„Kombi slobode“ je, dakle, još jedan film o "američkom snu" koji je, pod uslovom da je ikada postojao, a da nije bio medijska konstrukcija, već odavno otišao dovraga. Tu nam perspektiva ko-scenariste i reditelja Kirilla Mikhanovskog može biti od pomoći kao bliska. On je, naime, američki filmaš ruskog porekla, imigrant ili direktni potomak istih, pa kao takav teško da može živeti od svojih snova, odnosno od svog zanimanja. U "društvu jednakih šansi", šanse za njega jednostavno nije bilo, pa se izdržavao povremenim i nestabilnim, da ne pominjemo koliko fizički i mentalno napornim poslovima, dok je svoju filmsku karijeru pokušavao da izgradi negde drugde - u Brazilu gde je režirao svoj prvenac i u Rusiji gde je uspevao da unovči svoje scenarije. Iako to zvanično nije, „Give Me Liberty!“ bi itekako mogla biti njegova autobiografska priča.

Ona, počinje, intermezzom ili okvirnom scenom u kojoj mladi medicinski radnik Vic (Galust) razgovara sa starim, paraliziranim crncem Jamesom (Watson) koji mu objašnjava kako je život divan, kako on bezuslovno voli život i kako ljubav sve pobeđuje ili je s njom makar lakše pobediti trenutne neugodnosti. Zvuči kao gomila gluposti, ali na taj razgovor ćemo se vraćati u pauzama između činova ove klasične tročinke koja bi, iako je snimljena u stalnom pokretu i hektici, itekako mogla funkcionirati i na pozorišnim daskama. 

U centru pažnje, dakle, stoji Vic, potencijalni rediteljev alter-ego, vozač kombija za prevoz osoba sa hendikepom, koji je na putu da preživi jedan jako loš dan, možda i najgori u svom životu, u kojem ništa ne ide po planu. Razlog tome je otkazan prevoz za članove njegove familije na sahranu njegove nedavno preminule tetke. Uostalom, dalo se tako nešto nagovestiti čim je Vicov deda (Basin) sa kojim živi umalo zapalio stan ... Problem je, međutim, u tome što Vicovi američki poslodavci od njega očekuju određeni tip etike (da se posao obavi na vreme, sigurno i najbolje moguće), a njegovi ne baš integrirani ruski rođaci nešto sasvim drugo: da su obaveze prema familiji na prvom mestu. U praksi to znači da će Vic u isti kombi "zbuksati" i svoju ne baš najbolje raspoloženu klijenticu Tracy (Spencer) i čitavu plejadu likova iz redova svoje familije kojima dominira žovijalni, ali prilično sumnjivi Dima (Stojanov) za koga se svi pitaju kako je tačno on sa njima povezan.

Apsurdne situacije će se smenjivati jedna za drugom između ostalog i zbog toga što je mesto radnje Milwaukee (prema nekim statistikama grad sa najvećim stepenom segregacije u Americi) u vreme protesta crne populacije protiv policijske brutalnosti koji prete prerasti u rasne nerede. Možda Tracyina rasna pripadnost tu nije od ključne važnosti, ali ona ipak igra određenu ulogu u tenzijama koje vladaju u nagužvanom kombiju.

Atmosfera se može opisati kao nešto na tragu onog autobusa firme "Krstić i sin" iz Šijanovog „Ko to tamo peva“, sa dodatkom "nightmare logic" apsurda iz Scorseseove potcenjene komedije „After Hours“. Kako se činovi smenjuju, a prepodnevno doba klizi ka poslepodnevnom i večernje-noćnom, odnosno kako se radnja iz kombija pomera ka sahrani, karminama, pripremama za muzički recital Vicove majke (Zoja Mahlina) buržoaskih manira (i finansijskih mogućnosti koje s njima ne korespondiraju baš najbolje), te putem iskupljenja koje Vic poduzima kako bi se odužio Tracy za neprijatnost koju joj je ranije prouzročio, tako ova druga referenca postaje dominantnija. Stvari će, međutim, kulminirati u napadno crno-beloj sekvenci (film je do tada sasvim u boji) ispred policijske stanice na Vicovoj misiji da pomogne svojoj klijentici ...

Zanimljivo strukturiran, napisan tako da se poigrava sa očekivanjima i izuzetno inteligentno i dinamično režiran, „Give Me Liberty!“ je jedan od filmova koji će obeležiti ovu filmsku godinu. Socijalna relevantnost, zanatska ispoliranost i čistota ideje ovde stoje u idealnom balansu između ostalog i zbog inteligentnog izbora glumaca, kako iz redova profesionalaca, tako i iz redova naturščika. „Give Me Liberty!“ je film o kojem će se još neko vreme raspravljati zato što predstavlja vrlo preciznu disekciju američkog društva iz unikatne imigrantske perspektive, ali ta disekcija nije ograničena samo na sadašnji vremenski trenutak, već ispituje disfunkcionalnosti ugrađene duboko u temelje američkog društva.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Give me liberty!