KROTKA: Fantastičan film koji nećete gledati dvaput osim ako niste težak mazohist

KROTKA: Fantastičan film koji nećete gledati dvaput osim ako niste težak mazohist

Nije Bajaga bezveze pevao „Tuga mi je velika, velika k’o Rusija“. Ima nečeg u toj ruskoj tugi koja je razlikuje od svih drugih tuga, taj očaj, ta nemoć pred usudom, taj osećaj samoće i napuštenosti u svetu gde je čovek čoveku vuk. Pa opet, ta velika zemlja kroz istoriju i do dana današnjeg poslovično grozna prema svojim podanicima, odnosno građanima, svetu je podarila sijaset umetničkih genija na različitim poljima koji su svoja velika dela stvarali na rubu sistema ili kontra njega, često iz njega i te inherentne tuge crpeći inspiraciju. Čajkovski i njegova Patetična simfonija. Dostojevski, Gogolj i Čehov. Iljf i Petrov. A u svetu filma Tarkovski, German, Balabanov, Zvjagincev. Režiser "Krotke" je Ukrajinac, ali to mu nimalo ne ruši kredibilitet u ovoj priči, u priči gde će se čak i svaki gest koji bi mogao naličiti na dobrotu i ljudskost pretvoriti u vrlo okrutnu šalu, u priči podređenoj ugođaju - muci, tugi i teskobi.
TEHERANSKI TABOO: Sunovrat u svet zabranjenog

TEHERANSKI TABOO: Sunovrat u svet zabranjenog

Snimiti film koji daje otvorenu analizu jednog društva obojenu šokantnim prikazima onoga što je u toj zemlji zvanično zabranjeno i sankcionisano teškom robijom ili smrtnom kaznom, podrazumeva veliku hrabrost i žrtvu. Svi glumci ovdje su iranskog porekla, ali sa životima izgrađenim u Evropi, što je logičan potez, s obzirom na opasnost koju učestvovanje u ovakvom filmskom ostvarenju sa sobom nosi. U suprotnom, prikazati predbračni seks u zahodu ilegalnog teheranskog rave kluba i nošenje sa posledicama neželjene trudnoće – traženje doktora koji je voljan devojkama krpiti himen bez zvaničnog pisma roditelja overenog od strane zvanične državne službe, ne bi bilo moguće. Također bi bilo nezamislivo sa takvom otvorenošću govoriti o nekim od najvećih problema ondašnjih velikih urbanih zajednica – ovisnosti o drogama i prostituciji i to u jednoj zemlji u kojoj je seks zvanično dozvoljen samo u bračnoj zajednici.
BRAK: Kosovska priča o ljubavnom trouglu sa izraženom gay notom

BRAK: Kosovska priča o ljubavnom trouglu sa izraženom gay notom

Možda kosovska kinematografija neće postati fenomen kao rumunska ili gruzijska, ali to će biti i ostati isključivo stvar obima jer kvalitet nije upitan. Kosovski filmaši se ne bave kreacijom novih mitova i kultova “bezgrešnog” rata, već ratni okvir i sećanja na rat koriste, ako su uopšte prisutni, samo kao povod ili pozadinu za ispitivanje nekih drugih, univerzalnijih i kontroverznijih tema. U slučaju „Braka“, filma Blerte Zeqiri, to je ljubavni trougao sa izraženom gay notom. Tek kada jedne noći Bekim, glavni junak kosovskog filma „Brak“ dobije poziv da pokupi pretučenog Nola iz policije, mozaik dotadašnje nelagode odjednom se složi kristalno jasno: Nolova Julija je Romeo (oni koji su ga pretukli vikali su da je Hitler dobro znao zašto je od takvih radio sapun), a taj Romeo je zapravo Bekim. Njihova tinejdžerska romansa se odigrala u ratno vreme i, kako oni tvrde, jedino je što bi u tom trenutku ujedinilo Albance i Srbe je želja da zatuku njih dvojicu.
MIZANDRISTICE: Uvrnuti film koji izvrće poznate nam šablone i pri tom nikog ne štedi

MIZANDRISTICE: Uvrnuti film koji izvrće poznate nam šablone i pri tom nikog ne štedi

Pripremite se na urnebesne peripetije koje mogu nastati kada se muškarac naseli u podrumu internata koji je okupirala grupa disidentica, vojnikinja “asimetričnog rata” protiv sistema, patrijarhata i muškog roda, pa makar on podržavao njihovu borbu. Na posete glupih policajaca koji postavljaju glupa pitanja i dobijaju smešne odgovore. Na plan osvajanja sveta putem lezbejske pornografije. Na “koske” koje nam režiser Bruce LaBruce uvaljuje svodeći lezbejske scene na laganu erotiku, dok je seks između muškaraca unutar ekrana na ekranu eksplicitan, premda za radnju nebitan. Na ubačene i konvertirane policajke. Na predavanja o Marxu i Schopenhaueru. Zapravo na zezanje u kojem niko ni ništa nema pravo na poštedu. Reč je o jasno smišljenoj persiflaži i belodanom saznanju da je radikalizam, čak i kada je pokrenut plemenitim idejama, put u neslobodu i da postaje isti kao sistem protiv koga se borio.
SEA SORROW: Rediteljski debi Vanesse Redgrave, tehnički je loš, ali vredi ga pogledati jer je rađen sa srcem

SEA SORROW: Rediteljski debi Vanesse Redgrave, tehnički je loš, ali vredi ga pogledati jer je rađen sa srcem

Šteta je što su se sve ove ispovesti izgubile u bosanskom loncu u kome se previše toga krčka. Jedan od najjačih aduta filma bi mogla biti baš lična iskustva danas poznatih ljudi i aktivista – Lorda Alfa Dubsa (kao jevrejsko dete je morao da napusti Prag pred ulazak nacista), scenariste i dramaturga Martina Shermana (izbeglog iz Mađarske 1950-ih), pa i same Redgrave koja je rano detinjstvo provela van Londona, krijući se u engleskoj provinciji od bombi. „Sea Sorrow“, rediteljski debi slavne Vanesse Redgrave, tehnički je traljavo odrađen i montaža nije idealna, odluke o izboru materijala su nesrećne zbog prenatrpanosti u 74 minuta filma koji i pored svog haosa koji nudi nije loše pogledati, jer je rađen sa srcem. Očajnički krik, reklo bi se, pre nego dokumentarni film. U njemu je previše lične note da bi mogao da se klasifikuje kao takav, s toliko redosleda i logike koliko ih ima i u raspoređivanju prodajnih artikala u uličnoj trafici.
ZAVEŠTANJE: Priče jasenovačkih logoraša kojima moramo verovati ako se želimo nazvati ljudima

ZAVEŠTANJE: Priče jasenovačkih logoraša kojima moramo verovati ako se želimo nazvati ljudima

Razlog zašto sam se bojao „Zaveštanja“ je njegova tema, Jasenovac, tema koja po potrebi iz istorije skreće u dnevnu politiku. Režiser Ivan Jović je razgovarao sa još uvek živim nekadašnjim logorašima, tada decom, a sada već starim ljudima, ukupno devedesetak njih od kojih je pedesetak završilo i u filmu, prikupio 450 sati materijala i od toga izmontirao manje od 90 minuta filma minimalističkog izričaja. Niti autor filma, niti sugovornici ne spominju brojke podložne manipulaciji i ne iznose vrednosne sudove van svedočanstava koja govore i puno više od toga. Poneki detalji su grafički i zaista jezivi, skoro nezamislivi, pa nam je jasan taj stoicizam preživelih. Njih su te traume formirale. Takođe, nema ni mržnje ni prezira, za njih su prosto važila takva pravila igre u to doba. Sve to u crno-beloj boji, u nijansama sive koje još više ističu težinu teme i traume. Nemamo arhivske snimke. Nemamo naratora.
BLADE RUNNER 2049: Fanovi su gladni i žedni, ali je li trebalo dirati u savršeni klasik?

BLADE RUNNER 2049: Fanovi su gladni i žedni, ali je li trebalo dirati u savršeni klasik?

Nekoj mudroj holivudskoj glavi, verovatno samom Ridleyu Scottu koji i inače živi od stare slave, palo je na pamet da može ponoviti uspeh „Blade Runnera“. Zašto ne, fanovi su gladni i žedni, te željni razrešenja misterije već preko 30 godina. Rezultat „Blade Runnera 2049“ u finansijskom smislu nije impozantan (otvaranje ispod očekivanja), a u fanovskom i kritičarskom svetu se vodi rovovski rat, možda najžešći ove godine uz još uvek aktuelan onaj oko filma „mother!“ Darrena Aronofskog. Verovatno ste već odlučili hoćete li film gledati ili ne. Ako ste fan originalnog Blade Runnera, ovaj novi ćete pogledati iz radoznalosti ili nećete iz dišpeta. Ako vam original ne znači ništa, nastavak ćete pogledati zbog toga što se oko njega digla prašina ili nećete iz istog razloga. Koliko god nesavršen i prema originalu na neki način blasfemičan bio, novi „Blade Runner“ pobuđuje duboke emocije i ostavlja utisak kojeg se nije lako otresti.
PAKLENA NOĆ: Film koji dolazi u pravo vreme i secira savremenu američku stvarnost

PAKLENA NOĆ: Film koji dolazi u pravo vreme i secira savremenu američku stvarnost

Dušebrižnici će filmu zamerati rasizam, mizoginiju ili čak glorifikaciju sociopatije, što teško može biti dalje od istine i što film čini pravovremenim. „Good Time“ („Paklena noć“), u paketu sa svojim sarkastičnim i čak ciničnim naslovom slika je i prilika Trumpove Amerike baš kao što su slično intonirani filmovi ranijih dekada udarali po Nixonu ili Reaganu. Ta slika nimalo nije lepa, ali se nad njome baš zbog toga valja zamisliti. Čak i Robert Pattinson, svojevremeno svetlucavi teen-vampir iz „Twilight sage“, koji od te stigme za sada prilično uspešno beži birajući artističke filmove sa značajnim rediteljskim imenima, ovde interesantno i skoro potpuno uspešno kanalizira mladog Al Pacina. Njemu se sjajno pridružuju ostali, profesionalci i amateri, a upravo su amateri jedan od potpisnih fazona braće Safdie, a „Paklena noć“ im je prvi film sa profesionalnim glumcima. Ali film ima svojih problema, pre svega sa tempom.
MUŠKARCI NE PLAČU: Priča koja razbija monotoniju post-yu (po)ratnih filmova

MUŠKARCI NE PLAČU: Priča koja razbija monotoniju post-yu (po)ratnih filmova

„Muškarci ne plaču“ u velikoj mjeri razbija monotoniju post-yu filmova s ratno-poratnom tematikom s vječitim klišejima o krivcima, žrtvama, “ko nas bre zavadi”, “ko je počeo rat” i ostatkom prašine za u oči. Osim toga, ovdje nema kalkulacije, “doctoringa”, pisanja po očekivanju filmskih fondova. Ovo je film o ljudima koji su prošli strahote i djelo nekoga tko vrlo dobro zna o čemu priča i koji od toga ne odstupa, svidjelo se nama ono što vidimo ili ne. I taj stav se mora cijeniti. Redatelj Alen Drljević, i sam ratni veteran, ne nudi laka rešenja niti nas uvjerava da je nekakvo zajedništvo i odnos povjerenja moguće tek tako izgraditi. On zna bolje od toga jer je sve to prošao sam. Film je prvotno zamišljen kao kratkometražni dokumentarac, ali je autoru upravo na jednoj takvoj grupnoj terapiji na pamet palo da ga produži i postavi kao igrani film. Ideja se pokazala više nego dobrom, uz briljantnu glumačku postavu iz skoro svih krajeva bivše države .
THE SQUARE: Ovo je definitivno jedan od filmova godine

THE SQUARE: Ovo je definitivno jedan od filmova godine

Christian je savršeni švedski nenasilni muškarac u luksuznom električnom automobilu koji svoj posao vrlo rado delegira drugima, izbegavajući da zaprlja ruke, doslovno i metaforički. On je zaljubljen u svoj status i vrlo paranoidan po pitanju bilo čega što bi taj njegov savršeni život moglo srušiti. I kao takav je predodređen da padne... Hladna estetika i precizno postavljena kamera u filmu „The Square“, koji je osvojio Zlatnu palmu na ovogodišnjem Cannesu, podsećaju na Hanekea i njegovu misiju ispitivanja, stvaranja i pojačavanja strahova kod buržoazije, dok materijal kojim se bavi u sećanje priziva Bunuela sa literarnom “matter of fact” metodičnošću Ballarda i “twistom” u rangu Monty Python uradaka iz najboljih dana. Svoj prošli film, „Turist“, Östlund, je sada podigao na još viši nivo i kada je reč o humoru i kada je reč o drami i implikacijama.

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Azili za odbjegle

    18.07.2018.

    Tatjana Gromača

    DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Azili za odbjegle

  2. BURE BARUTA: Navijali smo za onu Hrvatsku kakva bi trebala biti

    12.07.2018.

    Ahmed Burić

    BURE BARUTA: Navijali smo za onu Hrvatsku kakva bi trebala biti

  3. PARANOJA MARKA TOMAŠA: Još uvijek nas sahranjuju

    11.07.2018.

    Marko Tomaš

    PARANOJA MARKA TOMAŠA: Još uvijek nas sahranjuju

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije