HOUSTON, WE HAVE A PROBLEM: Istina ili pažljivo složena alternativno-istorijska fantazija? Sasvim je svejedno.

HOUSTON, WE HAVE A PROBLEM: Istina ili pažljivo složena alternativno-istorijska fantazija? Sasvim je svejedno.

Jugoslavija je imala svemirski program, doduše kratkotrajan, od 1957. do 1961. godine. Niste to znali? Bez brige, nisam ni ja. Je li to mit ili istina, saznaćete ako pogledate igrano-dokumentarni film „Houston, imamo problem!“ slovenskog reditelja Žige Virca. Glavni adut filma je montaža predano iskopanih arhivskih snimaka, ne samo sa svežim materijalom, nego i međusobno. Scena u kojoj Tito i Jovanka večeraju u društvu pasa i gledaju sletanje na Mesec je primer izvrsnosti po tom pitanju. Virc tako postiže željeni efekat: neko vreme ćemo se pitati je li ono što vidimo istina ili pažljivo složena alternativno-istorijska fantazija, a onda ćemo se jednostavno prepustiti priči ili pričama koje govore i o drugim stvarima. Ključ za tumačenje nam Virc nudi kroz komentare svetskog filozofskog superstara Slavoja Žižeka koji filmu daju meta-tekstualni nivo. No, na kraju se postavlja i moralna dilema šta to Virc pokušava da dokaže svojim filmom.
MASKE: U idealnom svetu on bi bio globalno poznat, a u našem nije ni lokalno

MASKE: U idealnom svetu on bi bio globalno poznat, a u našem nije ni lokalno

Livada na obali velike reke. Na njoj čovek pod maskom, razgovara sa ženom koja drži kameru. U razgovor povremeno upadaju slučajni prolaznici i interesuju se za čoveka ispod maske. Čudno je to da nikome od slučajno ispitanih ljudi koji su uleteli u kadar neće pasti na pamet ime Slobodana Tišme, i to u njegovom gradu, Novom Sadu, u kojem je proveo ceo svoj život i koji je njegova nepresušna inspiracija i subjekt njegovog rada, bilo da je u pitanju književnost (ranije poezija, kasnije proza), muzika ili konceptualna likovna umetnost dok se to još nije zvalo instalacijama i performansima. U idealnom svetu on bi bio globalno poznat, a u našem nije ni lokalno. Tišma i njegov rad možda nisu na ceni u zvaničnim krugovima, ali njegova publika je verna. Ne samo njegovi savremenici i mlađi naraštaji kojima je on bio nekakav mentor, kao što je to novosadski talas bendova poput Obojenog programa i Boya, nego i mlađa publika.
IZBORNA KAMPANJA U KRIZI: Političari su za njih proizvod, a birači potencijalni kupci

IZBORNA KAMPANJA U KRIZI: Političari su za njih proizvod, a birači potencijalni kupci

„Our Brand Is Crisis“ je politička “screwball” komedija o izbornom procesu u čijoj pozadini stoje prilično ozbiljni pod-tonovi. Kao inspiracija za film je poslužio istoimeni dokumentarac Rachel Boynton iz 2005. godine o ulozi američkih (navodno progresivnih) lobista u izboru konzervativnog kandidata Gonzala Sancheza de Lozade za predsednika Bolivije. Usledilo je ono što je tipično za latinoameričke konzervativne vlade: privatizacije, masovni protesti i neprimerena primena sile protiv demonstranata, sve ono čega se progresivni lobisti i političari navodno gade kod kuće. Međutim, izbori u nekoj zemlji trećeg sveta za njih nisu pitanje političkih principa, već posla: kandidat je za njih proizvod, a birači potencijalni kupci.Političke kampanje su za njih mešavina apsurdnog cirkusa i prljavog sporta. Ono što sledi su prljavi trikovi, nadmudrivanja, podmetačine, “muštranje” kandidata i još više obmanjivanje biračkog tela.
AVE, CEZARE!: Film koji obiluje humorom, ali je ipak ispodprosječno ostvarenje braće Coen

AVE, CEZARE!: Film koji obiluje humorom, ali je ipak ispodprosječno ostvarenje braće Coen

Filmove braće Coen teško je gledati izvan konteksta, kako njihova ukupnog opusa, tako i ukupnosti holivudske filmske produkcije, ako ne čak i američke pop-kulture uopće, pa je percepcija njihovih filmova posebno otežana gledateljima koji slabije poznaju povijest američke kinematografije. Jer Ethan i Joel Coen svoje filmove redovito snimaju ili po uzusima određenog žanra, ili oponašajući neki stilski period iz povijesti američke kinematografije, ili su pak fokusirani na parodiranje određenog žanra i ismijavanje žanrovskih klišeja (pri čemu mahom autorski u potpunosti pokrivaju osnovne stvaralačke sastavnice – kao scenaristi, redatelji i producenti). Također često u istom pojedinom filmskom uratku izmjenjuju i parodijske i hommage dionice. Upravo stoga gledatelji nedovoljno upoznati s poviješću američke kinematografije bit će uskraćeni za potpuni doživljaj njihovih filmova.
OKLADA STOLJEĆA: Film s mozgom i petljom koji postavlja pitanje jesu li bankari koji su izazvali krizu samo glupi

OKLADA STOLJEĆA: Film s mozgom i petljom koji postavlja pitanje jesu li bankari koji su izazvali krizu samo glupi

Mehur nekretnina je prepukao, a niko ga nije predvideo. Dobro, to baš i nije istina, predvideli su ga junaci knjige i filma „The Big Short“ („Oklada stoljeća“), kladili se da će sistem već jednom, i to ubrzo, pasti i – dobili. Ali po koju cenu? Ovo svakako nije film bez mozga i petlje u čisto filmskom, niti je zabava bez morala u čisto životnom smislu. Nije to zezanje iz nemoći, kad ništa drugo ne preostane. Ne, to je način da se suočimo sa sobom i svetom oko sebe i shvatimo mehanizam koji utiče na naše živote i kad ga nismo svesni. Možda nam i zatreba, i to brže nego što smo mislili. Film je to koji će nas držati u nedoumici jesu li bankari koji su izazvali krizu samo glupi, ili pride i manipulativni, ili ih jednostavno nije briga. Međutim, nemojte „The Big Short“ shvatiti kao nekakav tendenciozni poziv na ukidanje kapitalizma ili traktat protiv tržišta kao takvog.
NAŠA SVAKODNEVNA PRIČA: Tipska priča s Emirom Hadžihafizbegovićem u tipičnoj ulozi

NAŠA SVAKODNEVNA PRIČA: Tipska priča s Emirom Hadžihafizbegovićem u tipičnoj ulozi

Rat je tema koja je dominantna u regionalnoj kinematografiji, posebno hrvatskoj i bosanskohercegovačkoj. Treba to razumeti, ratna trauma je još uvek jaka i duboko ukorenjena u svesti ljudi. Međutim, i nakon rata treba živeti, ne samo sa ličnom i kolektivnom traumom, nego i sa novonastalim, sve složenijim okolnostima. „Naša svakodnevna priča“, dugometražni prvenac nagrađivane autorice kratkih filmova Ines Tanović (nije u srodstvu sa “oscarovcem” Danisom), film je koji već naslovom najavljuje da će se baviti tim drugim, ne-ratnim, svakodnevnim pričama. „Naša svakodnevna priča“ čak nije ni toliko svakodnevna, koliko je tipska konstrukcija u svim svojim elementima i u celini. To ne znači da je film katastrofalno loš, ali naprosto ne pomera granice i donosi nam vrlo malo novoga.
SAULOV SIN: Film koji ne igra na patetiku, nego vas zgrabi za gušu i ne pušta

SAULOV SIN: Film koji ne igra na patetiku, nego vas zgrabi za gušu i ne pušta

"Saulov sin" je ne samo odličan, već i hrabar, beskompromisan i izuzetno važan film, naročito u sadašnje vreme kada se opet u centralnoj Evropi otvaraju logori, kada se ljudi ograđuju žicom i ograničava im se kretanje. Naravno da okolnosti nisu iste, mada se ideološki predznak i shema mogu dovesti u vezu. Važno je da ovakav film dolazi upravo iz Mađarske, trenutno ozloglašene zbog rasizma i ksenofobije. Voljno ili ne, ovaj film upozorava i preti da se istorija može ponoviti, ali i daje nadu da, dok je svesnih toga, svet ipak neće otići dovraga. "Son of Saul" nije jedan od onih komercijalnih filmova o Holokaustu, onih politički korektnih, kalkulantskih “festivala suza” koji se nadaju nagradama kroz senzibilizaciju publike, udarajući nisko, igrajući na patetiku i prenaglašene emocije. Saulov sin je jedan prilično unikatan film koji udara direktno, žestoko, grabi za gušu i ne pušta.
NA UDARU VJETRA: Film koji će nas pogoditi na svim poljima

NA UDARU VJETRA: Film koji će nas pogoditi na svim poljima

Iako je emotivni i psihološki efekat maksimalan kroz prikazanu lepotu strahote, „Risttuules“ („Na udaru vjetra“) je produkcijski i planski vrlo zahtevan film. Probe za pojedine kadrove/scene su trajale čak mesecima. Svaka od scena je zahtevala detaljan plan pre nego što bi išta bilo snimljeno, a sve su bile snimane neprekinuto, od početka do kraja, uz ponavljanja po potrebi. Film su većinom finansirali oni koji su na njemu učestvovali, a neka ozbiljnija sredstva od fondova su stigla tek u post-produkciji. Budžet se zaustavio na nešto preko milion eura, što ni u kom slučaju nije neka vrtoglava svota za ovakav projekat. Zaista retko imamo priliku da vidimo neki ovakav film koji će nas pogoditi na svim poljima, tako strastven, tako detaljno i ambiciozno zamišljen i tako vešto realizovan. Posebno je za pohvalu što tako nešto dolazi od reditelja koji je debitant u celovečernjem formatu i iz jedne relativno male kinematografije kao što je estonska.
NAJNOVIJI ZAVJET: Bog je živ i stanuje u Briselu, a pritom je i veliki smrad

NAJNOVIJI ZAVJET: Bog je živ i stanuje u Briselu, a pritom je i veliki smrad

Imam jednu vest koja će iznervirati sve: i religiozne i ateiste. Bog je, naime, živ i stanuje u Briselu. Nije ovo neka pseudo-slobodarska tlapnja o tome kako nam svima Evropska Unija određuje kako ćemo živeti, šta smemo jesti, smemo li peći rakiju i koliko naši krastavci smeju biti zakrivljeni. Ne, u ovom filmu Gospodin živi sa familijom u sasvim običnom trosobnom stanu u evropskoj prestonici poznatoj po lošem vremenu, dobroj hrani i dobrom pivu. Iako možda tako počinje, ovaj film nije (samo) rečita satira na temu religije. Problem sa tim je da, kad jednom istrese sve trikove koje ima, počinje da vrti istu ploču. To nas opet dovodi do standardne boljke ovogodišnje festivalske produkcije. Sve što je iz Cannesa sa nagradama pošlo na festivalsku turneju i stiglo do nas su uglavnom nekompletni filmovi koji imaju ideju i lepo počinju, ali ne znaju da ispričaju priču do kraja. Zvizdan je tu izuzetak, pre svega zbog ingeniozne strukture. „The Brand New Testament“, nažalost, nije i pokazuje da se film ne može “voziti” na jednoj ideji sve vreme.
TI MENE NOSIŠ: Možda će ove priče u formi serije imati više smisla

TI MENE NOSIŠ: Možda će ove priče u formi serije imati više smisla

Svakako, „Ti mene nosiš“ je značajan naslov, možda i prekretnica za hrvatsku kinematografiju jer pokazuje da su neke stvari moguće, ali to ne znači automatski da je dobar. U pitanju je jedan od onih filmova koji kada krenu da vas “rade” na jedan način, tako manje ili više ostaje do kraja, možda se samo utisak pojačava. U pitanju je melodrama u hyperlink tehnici na tragu dvojca Arriaga-Inarritu, na temu savremenog života u jednom relativno velikom gradu (Zagrebu), sa likovima čije se sudbine prepliću na očekivanim i neočekivanim mestima. Te poveznice su, međutim, ili suviše zgodne (tri žene rade na istoj sapunici), ili suviše slučajne i bez posledica. Moj privatni problem sa “težinjanjem” tog tipa je što mi to jednostavno deluje manipulativno, prenaglašeno i neiskreno, kao da “muze” emocije i nešto, hajdemo reći, svakodnevno i normalno pokušava da pokaže kao veće od života.

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. OTETO IZ TMINE: Kakav je osećaj živeti dvadeset godina u tuđem stanu

    04.08.2017.

    Bojan Tončić

    OTETO IZ TMINE: Kakav je osećaj živeti dvadeset godina u tuđem stanu

  2. PROVINCIJA U POZADINI: Cinični osmijeh Mona Lise

    12.07.2017.

    Ahmed Burić

    PROVINCIJA U POZADINI: Cinični osmijeh Mona Lise

  3. DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Zona jeze

    11.07.2017.

    Tatjana Gromača

    DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Zona jeze

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije