Posle nagrade za najbolju režiju za film „Noćni život“ na poznatom filmskom festivalu u Karlovym Varyma 2016. godine, Damjan Kozole se ove godine u glavni takmičarski program festivala vratio uspelom dramom „Polusestra“ koja mu je donela uglavnom pozitivne kritike, a Lupigin razgovor s njim možete pročitati na ovom linku.

INTERVJU - DAMJAN KOZOLE: "Često se mrzi, a da se i ne zna zašto se mrzi"

NOĆNI ŽIVOT: Film koji ne preispituje najbizarniju aferu u istoriji Slovenije, već posledice današnje medijske kulture

Dve glavne ženske figure, polusestre koje su prinuđene da međusobnu netrpeljivost posle dvadesetogodišnjeg stand-bya obrađuju pod novim okolnostima, su koliko univerzalne, toliko i originalne u okruženju u kome su smeštene, prvo konfrontacijom u obalskom gradu Izoli, a potom i prinudnom suživotom u Ljubljani, gde radnja kulminira. Publika će sigurno sebe pronaći u atmosferi pritisnutoj porodičnim nesuglasicama i možda će se potaknuti na to da na njih gleda iz druge perspektive. 

Dovoljan je nepredvidiv splet okolnosti da ljudski život obrne naopačke, što postaje stvarnost psihički zakopčane Irene (ko-scenaristkinja Urša Menart) i kolerične Neže (izvanredna Liza Marijina), dve odstranjene, ili jednostavno – do tada nikada bliske – polusestre koje nenadano počinju da provode vreme jedna sa drugom, primorane da uspostave odnose. Irena je ćerka iz prvog braka, frizerka po profesiji i talac svoje psihički nestabilne majke Brede (Damjana Černe) i naoko šarmantnog, ali kod kuće nasilnog muža Braneta (Jurij Drevenšek). Pokušaj da napusti taj pakao ne razume niko, jer Irena nije tip koji o sebi priča. 

Scene u kojima padaju pesnice i gde narativ kulminira dramom, suzama i težom tragedijom, ovde se ne čini potrebnim (SCREENSHOT: YouTube)

Neža je, sa druge strane, razarajuća oluja ekstremnih emocija koja oko sebe udara što verbalno, što bukvalno, još uvek živeći na jaslama svojih roditelja koji je podržavaju u besposličarskom i nadurenom stavu, a potom i finansijski – u nastavku studija komunikacija u Ljubljani, za koje ne znaju da nisu besplatne pošto nije ušla na listu redovnih studenata. Njen bes je hranjen sa više strana: mala izolska sredina puna predrasuda je suviše skučen prostor za veganku slobodnog duha koja se bori i sa rasističkim opaskama na račun njene majke, Albanke po nacionalnosti. Intelektualna snaga koju sa sobom nosi je zarobljena u pretežno neintelektualnom okruženju u kome se kreće, a tome treba dodati nesposobnost oca Silve (Peter Musevski) da sklopi mir između dve povređene strane objašnjenjem svojih odluka iz prošosti. 

Kozole pakuje te elemente u rubikovu kocku sudbinskih šamara koju vrti virtuoznošću nekoga ko ju je već mnogo puta pre posložio. Jedina predvidiva stvar u ovom filmu je obrat od nerazumevanja između dve sestre, do finalnog uspostavljanja skladnih odnosa, kroz mukotrpan proces koji ih do toga vodi. 

Istina je da je Nežin lik teško prihvatiti uz prenaglašenu agresivnost kojom zrači i njen totalno nadrkan stav prema apsolutno svemu čak i tamo gde je to apsolutno nepotrebno, ali ona nije neko koga je nemoguće iskopati iz stvarnog života u kome ljudi boksuju vazduh zbog unutarnjih trauma. Neže postoje, ali su preterano iritantnog stava da bi se prizivale u filmove, zato što su žene. Staviti muškarca u istu poziciju je mnogo lakše, naročito ako pali jednu cigaretu za drugom, kao što su i Irene gledalaštvu mnogo bliskije po uzdržanoj distanci od emocija i akcija. Međutim, kada se prezentuju konkretni problemi koji lepo vaspitane devojke sateraju u ćošak, raspojasanost muškarača postaje jedno od rešenja. 

Time što Braneta stavlja u poziciju nasilnika u senci koji samo u jednom trenutku pokazuje svoje pravo lice kroz indirektno preteći akt, Kozole ne imitira šablon jugoslovenskih torch-porn filmova sa mučno dugim scenama zlostavljanja žena i pokazuje tu naizgled nevinu, ali itekako opasnu stranu kućnog siledžije. Brane je kao headline koji čitamo u dnevnim novinama: „Počinilac je bio tako ljubazan prema susedima“. Njegova karizma je ključ problema kućanskog nasilja u svetu u kome svi vole simpatičnog, popularnog momka. 

Možda bi radnja mogla da se zabiberi mesnatijim sadržajem u kome padaju pesnice i u kome narativ kulminira dramom, suzama i težom tragedijom, ali se to ovde ne čini potrebnim. Čak ni onda kada sestre završavaju u tom jedino priuštivom stanu u glavnom gradu Slovenije koji im plaća otac, ne oseća se potreba za čupanjem kose, dranjem i suzama, zato što su dijalozi dovoljno pametno napisani da im ne treba i zato što je govor tela dovoljno jasan da izrazi trzavice. 

Tamo gde dinamika filma opada, uskače direktor fotografije Miladin Čolaković sa svojom nemirnom kamerom koja se neizmenično okreće licima sestara u skučenom ljubljanskom stanu, hvatajući grč i pokušaje približavanja, odnosno izražen osećaj za značaj scena u kojima se veza konačno stvara. Atanas Georgijev („Honeyland“ Tamare Kostevske i Ljubomira Stefabova) i Jurij Moskon su uradili odličan posao u montaži filma čijih se 105 minuta trajanja prati sa lakoćom. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: polsestra.si