PRIJE MRAKA: Uznemirujuća karnevalska vožnja u tematskom parku sumraka Habsburške Monarhije

PRIJE MRAKA: Uznemirujuća karnevalska vožnja u tematskom parku sumraka Habsburške Monarhije

Kritičarska praksa nas uči da je drugo delo presudno za autora, da se na njemu najbolje vidi raspon njegovog talenta, te da se gledajući u odnosu na prvo može predvideti njegova budućnost. Jer svako može imati ideju za jedan film ili jedan roman, bilo da je realizacija istog napravljena u jednom dahu ili kao posledica dugotrajnog i mukotrpnog istraživačkog i filigranskog rada, a stvari postaju daleko kompleksnije kada sve to treba ponoviti, a pritom se ne ponavljati. Tu breme uspešnog prvenca može biti jako teško, možda čak i preteško, a smernice koje on nudi izuzetno varljive. U slučaju Lászla Nemesa i njegovog ovogodišnjeg filma “Prije mraka” nepisana mudrost se pokazala tačnom i to u za autora nepovoljnom kontekstu. Istini za volju, ponoviti uspeh nečeg tako impresivnog, snažnog, neviđenog i za filmski postupak, kao i diskurs o Drugom svetskom ratu revolucionarnog poput “Saulovog sina” činilo se nemogućim od samog početka.
TI IMAŠ NOĆ: Postoji tu nešto nepotrebno teskobno, teško i mučno

TI IMAŠ NOĆ: Postoji tu nešto nepotrebno teskobno, teško i mučno

Nakon svega ostaje nam da se pitamo je li viđeno samo endemska bolest nas na Balkanu ili je igra tako nameštena u celom svetu. „Ti imaš noć“, rediteljski debi rođenog Dubrovčanina, celoživotnog Novljanina i, od pre izvesnog vremena, Beograđanina Ivana Salatića, o tom fenomenu koji nazivamo tranzicijom govori na jedan ideološki čvrst, filmski discipliniran i zapravo lakonski način, uvažavajući i specifikum mesta i generacijske, pa i klasne razlike, iako su dobrostojeći “glasno” odsutni. Radnja filma je toliko usporena da se čini skoro kao da je nema, što „Ti imaš noć“ ponajpre čini filmom stanja. Dijalozi su retki i eliptični, kao da su likovi sve rekli i da im svaka dalja nepotrebna priča predstavlja samo još dodatnu muku. Vreme je zimsko ili rano-prolećno, tonovi boje uhvaćeni kamerom Ivana Markovića sivi su i neveseli, a montaža Jelene Maksimović ima meditativnu konotaciju, dok je u dizajnu zvuka stalno prisutan huk mora i vetra.
TERET: A šta sa zlom koje nesvesno čine nesumnjivo dobri ljudi?

TERET: A šta sa zlom koje nesvesno čine nesumnjivo dobri ljudi?

Dugotrajna je bila borba Ognjena Glavonića za ovaj film, još od trenutka kada je saznao za masovne grobnice s leševima pobijenih civila, kosovskih Albanaca, kada se suočio sa tišinom i zataškavanjem državnih institucija i kada je rešio da snimi egzistencijalnu dramu o vozaču kamiona koji se suočava sa svojim teretom, fizičkim i metaforičkim. Scenario je godinama odbijan na konkursima, a Glavonić je čekajući snimanje od materijala koji je nakupio u svrhu istraživanja napravio dokumentarac koji je obišao brojne svetske festivale i pokupio hvalospeve relevantne filmske kritike. Prvo pitanje koje nam se postavlja je kako to da smo od antifašista koji su more krvi prolili za slobodu, jednakost, bratstvo i jedinstvo postali fašisti u svim post-yu državicama odreda, kojima ljudski život ne vredi ako nosi druga etnička obeležja.
CALIFORNIA DREAMS: Slika specifičnog luzerskog miljea

CALIFORNIA DREAMS: Slika specifičnog luzerskog miljea

Gde je granica između stvarnosti i fikcije, dokumentarnog, igranog i rekonstruiranog? Siva zona je ogromna i zato imamo termine kao što su “cinema verité”, “faux verité”, “mockumentary”, “docu-drama”, “docu-fiction” koji su i stilska i sadržajna odrednica. I ta fluidnost termina i stilova je dobra polazna osnova za gledanje i analizu najnovijeg filma američkog nezavisnog filmaša Mikea Otta „California Dreams“ za koji ćemo se dobrim delom pitati je li originalno zamišljen kao dokumentarac ili igrani film na temu velikih snova malih ljudi. Koncept nije naročito nov, Hollywood nije samo fabrika, već je često i predmet snova, ona tačka ultimativnog uspeha koja će učiniti da “niko i ništa” postane “neko i nešto”. Međutim, ono što je važilo za neka davna, polu-legendarna vremena klasičnog Hollywooda, danas više ne vredi.
PLAYING MEN: O muškarcima koji se igraju

PLAYING MEN: O muškarcima koji se igraju

Ništa tu nije slučajno odabrano. Od homoerotike rvanja nauljenih muškaraca negde duboko u Anadoliji, čime Ivanišin i otvara film, preko komične intervencije u vidu afričkog sveštenika na Siciliji koji objašnjava suštinu lokalnog “sporta” da se o praznicima sa vrha brda zakotrlja kolut sira nizbrdo, pa gde završi (anegdote o telesnim povredama i materijalnoj šteti se podrazumevaju), balkanske klasike za merenje snage poznate kao kamena s ramena, pa sve do slovensko-italijanske “morre”, odnosno dalmatinske šijavice, strateške igre sa vikanjem i mlataranjem rukama u kojoj je cilj zbuniti i savladati protivnika. Nije slučajno odabran ni taj konvencionalni sport - tenis. A ni Goran Ivanišević koji je te 2001. godine na Wimbledone došao kao ptpuni autsajder i osvojio ga, dok smo mi navijali za njega, bilo zbog toga što smo ga doživeli kao “našeg”, bilo zato što je ispravno navijati za autsajdera
SRBENKA: Slika koju ćete vidjeti nije nimalo lijepa

SRBENKA: Slika koju ćete vidjeti nije nimalo lijepa

Prije nego što se po bespućima interneta razvije polemika između ljudi koji nisu ni gledali film, vrijedi utvrditi neke osnovne činjenice. „Srbenka“ nije film o Aleksandri Zec, odnosno nije samo o njoj. Nije ni film o hrvatskim ratnim zločinima nad civilnim srpskim stanovništvom čiji je Aleksandra Zec najupadljiviji, nikako i jedini primjer. Formalno, u pitanju je dokumentarac o predstavi „Aleksandra Zec“ u režiji Olivera Frljića koja Aleksandru Zec stavlja u širi kontekst zločina, nesnošljivosti i često podgrijavanih, jednih te istih, rasprava tko je komu i što radio za vrijeme rata. Međutim, za Nebojšu Slijepčevića, predstava je samo polazište za propitkivanje kako se hrvatsko društvo odnosi prema pripadnicima srpske manjine na svim razinama. Kako to obično biva s ogledalima ove vrste, slika koju ćemo vidjeti nije uvijek lijepa.
PETERLOO: Oštra kritika monarhijskog prezira prema radničkoj klasi

PETERLOO: Oštra kritika monarhijskog prezira prema radničkoj klasi

Gotova na vreme pred obeležavanje dvestogodišnjice masakra u Manchesteru poznatog kao Peterloo, krštenog prema krvavoj bitci u Waterloou kojom je engleska konačno odnela pobedu nad Napoleonom, istorijska drama Mikea Leigha se našla u zvaničnoj konkurenciji filmskog festivala u Veneciji gde je smesta podelila glasove kritike i gde smo je i mi pogledali. Leigh se okreće događaju koji za čudo do sada nikada nije obrađen na filmu, iako je zločin počinjen nad civilima dok su 16. avgusta 1819. godine na mirovnom prodemokratskom protestu u delu Manchestera poznatom kao St. Peter‘s Field zahtevali svoje pravo glasa, inspirisao umetnike, pesnike i pisce. Taj dan se citira kao važna lekcija iz istorije borbe za parlamentarnu demokratiju. Leigh je beskompromisan u naturalističkom skiciranju života običnih ljudi i njihovog crnčenja za bogate industrijalce za šaku jada od plate.
THE BALLAD OF BUSTER SCRUGGS: Novi film braće Coen sjajna je priča o kratkoj liniji između života i smrti

THE BALLAD OF BUSTER SCRUGGS: Novi film braće Coen sjajna je priča o kratkoj liniji između života i smrti

Braća Coen su svoju crnu western komediju „The Ballad of Buster Scruggs“, koju je Lupiga imala prilike da pogleda na ovogodišnjem filmskom festivalu u Veneciji, pored originalne nakane da bude emitovana kao šestodelna mini-serija na Netflixu, snimili kao celovečernji film sa naracijom koja teče u šest poglavlja. Sa nejednakim kvalitetom pojedinačnih epizoda i razlikom u njihovoj dužini, ovo je ispravna odluka zato što se nedostatci u jednima peglaju coenovski tipičnim metodama u drugima. Ovo je prvi film Coenovih koji je u potpunosti snimljen digitalno, Arri Alexa kamerom. Dostupan će biti na Netflixu u novembru. Smrt je centralni faktor i svih narednih poglavlja „knjige o Busteru Scruggsu“ koju lista ruka anonimnog, nevidljivog čitaoca, dok je poslednja epizoda „The Mortal Remains“ tu kako bi nas podsetila da se svi nalazimo na putu bez povratka.
CHRIS THE SWISS: Politički škakljiv dokumentarac čiju će distribuciju sigurno pokušati spriječiti

CHRIS THE SWISS: Politički škakljiv dokumentarac čiju će distribuciju sigurno pokušati spriječiti

Poslednje mesece života Christiana Würtenberga, švicarskog novinara ubijenog u istočnoj Slavoniji ratne 1992. godine, pokušava da istraži njegova rođaka Anja Kofmel u svom intimnom i politički škakljivom dokumentarcu "Chris the Swiss". Prema jednoj verziji Würtenberga, koji se pridružio Prvom internacionalnom vodu, zadavljen je vlastitim šalom, dok zvanična hrvatska verzija glasi da su ga ubile srpske paravojne jedinice metkom u glavu. "Kritičari" filma su se odlučili za napad s krila, zamerajući filmu što Domovinski rat naziva građanskim (iako švicarsku sineasticu ništa ne obavezuje da poštuje deklaracije Hrvatskog sabora), pa tako zapravo ciljajući HAVC koji je osigurao jedan deo sredstava za film. Čisto filmski gledano, reč je o vrlo dobrom uratku koji, ako bude pameti, može poslužiti kao instrument suočavanja sa prošlošću, odnosno njenim ne baš blistavim delovima.
NAŠ NOVI PREDSEDNIK: Alternativne činjenice u službi propagande

NAŠ NOVI PREDSEDNIK: Alternativne činjenice u službi propagande

Afera “Trump-Rusija” još nije dobila konačni epilog, a sadašnja američka administracija uz dozirano žrtvovanje figura na šahovskoj ploči još uvek brani neodbranjivo. Kako u ne-ruskim medijima vidimo to isključivo sa zapadnjačke tačke gledišta, zanimljivo bi bilo videti i ruski medijski (što će reći zvanični) pogled na stvari. Za to smo imali priliku na Motovunu u vidu dokumentarnog filma Maksima Pozdorovkina pod naslovom „Naš novi predsednik“. U intervjuima je Pozdorovkin isticao da mu je cilj bio složiti dokumentarac (dakle nešto što za ultimativni cilj ima neku istinu) isključivo se služeći materijalom koji u sebi nosi same laži – arhivom iz ruskih medijskih kuća i amaterskim “YouTube” snimcima oduševljenog ruskog pučanstva, medijskih konzumenata, od naivne dece, preko pijanih budala do univerzitetskih profesora.

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. SDP-OVA NEVOLJA: Zlatko Komadina, politička antiličnost godine

    27.12.2018.

    Ivica Đikić

    SDP-OVA NEVOLJA: Zlatko Komadina, politička antiličnost godine

  2. PARANOJA MARKA TOMAŠA: Prevareni smo

    26.12.2018.

    Marko Tomaš

    PARANOJA MARKA TOMAŠA: Prevareni smo

  3. PROFESORSKI MEMENTO: Neprikladno vrijeme

    04.12.2018.

    Razrednik Divljak

    PROFESORSKI MEMENTO: Neprikladno vrijeme

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije