Ako vas ne “kupi” ponuđeni siže o pomalo smotanom tridesetogodišnjem šljakeru koji svog bolesnog oca pokušava izlečiti čudotvornim kolačem od marihuane koju je slučajno pronašao, pa tako upada u nevolju sa gangsterima koji ga jure, onda će to svakako učiniti uvodna scena. Narečeni radnik Vele (Veselinov) i njegov “comic relief” kolega Džem (Mehmet) odlaze kod nadri-lekara koji im pokušava prodati univerzalni lek za sve, od raka do erekcije, na bazi vode “sa memorijom” (ubačenim USB diskom, zapravo). Džem će shvatiti da je “isceliteljeva” priča o memorijskoj vodi ne samo šuplja nego i pokradena iz Nolanovog „Inceptiona“, i on i Vele će odustati od kupovine ma koliko Vele bio u stisci da ocu kako tako olakša bolove kad već ne može da nabavi lekove koji su preskupi čak i kada mu plata ne bi kasnila već četiri meseca.

„Crveni vrabac“ film je razapet između žanrovske trash eksploatacije i dramskog potencijala. Da je prevagnuo na bilo koju od te dve strane bio bi uspešniji, ili po kriteriju zabave i “grešnog zadovoljstva” ili bi zapravo bio dobar triler nabijen moralnim dilemama. Ovako, njegova funkcija kao da je da njegova zvezda opravdano naplati honorar, da Jeremy Irons u kratkoj epizodi izrekne “oscarovski” monolog o razlikama između ruskog i zapadnog društva, a da autori ispadnu pametni kako su kompleksan fenomen “sažvakali” do nivoa koji će ostaviti dojam na američku prosečnu kino-publiku. O tome da je Rusija grozno mesto za život pisali su i filmove radili mnogi, ali je pitanje hoće li se publika koju oduševljava „Red Sparrow“ potruditi da shvati Zvjaginceva, Tarkovskog, Loznicu, Germana, Balabanova ili druge čiji filmovi dolaze sa titlovima koje valja čitati.

Italijanski kandidat za Oscara tehnički je ispoliran film i dokaz da Jonas Carpignano ima puno rediteljskog talenta, ali i zna odabrati prave suradnike zbog čega će profitirati sa svakim svojim sledećim filmom. Slično se može reći i za izbor glumaca naturščika koji su prirodno koloritni likovi sposobni da se prilagode uslovima snimanja filma. U središtu filma je Pio Amato, beskrajno simpatični muljator, mladi Rom koji sa svojom familijom (koju zaista igra njegova brojna familija) živi u Ciambri, predgrađu kalabrijskog grada Gioia Tauro i želi da ga se smatra odraslom osobom. Pio svoju karijeru gradi u svetu sitnog i ne baš tako sitnog kriminala. U tome se ugleda na starijeg brata Cosima koji je dosta često u zatvoru (i ostatak familije se često nađe na udaru zakona, zbog krađe struje pa nadalje, i ako nisu zatvoreni, onda su makar na uslovnoj slobodi) i čiji su klijenti pripadnici kalabrijske mafije 'Ndranghente koji na “Cigane” gledaju sa rasističkim prezirom, ali žive u kriminalnoj simbiozi s njima.

Nije Bajaga bezveze pevao „Tuga mi je velika, velika k’o Rusija“. Ima nečeg u toj ruskoj tugi koja je razlikuje od svih drugih tuga, taj očaj, ta nemoć pred usudom, taj osećaj samoće i napuštenosti u svetu gde je čovek čoveku vuk. Pa opet, ta velika zemlja kroz istoriju i do dana današnjeg poslovično grozna prema svojim podanicima, odnosno građanima, svetu je podarila sijaset umetničkih genija na različitim poljima koji su svoja velika dela stvarali na rubu sistema ili kontra njega, često iz njega i te inherentne tuge crpeći inspiraciju. Čajkovski i njegova Patetična simfonija. Dostojevski, Gogolj i Čehov. Iljf i Petrov. A u svetu filma Tarkovski, German, Balabanov, Zvjagincev. Režiser "Krotke" je Ukrajinac, ali to mu nimalo ne ruši kredibilitet u ovoj priči, u priči gde će se čak i svaki gest koji bi mogao naličiti na dobrotu i ljudskost pretvoriti u vrlo okrutnu šalu, u priči podređenoj ugođaju - muci, tugi i teskobi.

Snimiti film koji daje otvorenu analizu jednog društva obojenu šokantnim prikazima onoga što je u toj zemlji zvanično zabranjeno i sankcionisano teškom robijom ili smrtnom kaznom, podrazumeva veliku hrabrost i žrtvu. Svi glumci ovdje su iranskog porekla, ali sa životima izgrađenim u Evropi, što je logičan potez, s obzirom na opasnost koju učestvovanje u ovakvom filmskom ostvarenju sa sobom nosi. U suprotnom, prikazati predbračni seks u zahodu ilegalnog teheranskog rave kluba i nošenje sa posledicama neželjene trudnoće – traženje doktora koji je voljan devojkama krpiti himen bez zvaničnog pisma roditelja overenog od strane zvanične državne službe, ne bi bilo moguće. Također bi bilo nezamislivo sa takvom otvorenošću govoriti o nekim od najvećih problema ondašnjih velikih urbanih zajednica – ovisnosti o drogama i prostituciji i to u jednoj zemlji u kojoj je seks zvanično dozvoljen samo u bračnoj zajednici.

Možda kosovska kinematografija neće postati fenomen kao rumunska ili gruzijska, ali to će biti i ostati isključivo stvar obima jer kvalitet nije upitan. Kosovski filmaši se ne bave kreacijom novih mitova i kultova “bezgrešnog” rata, već ratni okvir i sećanja na rat koriste, ako su uopšte prisutni, samo kao povod ili pozadinu za ispitivanje nekih drugih, univerzalnijih i kontroverznijih tema. U slučaju „Braka“, filma Blerte Zeqiri, to je ljubavni trougao sa izraženom gay notom. Tek kada jedne noći Bekim, glavni junak kosovskog filma „Brak“ dobije poziv da pokupi pretučenog Nola iz policije, mozaik dotadašnje nelagode odjednom se složi kristalno jasno: Nolova Julija je Romeo (oni koji su ga pretukli vikali su da je Hitler dobro znao zašto je od takvih radio sapun), a taj Romeo je zapravo Bekim. Njihova tinejdžerska romansa se odigrala u ratno vreme i, kako oni tvrde, jedino je što bi u tom trenutku ujedinilo Albance i Srbe je želja da zatuku njih dvojicu.