PORICANJE: Kako se uhvatiti u koštac sa budalom kojoj je ultimativni cilj pažnja javnosti

PORICANJE: Kako se uhvatiti u koštac sa budalom kojoj je ultimativni cilj pažnja javnosti

"Poricanje" („Denial“) je pristojna sudska doku-drama i redak primer da je ekipi igranog filma dozvoljeno snimanje na lokaciji koncentracionog logora Auschwitz-Birkenau. Film je to koji svoj značaj uglavnom crpi iz teme, odnosno iz niza pitanja i odgovora koja prevazilaze samo negiranje holokausta, ma koliko to samo po sebi bio strašan zločin. Pitanje svih pitanja je kako se uhvatiti u koštac sa budalom kojoj je ultimativni cilj pažnja javnosti, a ne pobeda u sporu. Zato takve persone i vole tužakati po sudovima, izvoditi cirkus i dizati buku, jer u toj mutljavini postaju makar na trenutak bitni. Naravno da je Elvis mrtav, da je Zemlja okrugla i da se holokaust dogodio, ali za sve te činjenice, naročito za ovu poslednju i najosetljiviju, valja povremeno imati i sudsku presudu koju je moguće iskoristiti kad neka sledeća politička bena opšte prakse krene opet po istoj temi.
BEZBOG: Priča iz mesta u kojem je Bog rekao laku noć šamarčina je posle koje još dugo zvoni u ušima

BEZBOG: Priča iz mesta u kojem je Bog rekao laku noć šamarčina je posle koje još dugo zvoni u ušima

Gradić u provinciji i oronula blokovska naselja. Milje rođenih gubitnika i večitih očajnika. Siromaštvo i mizerija posvuda, nepoverljivost i prevara kao dve strane iste medalje. Komunizam i post- komunizam, tranzicija i post-tranzicija u mestu u kojem je „Bog rekao laku noć”. Radi se o izrazito neprijatnom filmu, ali efikasnom i efektnom zbog svoje autentičnosti. Lokacije su prave, glumci uglavnom neprofesionalni, ali zato nepatvoreni i verodostojni u interpretaciji svojih likova, a namerno uzak format slike pojačava utisak teskobe svakodnevnog života gde nisu više mogući ni Bog, ni pravda, ni nada. Debi Ralice Petrove, nagrađen prestižnim nagradama u Locarnu i Sarajevu, „Bezbog“, pokušava da bude moćan i monumentalan kao planina i bistar kao pogled sa nje, a da istovremeno ubode kao prst u oko i zaboli kao udarac u stomak.
CHEZ NOUS: Ovo 'nije' film o Marin Le Pen

CHEZ NOUS: Ovo 'nije' film o Marin Le Pen

„Chez nous“ je film značajniji zbog svog sadržaja nego što je to zbog realizacije istog. U pitanju je kompetentno urađen film, izvrsno odglumljen i znalački režiran, na momente didaktičan i sa nategnutom motivacijom pojedinih likova, ali sve u svemu solidno napisan. Najvažnije od svega, „Chez nous“ ni trenutka nije dosadan film, lako se prati i kao socijalna drama i kao politički triler intrige. Belgijski glumac i reditelj Lucas Belvaux je ubeđeni levičar, što se najbolje ocrtava u njegovom kapitalnom delu, trilogiji iz 2002. godine, pa dekonstrukciji Nacionalnog Fronta u „Chez nous“ prilazi strastveno i posvećeno. To su prepoznali i “frontovci”, pa je film još i pre zvanične premijere (prvo u francuskim bioskopima, pa onda i na filmskom festivalu u Rotterdamu) okarakteriziran kao politička, difamacijska kampanja protiv Fronta Marine Le Pen.
ON BODY AND SOUL – LJUBAVNA PRIČA U KLAONICI: Film koji zaista doseže do dubine duše

ON BODY AND SOUL – LJUBAVNA PRIČA U KLAONICI: Film koji zaista doseže do dubine duše

Ako zanemarimo potrošeni kliše o mladoj devojci i starijem muškarcu, „On Body and Soul“ („O telu i duši“), ovogodišnji berlinski pobednik (osim Zlatnog Medveda, tu su još nagrada FIPRESCI žirija, ekumenskog žirija i čitalaca Berliner Morgenposta), izuzetan je film koji manje-više standardnu šprancu romantične komedije/drame obogaćuje ne samo začudnošću, nego i vrlo metodičnom obradom. Na prvi pogled se pristup autorice Ildiko Enyedi može učiniti samo hladnim i kliničkim, ali to nije slučaj. Na taj način ona podvlači dualnosti prirode i društva, instinktivnog i naučenog, racionalnog i emotivnog, svežeg i potrošenog, sna i jave i zapravo nas tera da o tome razmišljamo. To zapravo i ne treba da čudi kada je reč o Enyedi kojoj je, čini se, osamnaestogodišnja pauza od prethodnog dugometražnog filma godila.
DRUGA STRANA NADE: Povratak u svijet Akija Kaurismakija

DRUGA STRANA NADE: Povratak u svijet Akija Kaurismakija

Dobrodošli u Helsinki, grad samotnih retro-barova u kojima uz zvuke rautalanke vise asocijalni i nekomunikativni ljudi pritisnuti svaki svojom tugom, grad dvosmislenih odgovora i neobičnih prijateljstava. Dobrodošli u svet dobroćudnog gubitništva i genijalnog dovijanja pred izazovima. Dobrodošli u svet u kojem je izjava: “Želim otići u Mexico City, piti sake i plestati hulu” potpuno na mestu, ma kako smešna i apsurdna bila. Dobrodošli u svet u kojem se tri bilmeza mogu nazvati Oslobodilačkom Vojskom Finske i u kojem je traženje poslovnog identiteta zeznutije od falsifikata ličnog. Spajajući savremnu problematiku sa retro ikonografijom koju su ili će je tek otkriti hipsteri, Kaurismaki potencira naoko čudno jednostavnu, ali pozitivno zapanjujuće delotvornu ideju u krajnje ozbiljnoj situaciji: budimo ljudi i pomažimo se kada nam već neki mitski sistem ne želi ili ne može pomoći. Nije to tako teško, vredno je truda, pa i žrtve, a može biti i zabavno.
GORAN: Od ozbiljnog filma do farse i kompletnog trasha

GORAN: Od ozbiljnog filma do farse i kompletnog trasha

Naslovni protagonista (Franjo Dijak) neambiciozni je delnički taksista kome je osnovna životna želja da se brine o svojoj slepoj ženi Lini (Nataša Janjić), te da se povremeno zapije sa svojim društvom i da što više vremena provede u svojoj vikendici pored koje je upravo izgradio saunu, kao i da što je duže moguće odbija posao u pilani čiji je vlasnik njen otac (Milan Štrljić). Situacija da je Lina trudna, a Goran zna da je neplodan, dovešće do pucanja po šavovima u društvu, što će kulminirati za Goranov rođendan. Priča ima potencijala da se razvije u nešto smisleno, u njoj nije prisutan samo eho Skandinavije sa sve “deadpan” i crnim humorom (na pamet mi pada Molandov „Kraftidioten“), nego i „Fargo“ braće Coen, dok pojedine snolike “slow motion” scene, sa ironijskim odmakom ili ne, asociraju i na druge filmove autorskog dvojca, ali ti trikovi ne uspevaju sakriti osnovni logički problem.
DUBINA DVA: Šamar u lice mitomanskoj naciji

DUBINA DVA: Šamar u lice mitomanskoj naciji

Film „Dubina dva“ Ognjena Glavonića je njihov rekvijem i šamar u lice mitomanskoj naciji koja guta zvanične verzije o zaverama svetskih moćnika dok joj se pred nosom odvijala logistički kompleksna operacija etničkog čišćenja i asanacije terena. Biće tu vozača i drugih operativaca, ubica, svedoka i žrtava, visokopozicioniranih policajaca koji su, nesvesni svog delovanja, ovom filmu dali naslov, i kasnijih nezavisnih posmatrača obdukcija kakav je drugi (samo)imenovani akter Marko. Pominjaće se tu velike reči kao što su patriotizam, država, dužnost i čast, ali i one svakodnevne, kao što su posao, dnevnica, stan i penzija, govoriće se o suvim činjenicama, ali i o prekinutim prijateljstvima i promenjenim lojalnostima u ime mržnje, nasilja, koristoljublja ili nacionalističke opijenosti. Sve je krenulo kada je 1999. godine iz Dunava izronio kamion prepun ljudskih leševa, pretežno žena i dece.
NOĆNI ŽIVOT: Film koji ne preispituje najbizarniju aferu u istoriji Slovenije, već posledice današnje medijske kulture

NOĆNI ŽIVOT: Film koji ne preispituje najbizarniju aferu u istoriji Slovenije, već posledice današnje medijske kulture

Kada je kontroverzni i dobro povezani doktor nađen je mrtav u svom dvorištu, izgrižen od strane svojih pasa i sa dildom pored svog tela, uslijedio je najbizarniji skandal u istoriji Slovenije. Takozvana afera Bullmastiff nedvojbeno je uticala na osipanje i raspad tadašnje Vlade, a potom i kao okidač za najnoviji film Damjana Kozolea „Nočno življenje“. Ipak, ne očekujte preciznu doku-dramu koja vas rešeta sa imenima i podacima jer Kozoleova ideja nije bila da (pre)ispituje aferu Bullmastiff, nego posledice takve medijske kulture na ljude koji su u takve slučajeve silom prilika upleteni. Ovde supruga napadnutog, dok se lekari bore za njegov život, mora da se izbori sa prvotnim šokom kako bi krenula u borbu za njegovu i svoju reputaciju u sve bržem i sve surovijem svetu. To podrazumeva traženje rupe u sistemu, petljanje sa dokazima, nuđenje mita na nekoliko mesta i sve što već sledi.
SVE NAJBOLJE: Božićna limunada za razgaljivanje manje zahtjevnih gledatelja

SVE NAJBOLJE: Božićna limunada za razgaljivanje manje zahtjevnih gledatelja

Božićna komedija s pjevanjem i trovanjem zvuči kao opis, zapravo slogan koji bi vas mogao prevariti i natjerati u mrak kino-dvorane da pogledate novi film Snježane Tribuson. Međutim reklamni slogan kao reklamni slogan u našoj istočnoeuropskoj varijanti “kapitalizma” zapravo ne mora ništa značiti. Sve je u „Sve najbolje“ manje ili više po nekoj šabloni. Zaplet i likovi kao da su prerađeni iz ranijeg filma iste autorice, „Tri muškarca Melite Žganjer“, samo su njihovi odnosi malo kompliciraniji, ne nužno i kompleksniji, više uslijed udaljenosti njihovih pozicija u zapletu. Dakle, pripremite se na slučajne susrete, romantične ideje i poruke … Radi se o limunadi za razgaljivanje manje zahtjevnih gledatelja, plasiranje neke plitke poruke nade i brzo zaboravljanje po povratku u stvarni svijet, bio on otuđen ili ne.
NE GLEDAJ MI U PIJAT: Neverovatno siguran filmski debi čiju autoricu čeka duga i uspešna karijera

NE GLEDAJ MI U PIJAT: Neverovatno siguran filmski debi čiju autoricu čeka duga i uspešna karijera

Hana Jušić svakako ima šta da kaže i to joj dosta često uspeva, i to detaljima na koje povremeno baca fokus u drugom-trećem planu nego glavnim tokom priče. Pozadina je mnogo informativnija i rečitija nego priča o zakasnelom ili možda sputanom odrastanju. Ta pozadina nam pruža sliku patrijarhata kojem ključnu podršku pružaju žene. Muškarci su u filmu uglavnom besposleni i beskorisni, a čak i kad su fizički nemoćni, njihovo delo će u istom duhu nastaviti jednako dokone žene. Kao što je tema tihog, tinjajućeg nasilja u okruženju “svoja četiri zida” tipična za opus Hane Jušić, tako je i njen autorski stil, od dramaturgije do vizualizacije i režije tipično njen. Reč je o spoju psihološkog i socijalnog realizma s jedne strane i crnohumorne, bizarne groteske s druge. „Ne gledaj mi u pijat“ je neverovatno siguran filmski debi i čini se da njegovu autoricu čeka duga i uspešna karijera.

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. BURE BARUTA: Kako se naš šapat proširio kroz prozor

    16.11.2017.

    Ahmed Burić

    BURE BARUTA: Kako se naš šapat proširio kroz prozor

  2. DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Može li se knjiga "vratiti u modu"

    11.11.2017.

    Tatjana Gromača

    DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Može li se knjiga "vratiti u modu"

  3. PRŽENJE MOZGA: O popovima i spolovilima

    06.11.2017.

    Dinko Gruhonjić

    PRŽENJE MOZGA: O popovima i spolovilima

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije