MIZANDRISTICE: Uvrnuti film koji izvrće poznate nam šablone i pri tom nikog ne štedi

MIZANDRISTICE: Uvrnuti film koji izvrće poznate nam šablone i pri tom nikog ne štedi

Pripremite se na urnebesne peripetije koje mogu nastati kada se muškarac naseli u podrumu internata koji je okupirala grupa disidentica, vojnikinja “asimetričnog rata” protiv sistema, patrijarhata i muškog roda, pa makar on podržavao njihovu borbu. Na posete glupih policajaca koji postavljaju glupa pitanja i dobijaju smešne odgovore. Na plan osvajanja sveta putem lezbejske pornografije. Na “koske” koje nam režiser Bruce LaBruce uvaljuje svodeći lezbejske scene na laganu erotiku, dok je seks između muškaraca unutar ekrana na ekranu eksplicitan, premda za radnju nebitan. Na ubačene i konvertirane policajke. Na predavanja o Marxu i Schopenhaueru. Zapravo na zezanje u kojem niko ni ništa nema pravo na poštedu. Reč je o jasno smišljenoj persiflaži i belodanom saznanju da je radikalizam, čak i kada je pokrenut plemenitim idejama, put u neslobodu i da postaje isti kao sistem protiv koga se borio.
SEA SORROW: Rediteljski debi Vanesse Redgrave, tehnički je loš, ali vredi ga pogledati jer je rađen sa srcem

SEA SORROW: Rediteljski debi Vanesse Redgrave, tehnički je loš, ali vredi ga pogledati jer je rađen sa srcem

Šteta je što su se sve ove ispovesti izgubile u bosanskom loncu u kome se previše toga krčka. Jedan od najjačih aduta filma bi mogla biti baš lična iskustva danas poznatih ljudi i aktivista – Lorda Alfa Dubsa (kao jevrejsko dete je morao da napusti Prag pred ulazak nacista), scenariste i dramaturga Martina Shermana (izbeglog iz Mađarske 1950-ih), pa i same Redgrave koja je rano detinjstvo provela van Londona, krijući se u engleskoj provinciji od bombi. „Sea Sorrow“, rediteljski debi slavne Vanesse Redgrave, tehnički je traljavo odrađen i montaža nije idealna, odluke o izboru materijala su nesrećne zbog prenatrpanosti u 74 minuta filma koji i pored svog haosa koji nudi nije loše pogledati, jer je rađen sa srcem. Očajnički krik, reklo bi se, pre nego dokumentarni film. U njemu je previše lične note da bi mogao da se klasifikuje kao takav, s toliko redosleda i logike koliko ih ima i u raspoređivanju prodajnih artikala u uličnoj trafici.
ZAVEŠTANJE: Priče jasenovačkih logoraša kojima moramo verovati ako se želimo nazvati ljudima

ZAVEŠTANJE: Priče jasenovačkih logoraša kojima moramo verovati ako se želimo nazvati ljudima

Razlog zašto sam se bojao „Zaveštanja“ je njegova tema, Jasenovac, tema koja po potrebi iz istorije skreće u dnevnu politiku. Režiser Ivan Jović je razgovarao sa još uvek živim nekadašnjim logorašima, tada decom, a sada već starim ljudima, ukupno devedesetak njih od kojih je pedesetak završilo i u filmu, prikupio 450 sati materijala i od toga izmontirao manje od 90 minuta filma minimalističkog izričaja. Niti autor filma, niti sugovornici ne spominju brojke podložne manipulaciji i ne iznose vrednosne sudove van svedočanstava koja govore i puno više od toga. Poneki detalji su grafički i zaista jezivi, skoro nezamislivi, pa nam je jasan taj stoicizam preživelih. Njih su te traume formirale. Takođe, nema ni mržnje ni prezira, za njih su prosto važila takva pravila igre u to doba. Sve to u crno-beloj boji, u nijansama sive koje još više ističu težinu teme i traume. Nemamo arhivske snimke. Nemamo naratora.
BLADE RUNNER 2049: Fanovi su gladni i žedni, ali je li trebalo dirati u savršeni klasik?

BLADE RUNNER 2049: Fanovi su gladni i žedni, ali je li trebalo dirati u savršeni klasik?

Nekoj mudroj holivudskoj glavi, verovatno samom Ridleyu Scottu koji i inače živi od stare slave, palo je na pamet da može ponoviti uspeh „Blade Runnera“. Zašto ne, fanovi su gladni i žedni, te željni razrešenja misterije već preko 30 godina. Rezultat „Blade Runnera 2049“ u finansijskom smislu nije impozantan (otvaranje ispod očekivanja), a u fanovskom i kritičarskom svetu se vodi rovovski rat, možda najžešći ove godine uz još uvek aktuelan onaj oko filma „mother!“ Darrena Aronofskog. Verovatno ste već odlučili hoćete li film gledati ili ne. Ako ste fan originalnog Blade Runnera, ovaj novi ćete pogledati iz radoznalosti ili nećete iz dišpeta. Ako vam original ne znači ništa, nastavak ćete pogledati zbog toga što se oko njega digla prašina ili nećete iz istog razloga. Koliko god nesavršen i prema originalu na neki način blasfemičan bio, novi „Blade Runner“ pobuđuje duboke emocije i ostavlja utisak kojeg se nije lako otresti.
PAKLENA NOĆ: Film koji dolazi u pravo vreme i secira savremenu američku stvarnost

PAKLENA NOĆ: Film koji dolazi u pravo vreme i secira savremenu američku stvarnost

Dušebrižnici će filmu zamerati rasizam, mizoginiju ili čak glorifikaciju sociopatije, što teško može biti dalje od istine i što film čini pravovremenim. „Good Time“ („Paklena noć“), u paketu sa svojim sarkastičnim i čak ciničnim naslovom slika je i prilika Trumpove Amerike baš kao što su slično intonirani filmovi ranijih dekada udarali po Nixonu ili Reaganu. Ta slika nimalo nije lepa, ali se nad njome baš zbog toga valja zamisliti. Čak i Robert Pattinson, svojevremeno svetlucavi teen-vampir iz „Twilight sage“, koji od te stigme za sada prilično uspešno beži birajući artističke filmove sa značajnim rediteljskim imenima, ovde interesantno i skoro potpuno uspešno kanalizira mladog Al Pacina. Njemu se sjajno pridružuju ostali, profesionalci i amateri, a upravo su amateri jedan od potpisnih fazona braće Safdie, a „Paklena noć“ im je prvi film sa profesionalnim glumcima. Ali film ima svojih problema, pre svega sa tempom.
MUŠKARCI NE PLAČU: Priča koja razbija monotoniju post-yu (po)ratnih filmova

MUŠKARCI NE PLAČU: Priča koja razbija monotoniju post-yu (po)ratnih filmova

„Muškarci ne plaču“ u velikoj mjeri razbija monotoniju post-yu filmova s ratno-poratnom tematikom s vječitim klišejima o krivcima, žrtvama, “ko nas bre zavadi”, “ko je počeo rat” i ostatkom prašine za u oči. Osim toga, ovdje nema kalkulacije, “doctoringa”, pisanja po očekivanju filmskih fondova. Ovo je film o ljudima koji su prošli strahote i djelo nekoga tko vrlo dobro zna o čemu priča i koji od toga ne odstupa, svidjelo se nama ono što vidimo ili ne. I taj stav se mora cijeniti. Redatelj Alen Drljević, i sam ratni veteran, ne nudi laka rešenja niti nas uvjerava da je nekakvo zajedništvo i odnos povjerenja moguće tek tako izgraditi. On zna bolje od toga jer je sve to prošao sam. Film je prvotno zamišljen kao kratkometražni dokumentarac, ali je autoru upravo na jednoj takvoj grupnoj terapiji na pamet palo da ga produži i postavi kao igrani film. Ideja se pokazala više nego dobrom, uz briljantnu glumačku postavu iz skoro svih krajeva bivše države .
THE SQUARE: Ovo je definitivno jedan od filmova godine

THE SQUARE: Ovo je definitivno jedan od filmova godine

Christian je savršeni švedski nenasilni muškarac u luksuznom električnom automobilu koji svoj posao vrlo rado delegira drugima, izbegavajući da zaprlja ruke, doslovno i metaforički. On je zaljubljen u svoj status i vrlo paranoidan po pitanju bilo čega što bi taj njegov savršeni život moglo srušiti. I kao takav je predodređen da padne... Hladna estetika i precizno postavljena kamera u filmu „The Square“, koji je osvojio Zlatnu palmu na ovogodišnjem Cannesu, podsećaju na Hanekea i njegovu misiju ispitivanja, stvaranja i pojačavanja strahova kod buržoazije, dok materijal kojim se bavi u sećanje priziva Bunuela sa literarnom “matter of fact” metodičnošću Ballarda i “twistom” u rangu Monty Python uradaka iz najboljih dana. Svoj prošli film, „Turist“, Östlund, je sada podigao na još viši nivo i kada je reč o humoru i kada je reč o drami i implikacijama.
WESTERN: Motovunskom pobjedniku fali „ono nešto“, i na intelektualnom i na emotivnom nivou

WESTERN: Motovunskom pobjedniku fali „ono nešto“, i na intelektualnom i na emotivnom nivou

Meinhard i njegovi kompanjoni predvođeni sirovinom Vincentom su tim nemačkih građevinskih radnika na zadatku konstrukcije hidroelektrane u Nigdezemskoj na bugarsko-grčkoj granici. Prvo što će uraditi je podizanje svog kampa na planini i ponosito isticanje nemačke zastave. To će, kao i neumesni flert sa lokalnim ženama, razjariti lokalno stanovništvo, ionako nepoverljivo prema strancima, naročito Nemcima zbog zajedničke istorije tokom Drugog svetskog rata. Problemi u komunikaciji nisu samo stvar jezičke barijere koja se da prevladati, bilo gestikulacijom, bilo činjenicom da poneko u selu govori nemački jezik usled gastarbajterskog ili studentskog iskustva. Stvar je stava koji mora biti promenjen. Obe strane u onoj drugoj moraju videti ljude, a ne divljake, seljake i glupake, odnosno strane zavojevače i kapitalističke koloniste.
KRATKI IZLET: Pobjednik Pule impresivno je filmsko djelo vrijedno višekratnog gledanja

KRATKI IZLET: Pobjednik Pule impresivno je filmsko djelo vrijedno višekratnog gledanja

Budžetski skroman, ali sa bogatom i slojevitom pričom, sa osebujnim i atipično razvijanim likovima, te vrlo precizan u egzekuciji, „Kratki izlet“ Igora Bezinovića je film vredan više gledanja i vraćanja svakih nekoliko godina. Film je svetsku premijeru imao na festivalu u Rotterdamu, u sekciji “Bright Future”, a na “domaćem terenu” za sada je prikazan u Puli, gde je osvojio Veliku Zlatnu Arenu za najbolji film, te u Motovunu gde je delom i snimljen. Očekuje se regularna distribucija u Hrvatskoj, makar ograničena na art i gradska kina. Sitni detalji u filmu su naprosto briljantni, poput odstupanja između onoga što čujemo iz naracije i onoga što vidimo na ekranu i dizajna zvuka koji ambijentalne šumove iz prirode reže povremenim provalama glasne etno-muzike. „Kratki izlet“ možda ne dobacuje do nivoa remek-dela, ali je svakako više od sigurnog i solidnog debitantskog ostvarenja. Zapravo, prilično je impresivno filmsko delo.
ARITMIJA: Film koji je morao završiti pola sata ranije

ARITMIJA: Film koji je morao završiti pola sata ranije

Postoje filmovi koji zahvataju i šire teme, kao i oni koji idu dalje u dubinu, a glede stila ima i dosta radikalnijih, neujednačenijih, ali zbog hrabrosti efektnijih. Zapravo, početak svega je u tome kakav ćemo utisak steći o likovima. Ako nas oni “odrade”, bez problema ćemo pogledati film u dahu. Ako nam, međutim, ne pobude emocije ili razumevanje, onda će film kolapsirati nama pred očima. Boris Hlebnjikov ima priliku da završi film nekih 30 minuta ranije, ali to nije učinio. Pokušava li to Hlebnjikov na taj način napraviti ultimativni film o ljudskoj nesreći? Teško, to je nešto što prolazi po festivalima i on je toga svestan. Pokušava li onda da unese nešto novo u “žanr”? Možda, ali mu to nije baš najbolje uspelo. Iako, njegova „Aritmija“ je na ovogodišnji Motovun došla s nekoliko vrlo vrednih nagrada. Istini za volju, film je odlično odglumljen, pametno snimljen kamerom iz ruke i scena po scena su vešto režirane, uz tek poneki propust

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. OTETO IZ TMINE: Upotreba mrtvog čoveka

    17.01.2018.

    Bojan Tončić

    OTETO IZ TMINE: Upotreba mrtvog čoveka

  2. DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Naš Nikola Tesla

    16.01.2018.

    Tatjana Gromača

    DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Naš Nikola Tesla

  3. KOPRCANJE JEDNOG MINISTRA: Zbog čega treba tražiti Kujundžićevu političku glavu?

    21.12.2017.

    Nataša Škaričić

    KOPRCANJE JEDNOG MINISTRA: Zbog čega treba tražiti Kujundžićevu političku glavu?

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije