NOĆNI ŽIVOT: Film koji ne preispituje najbizarniju aferu u istoriji Slovenije, već posledice današnje medijske kulture

NOĆNI ŽIVOT: Film koji ne preispituje najbizarniju aferu u istoriji Slovenije, već posledice današnje medijske kulture

Kada je kontroverzni i dobro povezani doktor nađen je mrtav u svom dvorištu, izgrižen od strane svojih pasa i sa dildom pored svog tela, uslijedio je najbizarniji skandal u istoriji Slovenije. Takozvana afera Bullmastiff nedvojbeno je uticala na osipanje i raspad tadašnje Vlade, a potom i kao okidač za najnoviji film Damjana Kozolea „Nočno življenje“. Ipak, ne očekujte preciznu doku-dramu koja vas rešeta sa imenima i podacima jer Kozoleova ideja nije bila da (pre)ispituje aferu Bullmastiff, nego posledice takve medijske kulture na ljude koji su u takve slučajeve silom prilika upleteni. Ovde supruga napadnutog, dok se lekari bore za njegov život, mora da se izbori sa prvotnim šokom kako bi krenula u borbu za njegovu i svoju reputaciju u sve bržem i sve surovijem svetu. To podrazumeva traženje rupe u sistemu, petljanje sa dokazima, nuđenje mita na nekoliko mesta i sve što već sledi.
SVE NAJBOLJE: Božićna limunada za razgaljivanje manje zahtjevnih gledatelja

SVE NAJBOLJE: Božićna limunada za razgaljivanje manje zahtjevnih gledatelja

Božićna komedija s pjevanjem i trovanjem zvuči kao opis, zapravo slogan koji bi vas mogao prevariti i natjerati u mrak kino-dvorane da pogledate novi film Snježane Tribuson. Međutim reklamni slogan kao reklamni slogan u našoj istočnoeuropskoj varijanti “kapitalizma” zapravo ne mora ništa značiti. Sve je u „Sve najbolje“ manje ili više po nekoj šabloni. Zaplet i likovi kao da su prerađeni iz ranijeg filma iste autorice, „Tri muškarca Melite Žganjer“, samo su njihovi odnosi malo kompliciraniji, ne nužno i kompleksniji, više uslijed udaljenosti njihovih pozicija u zapletu. Dakle, pripremite se na slučajne susrete, romantične ideje i poruke … Radi se o limunadi za razgaljivanje manje zahtjevnih gledatelja, plasiranje neke plitke poruke nade i brzo zaboravljanje po povratku u stvarni svijet, bio on otuđen ili ne.
NE GLEDAJ MI U PIJAT: Neverovatno siguran filmski debi čiju autoricu čeka duga i uspešna karijera

NE GLEDAJ MI U PIJAT: Neverovatno siguran filmski debi čiju autoricu čeka duga i uspešna karijera

Hana Jušić svakako ima šta da kaže i to joj dosta često uspeva, i to detaljima na koje povremeno baca fokus u drugom-trećem planu nego glavnim tokom priče. Pozadina je mnogo informativnija i rečitija nego priča o zakasnelom ili možda sputanom odrastanju. Ta pozadina nam pruža sliku patrijarhata kojem ključnu podršku pružaju žene. Muškarci su u filmu uglavnom besposleni i beskorisni, a čak i kad su fizički nemoćni, njihovo delo će u istom duhu nastaviti jednako dokone žene. Kao što je tema tihog, tinjajućeg nasilja u okruženju “svoja četiri zida” tipična za opus Hane Jušić, tako je i njen autorski stil, od dramaturgije do vizualizacije i režije tipično njen. Reč je o spoju psihološkog i socijalnog realizma s jedne strane i crnohumorne, bizarne groteske s druge. „Ne gledaj mi u pijat“ je neverovatno siguran filmski debi i čini se da njegovu autoricu čeka duga i uspešna karijera.
(M)UČENIK: Film o kojem ćemo još puno slušati

(M)UČENIK: Film o kojem ćemo još puno slušati

Naslovni junak je školarac kojeg upoznajemo u svađi sa majkom. Svađa se čini prilično normalnom za tinejdžera, dok se ne ispostavi da mu smetaju časovi fiskulture, pre svega plivanja. Kaže, iz religijskih razloga, kupaći kostimi šire blud i nemoral. Profesori su spremni da se povinuju njegovim ekscentričnim zahtevima, samo da ih se pusti na miru. Iako prorok nema sledbenike, logična je ambicija da utiče direktno na ravnateljicu škole koja je slika i prilika putinizma, ideologije sabornosti koja spaja staljinizam i turbo-pravoslavlje. Tu sabornost dobro poznajemo i u drugim tranzicionim zemljama. Uvek se nameće kao umerena opcija koja balansira dve krajnosti, pritom obema dajući jednako za pravo. Po pravilu, jedna od tih opcija je mračnjačka i ludačka, zagovara religijski fundamentalizam, ekstremni nacionalizam, anti-semitizam, a druga je “ekstremno normalna”, poziva se na nauku, evoluciju, modernitet i ljudska prava.
USTAV REPUBLIKE HRVATSKE: Kako je moguće biti i žestoki Hrvat i homoseksualac

USTAV REPUBLIKE HRVATSKE: Kako je moguće biti i žestoki Hrvat i homoseksualac

Dama u večernjoj toaleti po danu je Vjekoslav Kralj, gimnazijski profesor povijesti koji drži vrlo gorljiva predavanja o Paveliću, ustaškom stradanju i partizanskim zločinima. Njegov umirući otac bio je na Bleiburgu, povezan je s Crkvom i nekadašnjom ustaškom emigracijom. Kako je moguće ujedno biti žestoki Hrvat (katolik se podrazumeva) i homoseksualac, dapače transvestit? To identitetsko pitanje, protivrečnost ili začkoljica stoji u centru novog filma Rajka Grlića, „Ustav Republike Hrvatske“. Radi se o nedvojbeno hrabrom i važnom, možda čak i lekovitom filmu koji će nam pomoći da razumemo drugog tako što razumemo koji je identitet stvar izbora, a koji nije. Kada to shvatimo, neće teško biti dobar građanin i ponašati se prema uputama iz naslovnog dokumenta. Videćemo kako će reagirati publika, u principu nenaviknuta da gleda svoje ružnije lice.
GORI MORE: Je li to pravo i potpuno lice Lampeduse?

GORI MORE: Je li to pravo i potpuno lice Lampeduse?

U retorici evropske desnice, Lampedusa je fokalna tačka u sudaru civilizacija, „napredne“ Evrope i „zaostale“ Afrike i Azije te mesto pod opsadom migranata. Kod levice, sa druge strane, Lampedusa označava mesto na kome su maske civilizacije pale i na kome se obalna straža više brine za očuvanje granica, negoli ljudskih života. Za Gianfranca Rossija, koji je za potrebe filma na Lampedusi živeo godinu dana, istina nije „negde između“, jer su obe strane u diskusiji potpuno promašile poentu: Lampedusa je mesto starije od ove i prethodnih izbegličkih kriza, sa svojim autohtonim identitetom koji ne zanima novinare i koji je otočki, težački, ribarski, pomorski, katolički i duboko upućen na zajednicu. Na taj identitet izbeglice su uticale marginalno, ti ljudi dolaze i prolaze nakon kratkog zadržavanja u centru, pa ne uspevaju da ostave dublji trag na otočki život.
KLAN: Najgledaniji argentinski film svih vremena – istinita i monstruozna priča

KLAN: Najgledaniji argentinski film svih vremena – istinita i monstruozna priča

Znate za one priče koje su toliko neverovatne da prosto moraju biti istinite, jer ko bi tako nešto izmišljao i zašto? „Klan“ je zasnovan na jednoj takvoj priči: neverovatnoj, istinitoj i stoga monstruoznoj. Priča je to o porodično-komšijskom klanu dobrostojećih stanovnika Buenos Airesa pod vodstvom Arquimedesa Puccia čiji je unosan biznis u sumrak vojne diktature osamdesetih godina bilo otimanje ljudi. Za pretpostaviti je da su se Puccio i saradnici time ranije bavili za račun države, ali ovde je reč o sto posto privatnom aranžmanu. Mogu se povući paralele između „Klana“ i klasika američkih mafijaških drama u režiji Coppole, Scorsesea i de Palme. Nije tu stvar samo teme (uvek se nekako pojavljuje motiv lojalnosti kriminalnoj i biološkoj familiji), čak ni mehanike (uspon i pad je ono što očekujemo), koliko izražajnih sredstava, osećaja za detalj i za period.
FLOTEL EVROPA: Emotivna majstorija napravljena od starih VHS snimaka

FLOTEL EVROPA: Emotivna majstorija napravljena od starih VHS snimaka

Flotel Europa jedan je lični memento koji vrlo intenzivno govori i o istoriji broda, Bosne i Hercegovine i Danske, ali i o ljudskosti. Tako nas šaljivi, vedri ton s početka uljuljkava, da bi ozbiljne stvari tek kasnije izašle na videlo. Emotivni vrhunci filma su vezani za četvoricu režiserovih (Vladimir Tomić) starijih drugova, uverenih rokera, Jugoslovena i anti-nacionalista i njihov eskapizam koji se raspršio u dodiru sa realnošću i gurnuo ih u pravcu košmara, drogiranja i tragedije. Izuzetno je zanimljiva i tehnika kojom je film sniman. Naime, svih 70 minuta filma (sa izuzetkom par scena preuzetih iz partizanskih filmova i upotrebljenih u duhovitom kontekstu) čine amaterski VHS snimci. Tomić uz pomoć montažera Srđana Keče sate i sate tog materijala slaže u jedno nostalgično, ali i emotivno izuzetno razarujuće iskustvo.
IDILA: Horor nakon kojeg će Slovenija teško vratiti šarm netaknute prirode

IDILA: Horor nakon kojeg će Slovenija teško vratiti šarm netaknute prirode

U vokabularu slovenskog jezika, sinonim za horor je „grozljivka“ i kao takav žanr nije baš omiljen u domaćoj produkciji. Autori kao da ga se boje i radije snimaju drame i komedije. Svoj senzibilitet za „grozljivke“ redatelj i scenarist "Idile", Tomaž Gorkič, objasnio je time što je to totalni film, po Carpenteru, u kojem su prisutni svi žanrovi - i drama i komedija i akcija - koji svakim filmom oprezno zagrebe i po leđnoj moždini samog društva. Film počinje usred idilične slovenske „nigdine“ s dvije manekenke i fotografom Blitzom koji žele odraditi photo shooting izvan Ljubljane, izvan studija, izvan rutine. Ubrzo će susresti brđanine Francla i Viranta čija pojava ne pripada ovom vremenu, ali niti romantično-pustolovnim serijama. Lica pokrivena brazgotinama i devijacijama upućuju na incest, alkohol i frustracije, ne nužno tim redoslijedom. Uoči borbe za preživljavanje jedno je jasno - „Franclu nitko još nije utekao“.
OTVORENA: Ovo bi mogao biti početak jedne prave male revolucije u srpskoj kinematografiji

OTVORENA: Ovo bi mogao biti početak jedne prave male revolucije u srpskoj kinematografiji

Priznajem da sam u problemu kad god treba da pišem o nekom filmu iz kinematografija malih zemalja koje na neki način smatram svojima. Sa jedne strane, tu je nemilosrdna kritičarska etika da se svaki film meri istim aršinima, u krajnjoj liniji nešto valja ili ne valja, uz sve nijanse između. Sa druge, postoji nekakav poriv da “podržim scenu”, naročito nezavisnu, jer je snimanje filmova u tim malim i siromašnim zemljama zahtevan i ne baš često isplativ posao, pogotovo ako se ide van sistema i uhodanih poslovno-drugarskih kombinacija. Ali sa „Otvorenom“ tih problema nemam. Film je jednostavno sjajan. Nema veze što dolazi iz Srbije, bio bi sjajan i da dolazi iz Japana ili Velike Britanije. Njegov autor, Momir Milošević, nastudiran, istreniran, kreativan, energičan, sa idejom i metodologijom, može pokrenuti malu revoluciju u srpskoj kinematografiji. Nadam se da je „Otvorena“ samo početak.

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. OTETO IZ TMINE: Kakav je osećaj živeti dvadeset godina u tuđem stanu

    04.08.2017.

    Bojan Tončić

    OTETO IZ TMINE: Kakav je osećaj živeti dvadeset godina u tuđem stanu

  2. PROVINCIJA U POZADINI: Cinični osmijeh Mona Lise

    12.07.2017.

    Ahmed Burić

    PROVINCIJA U POZADINI: Cinični osmijeh Mona Lise

  3. DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Zona jeze

    11.07.2017.

    Tatjana Gromača

    DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Zona jeze

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije