešto preko milion eura, što ni u kom slučaju nije neka vrtoglava svota za ovakav projekat. Zaista retko imamo priliku da vidimo neki ovakav film koji će nas pogoditi na svim poljima, tako strastven, tako detaljno i ambiciozno zamišljen i tako vešto realizovan. Posebno je za pohvalu što tako nešto dolazi od reditelja koji je debitant u celovečernjem formatu i iz jedne relativno male kinematografije kao što je estonska.