Afera “Trump-Rusija” još nije dobila konačni epilog, a sadašnja američka administracija uz dozirano žrtvovanje figura na šahovskoj ploči još uvek brani neodbranjivo. Kako u ne-ruskim medijima vidimo to isključivo sa zapadnjačke tačke gledišta, zanimljivo bi bilo videti i ruski medijski (što će reći zvanični) pogled na stvari. Za to smo imali priliku na Motovunu u vidu dokumentarnog filma Maksima Pozdorovkina pod naslovom „Naš novi predsednik“. U intervjuima je Pozdorovkin isticao da mu je cilj bio složiti dokumentarac (dakle nešto što za ultimativni cilj ima neku istinu) isključivo se služeći materijalom koji u sebi nosi same laži – arhivom iz ruskih medijskih kuća i amaterskim “YouTube” snimcima oduševljenog ruskog pučanstva, medijskih konzumenata, od naivne dece, preko pijanih budala do univerzitetskih profesora.

Putovanje u prošlost počinje 1978. godine kada je, obavljajući pripremne radove za izgradnju omladinskog centra u gradiću Dawsonu na severozapadu Kanade, građevinski radnik Frank Barrett sasvim slučajno pronašao “blago” kojem se nije nadao - preko 500 tona tešku zalihu nitratnog filma s početka stoleća. Imajući u vidu zapaljivost materijala, bilo je za pretpostaviti da je kolekcija iz Dawsona sadržavala i naslove za koje se mislilo da su zauvek izgubljeni. Dugi niz pitanja koja otvara Morrison možemo započeti sa onim otkud to baš tamo, u gradiću od oko 1.000 duša u nedođiji Yukona? Logično, Dawson je bio na samom kraju distributivnog lanca, pa su filmovi do njega stizali na kraju svoje kino-turneje, dve ili tri godine nakon premijere, a distributerima je lakše i jeftinije bilo otpisati filmove, nego za njih plaćati transport nazad.

Suprotno mnogim komentarima na von Trierov film „The House That Jack Built“ kome se najviše predbacuju brutalnost (uključujući scenu odsecanja dojke) i mizoginost zbog svođenja ženskih protagonistkinja, uglavnom žrtvi serijskog ubice Jacka, na bezmoždanu gomilu telesa, njegova najslabija tačka nalazi se negde drugde. Grubo rečeno – tu su jeziva gluma, nekonciznost, bahato busanje u grudi = samo-referentnost i bacakanje od akcije do grozomorne dosade. Prvo pitanje koje se postavlja je – kako je moguće od dobrih glumaca napraviti parodiju samih sebe i reducirati ih na „nit smrdi, nit miriše“ protagoniste koji bezvoljno tumaraju kroz film? Rupe u narativu se otvaraju jedna za drugom i teško su zakrpljive. Lars von Trier je poznat po svojim provokacijama i one su do sada uglavnom bile skladno proporcionirane i na mestu. Osporiti genijalnost mnogih od njegovih filmova bilo bi licemerno.

Narod Sami, kod nas poznatiji po svom politički nekorektnom alternativnom imenu Laponci, starosedeoci su Skandinavije koji žive na njenom severu, iznad polarnog kruga. U prošlosti su se bavili stočarstvom i lovom (uzgajali su irvase), dok je u novija vremena moderan život došao i do njih. Sada uglavnom imaju status autohtonog naroda, te izbor hoće li živeti tradicionalno ili ne, njihovu kulturu štite zakoni i smatraju je integralnim delom baštine. Što ne znači da je uvek bilo tako. Iako su Skandinavci u priličnoj meri uredili svoje društvo i razvili svest o inkluziji, ovo nije jedan od takvih, pamfletskih filmova sa samo i isključivo političkom porukom. „Laponska krv“ se zapravo mnogo više naslanja na savremenu tendenciju u švedskom filmu: odrastanje i pogled na istorijske događaje iz jednog izrazito ličnog ugla. Perspektiva koju ćemo dobiti od glavne junakinje donekle je i istorijska, ali je zapravo duboko lična.

Povezavši u svojim ranijim radovima neoliberalni kapitalizam s konzumerizmom, opsesijom robnim markama te prirodnim i društvenim katastrofama u funkciji posljedice, ali i uzroka šok-terapije neograničenom moći tržišta, Naomi Klein se okrenula životnoj sredini. Ista meta, isto odstojanje, samo za nijansu promijenjen kut gađanja. Sredstvo gađanja je ostalo nepromijenjeno: dokumentarni esej, ekspoze ili predavanje, kako kome više paše, s autoricom knjige u funkciji scenariste i naratora te njenim bračnim i kreativnim partnerom Avijem Lewisom kao redateljem, uz do sada najimpresivniji popis producenata koji uključuje i modnu dizajnericu Vivienne Westwood, “oscarovca” Alfonsa Cuarona, komičara i filmaša Setha McFarlanea, glumca Dannyja Glovera, pa čak i multidisciplinarnu ex-starletu Pamelu Anderson.

Treba li nam uistinu svakodnevno toliko stvari u životu? Nešto od toga svakako za preživljavanje, nešto za udobnost prema standardu modernog života, a ostatak je u određenom smislu luksuz ili statusni simbol. Imamo li previše stvari, pa bili mi bogati ili siromašni? Itekako. Padamo li svi u zamku konzumerizma? Jasno, ali dotični koncept je, unatoč tome što se u određenim krugovima upotrebljava kao psovka, u određenoj mjeri potreban kako bi pokretao ekonomsku mašineriju i financirao preraspodjelu bogatstva i socijalnu mobilnost. Petri Luukkainen je, međutim, sa svojim filmom „Moje stvari“ („My Stuff“) postavio set drugačijih, a opet intrigantnih pitanja. Prvo, koncepcijski, možemo li se, u kojoj mjeri i kako odreći stvari koje su nam počele definirati život, a svejedno se ne isključiti iz života i postati pustinjakom?