Treba li nam uistinu svakodnevno toliko stvari u životu? Nešto od toga svakako za preživljavanje, nešto za udobnost prema standardu modernog života, a ostatak je u određenom smislu luksuz ili statusni simbol. Imamo li previše stvari, pa bili mi bogati ili siromašni? Itekako. Padamo li svi u zamku konzumerizma? Jasno, ali dotični koncept je, unatoč tome što se u određenim krugovima upotrebljava kao psovka, u određenoj mjeri potreban kako bi pokretao ekonomsku mašineriju i financirao preraspodjelu bogatstva i socijalnu mobilnost. Petri Luukkainen je, međutim, sa svojim filmom „Moje stvari“ („My Stuff“) postavio set drugačijih, a opet intrigantnih pitanja. Prvo, koncepcijski, možemo li se, u kojoj mjeri i kako odreći stvari koje su nam počele definirati život, a svejedno se ne isključiti iz života i postati pustinjakom?

Čas ga vidimo kao vitalnog čovjeka od 82 godine kojem još uvijek ne smeta da se pentra po ledenjacima i izlaže ekstremno niskim temperaturama, čas kao svakako mlađeg znanstvenika sa sjajem u očima, odrješitom da unatoč vremenskim uvjetima svoj posao obavi kvalitetno i odgovorno. On je Claude Lorius, ima 83 godine i zaljubljenik je u Antarktik, ali i predani znanstvenik, klimatolog, zagovornik teze o ljudskom faktoru u globalnom zatopljenju. Argumenti se ovdje ne koriste kako bi se obračunavalo s “nevjernicima” i kako bi ih se prozvalo za negiranje znanosti radi vlastitih sebičnih interesa, niti da bi se ponudili fundamenti za nekakav noviji, drugačiji svijet. Ne, ovo nije film koji potpaljuje već uvjerene i antagonizira one koji nisu. U svojoj metodičnosti i zahvaljujući svom prijemčivom “heroju”, ovakav film će potaknuti i one koji o ovoj temi ne razmišljaju da ipak razmisle malo.

Ako vas ne “kupi” ponuđeni siže o pomalo smotanom tridesetogodišnjem šljakeru koji svog bolesnog oca pokušava izlečiti čudotvornim kolačem od marihuane koju je slučajno pronašao, pa tako upada u nevolju sa gangsterima koji ga jure, onda će to svakako učiniti uvodna scena. Narečeni radnik Vele (Veselinov) i njegov “comic relief” kolega Džem (Mehmet) odlaze kod nadri-lekara koji im pokušava prodati univerzalni lek za sve, od raka do erekcije, na bazi vode “sa memorijom” (ubačenim USB diskom, zapravo). Džem će shvatiti da je “isceliteljeva” priča o memorijskoj vodi ne samo šuplja nego i pokradena iz Nolanovog „Inceptiona“, i on i Vele će odustati od kupovine ma koliko Vele bio u stisci da ocu kako tako olakša bolove kad već ne može da nabavi lekove koji su preskupi čak i kada mu plata ne bi kasnila već četiri meseca.

„Crveni vrabac“ film je razapet između žanrovske trash eksploatacije i dramskog potencijala. Da je prevagnuo na bilo koju od te dve strane bio bi uspešniji, ili po kriteriju zabave i “grešnog zadovoljstva” ili bi zapravo bio dobar triler nabijen moralnim dilemama. Ovako, njegova funkcija kao da je da njegova zvezda opravdano naplati honorar, da Jeremy Irons u kratkoj epizodi izrekne “oscarovski” monolog o razlikama između ruskog i zapadnog društva, a da autori ispadnu pametni kako su kompleksan fenomen “sažvakali” do nivoa koji će ostaviti dojam na američku prosečnu kino-publiku. O tome da je Rusija grozno mesto za život pisali su i filmove radili mnogi, ali je pitanje hoće li se publika koju oduševljava „Red Sparrow“ potruditi da shvati Zvjaginceva, Tarkovskog, Loznicu, Germana, Balabanova ili druge čiji filmovi dolaze sa titlovima koje valja čitati.

Italijanski kandidat za Oscara tehnički je ispoliran film i dokaz da Jonas Carpignano ima puno rediteljskog talenta, ali i zna odabrati prave suradnike zbog čega će profitirati sa svakim svojim sledećim filmom. Slično se može reći i za izbor glumaca naturščika koji su prirodno koloritni likovi sposobni da se prilagode uslovima snimanja filma. U središtu filma je Pio Amato, beskrajno simpatični muljator, mladi Rom koji sa svojom familijom (koju zaista igra njegova brojna familija) živi u Ciambri, predgrađu kalabrijskog grada Gioia Tauro i želi da ga se smatra odraslom osobom. Pio svoju karijeru gradi u svetu sitnog i ne baš tako sitnog kriminala. U tome se ugleda na starijeg brata Cosima koji je dosta često u zatvoru (i ostatak familije se često nađe na udaru zakona, zbog krađe struje pa nadalje, i ako nisu zatvoreni, onda su makar na uslovnoj slobodi) i čiji su klijenti pripadnici kalabrijske mafije 'Ndranghente koji na “Cigane” gledaju sa rasističkim prezirom, ali žive u kriminalnoj simbiozi s njima.

Nije Bajaga bezveze pevao „Tuga mi je velika, velika k’o Rusija“. Ima nečeg u toj ruskoj tugi koja je razlikuje od svih drugih tuga, taj očaj, ta nemoć pred usudom, taj osećaj samoće i napuštenosti u svetu gde je čovek čoveku vuk. Pa opet, ta velika zemlja kroz istoriju i do dana današnjeg poslovično grozna prema svojim podanicima, odnosno građanima, svetu je podarila sijaset umetničkih genija na različitim poljima koji su svoja velika dela stvarali na rubu sistema ili kontra njega, često iz njega i te inherentne tuge crpeći inspiraciju. Čajkovski i njegova Patetična simfonija. Dostojevski, Gogolj i Čehov. Iljf i Petrov. A u svetu filma Tarkovski, German, Balabanov, Zvjagincev. Režiser "Krotke" je Ukrajinac, ali to mu nimalo ne ruši kredibilitet u ovoj priči, u priči gde će se čak i svaki gest koji bi mogao naličiti na dobrotu i ljudskost pretvoriti u vrlo okrutnu šalu, u priči podređenoj ugođaju - muci, tugi i teskobi.