Nekoj mudroj holivudskoj glavi, verovatno samom Ridleyu Scottu koji i inače živi od stare slave, palo je na pamet da može ponoviti uspeh „Blade Runnera“. Zašto ne, fanovi su gladni i žedni, te željni razrešenja misterije već preko 30 godina. Rezultat „Blade Runnera 2049“ u finansijskom smislu nije impozantan (otvaranje ispod očekivanja), a u fanovskom i kritičarskom svetu se vodi rovovski rat, možda najžešći ove godine uz još uvek aktuelan onaj oko filma „mother!“ Darrena Aronofskog. Verovatno ste već odlučili hoćete li film gledati ili ne. Ako ste fan originalnog Blade Runnera, ovaj novi ćete pogledati iz radoznalosti ili nećete iz dišpeta. Ako vam original ne znači ništa, nastavak ćete pogledati zbog toga što se oko njega digla prašina ili nećete iz istog razloga. Koliko god nesavršen i prema originalu na neki način blasfemičan bio, novi „Blade Runner“ pobuđuje duboke emocije i ostavlja utisak kojeg se nije lako otresti.

Dušebrižnici će filmu zamerati rasizam, mizoginiju ili čak glorifikaciju sociopatije, što teško može biti dalje od istine i što film čini pravovremenim. „Good Time“ („Paklena noć“), u paketu sa svojim sarkastičnim i čak ciničnim naslovom slika je i prilika Trumpove Amerike baš kao što su slično intonirani filmovi ranijih dekada udarali po Nixonu ili Reaganu. Ta slika nimalo nije lepa, ali se nad njome baš zbog toga valja zamisliti. Čak i Robert Pattinson, svojevremeno svetlucavi teen-vampir iz „Twilight sage“, koji od te stigme za sada prilično uspešno beži birajući artističke filmove sa značajnim rediteljskim imenima, ovde interesantno i skoro potpuno uspešno kanalizira mladog Al Pacina. Njemu se sjajno pridružuju ostali, profesionalci i amateri, a upravo su amateri jedan od potpisnih fazona braće Safdie, a „Paklena noć“ im je prvi film sa profesionalnim glumcima. Ali film ima svojih problema, pre svega sa tempom.

„Muškarci ne plaču“ u velikoj mjeri razbija monotoniju post-yu filmova s ratno-poratnom tematikom s vječitim klišejima o krivcima, žrtvama, “ko nas bre zavadi”, “ko je počeo rat” i ostatkom prašine za u oči. Osim toga, ovdje nema kalkulacije, “doctoringa”, pisanja po očekivanju filmskih fondova. Ovo je film o ljudima koji su prošli strahote i djelo nekoga tko vrlo dobro zna o čemu priča i koji od toga ne odstupa, svidjelo se nama ono što vidimo ili ne. I taj stav se mora cijeniti. Redatelj Alen Drljević, i sam ratni veteran, ne nudi laka rešenja niti nas uvjerava da je nekakvo zajedništvo i odnos povjerenja moguće tek tako izgraditi. On zna bolje od toga jer je sve to prošao sam. Film je prvotno zamišljen kao kratkometražni dokumentarac, ali je autoru upravo na jednoj takvoj grupnoj terapiji na pamet palo da ga produži i postavi kao igrani film. Ideja se pokazala više nego dobrom, uz briljantnu glumačku postavu iz skoro svih krajeva bivše države .

Christian je savršeni švedski nenasilni muškarac u luksuznom električnom automobilu koji svoj posao vrlo rado delegira drugima, izbegavajući da zaprlja ruke, doslovno i metaforički. On je zaljubljen u svoj status i vrlo paranoidan po pitanju bilo čega što bi taj njegov savršeni život moglo srušiti. I kao takav je predodređen da padne... Hladna estetika i precizno postavljena kamera u filmu „The Square“, koji je osvojio Zlatnu palmu na ovogodišnjem Cannesu, podsećaju na Hanekea i njegovu misiju ispitivanja, stvaranja i pojačavanja strahova kod buržoazije, dok materijal kojim se bavi u sećanje priziva Bunuela sa literarnom “matter of fact” metodičnošću Ballarda i “twistom” u rangu Monty Python uradaka iz najboljih dana. Svoj prošli film, „Turist“, Östlund, je sada podigao na još viši nivo i kada je reč o humoru i kada je reč o drami i implikacijama.