Iz Karlovyh Vary piše Marko Stojiljković:

Kristina Grozeva i Peter Valčanov svakako su vodeća imena bugarskog realističnog i socijalno osveštenog filma koji crnilo svakodnevice znaju prošarati humorom i ljudskošću. Njihov najnoviji film, svež sa premijere na festivalu u Karlovym Varyma (glavni takmičarski program) imena „Otac“ dolazi nakon dva vrlo zapažena naslova. „Urok“, prikazan ovde, je pratila nevolje ponosite, ali do guše u kreditu, učiteljice Nade i njene pokušaje da preživi i ostane ponosna pod pritiskom različitih okolnosti u njenoj blizini. Zapadni kritičari u filmu nisu videli previše humora i apsurda, ali su ga Grozeva i Valčanov upotrebljavali dozirano da oslikaju tipičnu balkansku realnost. Sa „Slavom“ su otišli korak dalje u pravcu disekcije bugarskog društva u priči o poštenom železničaru koji pronađe veliku svotu novca, preda je policiji i završi u birokratskom limbu. „Otac“ posle ta dva filma dolazi kao očitije komična relaksacija neke vrste, ali ostaje sasvim na liniji sa onim što Grozeva i Valčanov i inače rade.

Pavel (Barnev) je došao u rodno selo na sahranu svoje majke koja je iznenada umrla, što za ovog sredovečnog šefa nekakve marketinške agencije u glavnom gradu znači susret sa ocem Vasilom (Savov), priznatim slikarom i zvezdom lokalnog karaktera. Dvojica muškaraca očito imaju problematičan odnos od ranije, verovatno celi život, a pokojna majka je, po svemu sudeći, služila kao medijator. Od prva dva komična momenta koji elegantno oslikavaju njihov odnos, svaki dobija po jedan. Prvo Pavelu zazvoni mobilni telefon usred obreda, a onda Vasil traži od sina da istim tim aparatom fotografira majku u još uvek otvorenom sanduku.

Pavel se striktno drži ateizma i ovozemaljskih stvari, dok je Vasil pobornik pomodnog misticizma (FOTO: Otac)

Pored toga što pripadaju različitim generacijama, njihovi svetonazori su dijametralno suprotni. Pavel se striktno drži ateizma i ovozemaljskih stvari, dok je Vasil pobornik pomodnog misticizma i čak se čini da na tom valu jaše i iskorištava ga. Shodno tome, sasvim različito gledaju na majčinu smrt, a Vasil insistira da čuje poruku koju ona nije uspela da mu prenese za života, pa zato njih dvojica odlaze kod popularnog TV proroka koji je, nepotrebno je posebno naglašavati, stoprocentni prevarant i šalje Vasila da prespava u šumi na mestu navodno magične energije gde je u prošlosti pao meteor.

Taj će događaj pokrenuti apsurdni "road trip" koji se, po starom balkanskom običaju, vrti u krugovima bez jasnog rešenja, ali će možda putem otac i sin uspeti da izglade odnose i izgrade razumevanje jedan za drugog. Tu kao još jedan otežavajući faktor treba naglasiti Pavelovu sklonost ka "malim belim lažima", odnosno dobronamernom govorenju neistina kako bi sagovornika poštedeo neugodnosti. Tako ocu laže zašto nije doveo svoju verenicu, njoj gde je otišao i šta radi i tako dalje sve do sitnih detalja u smislu je li nabavio domaće slatko od dunja ili nije. Inače, to slatko od dunja će pokrenuti verovatno najhumorniju epizodu filma i to u policijskoj stanici od svih mesta ...

Glumačka podela je vrlo dobra. Obojica glavnih glumaca su kod Grozeve i Valčanova već igrali u „Uroku“, muža, odnosno oca glavne junakinje (glumica koja ju je igrala, Margita Goševa, ovde je telefonskim glasom prisutna kao Kalina, Pavelova zaručnica), očito imaju dobru dinamiku sa rediteljskim dvojcem, pa je njihova hemija uverljiva iako su likovi i situacije kroz koje prolaze donekle tipske, ako govorimo o balkanskim okvirima.

S tim u vezi, scenario Grozeve, Valčanova i Deča Taraležkova (njihov saradnik i na prethodnom filmu „Slava“) povremeno pati od problema koji dolaze automatski sa žanrom, odnosno žanrovima koji su ovde prisutni, korumpirani doktor i lenji policajci su, recimo, standard za istočnoevropsku socijalnu dramediju. Problema pomalo ima i zbog osnovne premise Pavelovog lika: on će se upetljavati i upetljavati u mrežu svojih benignih laži iako je belodano jasno svima, a naročito njemu koji je inteligentan lik, da je negde lakše i pametnije reći istinu i ispričati se zbog prethodnih laži dok vrag još nije odneo šalu.

Naravno, sve je to u principu sitno jer Grozeva i Valčanov uspevaju da održe pažnju gledalaca i ton filma pero-lakim i zabavnim, a uspeli su i da završe film skoro savršeno. Skoro, jer se logično mesto sa jakim komičnim "ubodom" javilo pet minuta pre stvarnog kraja, ali čak ni to "spuštanje" koje je usledilo nije tragično. Tehnički je film takođe fino ispoliran, kamera iz ruke i iz blizine nikad nije neurotično drmusava, kao što ostaje blizu likova, a nije invazivna, što je dovoljno da se u pozadini balkanština u raznim pojavnim oblicima, ali u svom prirodnom stanju. Kada se podvuče crta, ovogodišnji pobednik Karlovyh Vary je zaslužen - reč je o vrlo dobrom filmu.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Otac