„Sama činjenica da je i moj tata vrlo često idealizovao i mitologizovao tu Jugoslaviju kao neko zlatno doba svog života, mi je bila značajna. Priča o njegovom propadanju išla je uz priču o propadanju zemlje kao jedne velike iluzije. Jer, ovde govorimo i o iluziji: o jednom realnom prostoru i mnogim stvarima koje su tu bile dobre, naravno bilo je i loših, ali post festum: mnogi ljudi su u toj zemlji zaista videli jednu iluziju koju će idealizovati i videti sve naravno mnogo boljim nego što jeste bilo“, kaže u razgovoru za Lupigu Ana Vučković - Denčić, novinarka i spisateljica, čija je knjiga“Yugoslav“ bila u najužem krugu za NIN-ovu nagradu. Reč je o knjizi koja je i više nego lična enciklopedija Jugoslavije, ali i života, erosa i tanatosa jer kad umre i poslednji čovek rođen u toj Jugoslaviji ona će i dalje postojati na jednom drugom nivou.

"Ja živim u državi koja funkcioniše na isti način na koji funkcioniše selo u mojem romanu. Sve je tu isto – ista je hijerarhija i isti su akteri ... Ja stradam zajedno s ljudima koji tu žive i o kojima pišem. Njihovo iskustvo je – htio ja to ili ne – i moje iskustvo. Sprega politike i religije je ubojita i anticivilizacijska ... I to je goruća tema o kojoj je moralni imperativ pisati i koja nas se – i onda kad to ne mislimo – itekako tiče ...", kaže u razgovoru za Lupigu Almin Kaplan, kojeg mnogi nazivaju najnadarenijim piscem mlađe generacije u Bosni i Hercegovini. Prošle godine objavljen mu je roman "Meho". O njemu će reći ovako: "Moj Meho i Dudek iz 'Gruntovčana' su daljnji rođaci, dobri ljudi koji nemaju talenat da se pobune, iako se njih dvojica u mnogo čemu razlikuju. Draš Katalenić je skoro pjesnik ... I za Mehu bi se to moglo reći. Draš i Meho se razlikuju po tome što je Meho bio prognanik, pa povratnik, dok je Draš prognanik po rođenju".

"Ja sam, za neke, još uvijek umjetnica margine što je možda čak i dobro pa si mogu umišljati da sam još uvijek avangarda. No, to je neko provincijalno mišljenje pa nisam previše zabrinuta", kaže Vlasta Delimar u velikom razgovoru za Lupigu. Danas je ona umjetnica čiji je rad prepoznat u daleko širem kontekstu od onog domicilnoga. U upravo nastupajućoj, 2020. godini, proslaviti će mnogim umjetničkim akcijama, izložbama, i u mnogim sredinama, 40 godina rada. Prisjetit će se svojih najzapaženijih performansa, ali i nekih odnosa s kolegama umjetnicima, poput Vladimira Dodiga Trokuta. "On mi nikada nije mogao oprostiti ciklus prvih radova iz početka osamdesetih kao na primjer 'Kurac volim'. Njegov intelektualni um nikako nije mogao prihvatiti takvu vrstu ženske energije koja se iskreno usuđuje pokazati svoju poetiku", reći će Delimar.

"Najviši predstavnici vlasti i režimski tabloidi nazivaju me plaćenikom, stranim špijunom, čak me i predsednik naziva mučenikom, ali postoje ljudi koji smatraju da sve što sam uradio, da je to neko herojsko delo i nazivaju me herojem. Ja sebe ne smatram herojem", govori nam Aleksandar Obradović, čovek koji je pokrenuo "aferu Krušik" koja je u Srbiji jedna od top tema godine. Obradovića, uposlenika državne fabrike oružja Krušik koji je upozorio na malverzacije u poslovanju fabrike Lupiga je posetila u njegovom stanu gde je "gulio" kućni pritvor, nakon što je "odgulio" i solidan pravi pritvor jer su vlasti na dokaze o malverzacijama reagovale tek hapšenjem onoga koji je na njih ukazao. Dva dana nakon naše posete, Obradoviću je ukinut pritvor i skinuta nanogica koju je morao da nosi, ali istraga protiv njega ostaje na snazi. Druga istraga, ona u Krušiku, daleko važnija, još uvek zvanično nije počela.