U zamračenoj prostoriji se dama u večernjoj toaleti priprema za izlazak, lagano ispijajući konjak. Kako u priliku gledamo s leđa, tek pri pogledu na šake možemo videti da one nekako ne pašu uz haljinu i šminku. Dok hoda ulicama, dama taktički beži od čini se sveprisutnog huliganskog nasilja i skreće u bar u kojem se oseća sigurno. Konobar za šankom je pozdravlja i oslovljava po imenu, Katarina, i toči joj piće. A onda Katarina progovori nežnom intonacijom, ali ipak distinktivno muškim glasom. 

Da ironija bude veća, Katarina je po danu Vjekoslav Kralj (Glogovac), gimnazijski profesor povijesti koji drži vrlo gorljiva predavanja o Paveliću, ustaškom stradanju i partizanskim zločinima. Njegov umirući otac (Smiljanić) bio je na Bleiburgu, povezan je s Crkvom i nekadašnjom ustaškom emigracijom. Kako je moguće ujedno biti žestoki Hrvat (katolik se podrazumeva) i homoseksualac, dapače transvestit? 

Pederi i trandže ne mogu biti Hrvati pa su oni suočeni s "opravdanim batinama" (FOTO: Saša Huzjak/ustavrhfilm.com)

To identitetsko pitanje, protivrečnost ili začkoljica stoji u centru novog filma Rajka Grlića, a stvari će se dodatno zapetljati kada Vjekoslav/Katarina u centru Zagreba dobije batine od homofobne, ali zato „nacionalno osveštene“ huliganske mladeži, uz povike da je Jugosloven, komunista, četnik i štagod, jer pederi i trandže ne mogu biti Hrvati. Njega će u bolnici prepoznati medicinska sestra Maja (Marinković) koja živi u istoj zgradi, pobrinuti se za njegove ozlede i ugled, čak će se ponuditi da se brine o njegovom ocu, makar privremeno dok se profesor ne oporavi. 

Međutim, Maja će ga zamoliti za kontra-uslugu: da njenom disleksičnom mužu Anti (Aćimović) pomogne da nauči Ustav za ispit koji mu je neophodan kako bi zadržao posao u policiji. A Ante je, uz to, još i Srbin, dakle neko ko po mišljenju Vjekoslava ne bi smeo uopšte biti u Hrvatskoj, a kamoli raditi u policiji. 

U intervjuima Grlić svoj film „Ustav Republike Hrvatske“ opisuje kao ljubavnu priču o mržnji i ozbiljan film koji se gleda s osmehom. I to potpuno stoji. Iako ima humora, vrckavog i apsurdnog, u klasičnom stilu ko-scenariste Ante Tomića, „Ustav“ je pre svega drama koja dubinski secira hrvatsko društvo, ukorenjene predrasude i raskorak između njih i stvarnosti. 

Jedna od jačih strana filma je to što Grlić i Tomić ne pokušavaju da zahvate široko i da sa većim brojem likova oslikaju celo društvo, nego idu u dubinu protivrečnosti. Međutim, baš kroz četvoro nosećih likova prelamaju se jake društvene sile, tolerancija u teoriji i tom Ustavu te, s druge strane, vrlo netolerantna praksa. 

Muškarac u ženskoj odeći ovde nije komični trik za manje ili više jeftin smeh, nego osoba koji živi sa neverovatnim bolom koji nanosi svaki od identiteta posebno, a još više u toj nemogućoj kombinaciji. Odrastanje sa epitetom „ustaškog kopileta“ u socijalističkoj Jugoslaviji svakako nije bilo prijatno, kao što to nije bilo ni odrastanje u očevom domu sa stigmom homoseksualnosti. Vjekoslav će zato svoja oba identiteta gorljivo braniti, ne uviđajući koliko jednim od njih ugrožava druge, a drugim postaje meta ljudi sa sličnim svetonazorskim stavovima. 

Vjekoslav u svemu srpskom vidi gadost i divljaštvo (FOTO: Saša Huzjak/ustavrhfilm.com)

Kao što njegov otac u svemu vidi pretnju, i to ni manje ni više nego UDBA-u, što je i logično za umirućeg čoveka koji je živeo sa svojim stavovima, tako Vjekoslav u svemu srpskom vidi gadost i divljaštvo. Slasticu koju mu je pripremila Maja će sa uživanjem jesti dok ne otkrije da je srpska, i to obredna, da bi onda instinktivno usporio. Možda je otrovna, možda je prljava. Pa ipak, priroda njegovog sukoba sa Antom kojeg mora podučavati nije samo nacionalno obojena nego im se razlikuju i karakterne crte. Vjekoslav se krije iza manira, dok ih Ante nema. Vjekoslav je obrazovan, Ante nije. Vjekoslav je tužan jer ne može da se ispolji u potpunosti, Ante se ispoljava bez zadrške, čak i na svoju štetu. Njih dvojica mogu imati suživot jedino uz empatičnu Maju. A opet, ni Ante ni Maja nisu jednostavni, jednodimenzionalni likovi kakvim bi ih manje vešti pisci ostavili, i oni imaju svoje muke i svoje snove, svoje sitne radosti i saznanje kako je to živeti sa stigmom drugosti i nepoverenjem okolice, čak i kada se od nje ne izdvajaju ni po čemu, osim po prezimenu.

Oko tako profiliranih likova je lakše složiti koherentnu priču. Grliću i Tomiću je ovo treća saradnja i uhodanost se tu vidi. Tomićev osećaj za apsurd i Grlićev za detalj se najbolje vidi kod inače sa pričom nepovezanog tipa koji bez ikakvog razloga ubija pse po Zagrebu. To je manje ili više stvaran slučaj (pretpostavljam da svaki grad ima svog dežurnog psihopatu) koji prepoznajemo iz novina, ali i podsetnik da je stvarno zlo bez smisla i da predznak, ako ga ima, nije bitan. 

Istina, film će u sredini malo pasti u tempu, brzi i duhoviti dijalozi će biti zamenjeni dugim i teškim, ispovednim monolozima na rubu patetike, ali će se do kraja vratiti na staro. U ovakvom filmu je izbor glumaca i njihovo vođenje barem pola režije. Ksenija Marinković i Dejan Aćimović se sami nameću kao logičan izbor za Maju i Antu. Ksenija Marinković jednostavno ima prisustvo u kadru i slika je i prilika obične žene sa kakvom se srećemo svakodnevno, te neke arhetipske požrtvovane medicinske sestre. Sa druge strane, Dejan Aćimović Antu portretira kao narodskog veseljaka koji se možda pravi blesav, ali je perceptivniji nego što se to na prvi pogled čini. Umirući gospodin Kralj u interpretaciji Božidara Smiljanića je retko ogoljen, iskren i životan. 

Umirući gospodin Kralj u interpretaciji Božidara Smiljanića je retko ogoljen, iskren i životan (FOTO: Saša Huzjak/ustavrhfilm.com)

Problem je predstavljala uloga Vjekoslava/Katarine, vrlo retka u post-jugoslovenskoj kinematografiji. Izbor Nebojše Glogovca je svakako bio hrabar korak, ne samo zbog toga što srpski glumac igra hrvatskog nacionalistu, nego i zato što ga zapravo teško možemo zamisliti u haljini. U toj dvojnoj ulozi Glogovac se snalazi sjajno, vrlo retko promašuje i uspeva otići dovoljno duboko u portretu istinske tuge. „Ustav Republike Hrvatske“ je nedvojbeno hrabar film, jedan od onih ukorenjenih u lokalnoj sredini, i zbog toga razumljivih univerzalno. Još više od toga, netolerancija o kojoj govori kao da zahvata čitav svet. 

Žiri u Montrealu, gde je film imao premijeru to je prepoznao i dodelio mu Grand Prix. Videćemo kako će to prepoznati lokalna publika, u principu nenaviknuta da gleda svoje ružnije lice. U tom smislu, „Ustav Republike Hrvatske“ je važan, možda čak i lekovit film koji će nam pomoći da razumemo drugog tako što razumemo koji je identitet stvar izbora, a koji nije. Kada to shvatimo, neće teško biti dobar građanin i ponašati se prema uputama iz naslovnog dokumenta.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Saša Huzjak/ustavrhfilm.com

Ovaj tekst nastao je uz potporu Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija u sklopu projekta "Ustavne vrednote u doba krize".