KLAN: Najgledaniji argentinski film svih vremena – istinita i monstruozna priča

KLAN: Najgledaniji argentinski film svih vremena – istinita i monstruozna priča

Znate za one priče koje su toliko neverovatne da prosto moraju biti istinite, jer ko bi tako nešto izmišljao i zašto? „Klan“ je zasnovan na jednoj takvoj priči: neverovatnoj, istinitoj i stoga monstruoznoj. Priča je to o porodično-komšijskom klanu dobrostojećih stanovnika Buenos Airesa pod vodstvom Arquimedesa Puccia čiji je unosan biznis u sumrak vojne diktature osamdesetih godina bilo otimanje ljudi. Za pretpostaviti je da su se Puccio i saradnici time ranije bavili za račun države, ali ovde je reč o sto posto privatnom aranžmanu. Mogu se povući paralele između „Klana“ i klasika američkih mafijaških drama u režiji Coppole, Scorsesea i de Palme. Nije tu stvar samo teme (uvek se nekako pojavljuje motiv lojalnosti kriminalnoj i biološkoj familiji), čak ni mehanike (uspon i pad je ono što očekujemo), koliko izražajnih sredstava, osećaja za detalj i za period.
FLOTEL EVROPA: Emotivna majstorija napravljena od starih VHS snimaka

FLOTEL EVROPA: Emotivna majstorija napravljena od starih VHS snimaka

Flotel Europa jedan je lični memento koji vrlo intenzivno govori i o istoriji broda, Bosne i Hercegovine i Danske, ali i o ljudskosti. Tako nas šaljivi, vedri ton s početka uljuljkava, da bi ozbiljne stvari tek kasnije izašle na videlo. Emotivni vrhunci filma su vezani za četvoricu režiserovih (Vladimir Tomić) starijih drugova, uverenih rokera, Jugoslovena i anti-nacionalista i njihov eskapizam koji se raspršio u dodiru sa realnošću i gurnuo ih u pravcu košmara, drogiranja i tragedije. Izuzetno je zanimljiva i tehnika kojom je film sniman. Naime, svih 70 minuta filma (sa izuzetkom par scena preuzetih iz partizanskih filmova i upotrebljenih u duhovitom kontekstu) čine amaterski VHS snimci. Tomić uz pomoć montažera Srđana Keče sate i sate tog materijala slaže u jedno nostalgično, ali i emotivno izuzetno razarujuće iskustvo.
IDILA: Horor nakon kojeg će Slovenija teško vratiti šarm netaknute prirode

IDILA: Horor nakon kojeg će Slovenija teško vratiti šarm netaknute prirode

U vokabularu slovenskog jezika, sinonim za horor je „grozljivka“ i kao takav žanr nije baš omiljen u domaćoj produkciji. Autori kao da ga se boje i radije snimaju drame i komedije. Svoj senzibilitet za „grozljivke“ redatelj i scenarist "Idile", Tomaž Gorkič, objasnio je time što je to totalni film, po Carpenteru, u kojem su prisutni svi žanrovi - i drama i komedija i akcija - koji svakim filmom oprezno zagrebe i po leđnoj moždini samog društva. Film počinje usred idilične slovenske „nigdine“ s dvije manekenke i fotografom Blitzom koji žele odraditi photo shooting izvan Ljubljane, izvan studija, izvan rutine. Ubrzo će susresti brđanine Francla i Viranta čija pojava ne pripada ovom vremenu, ali niti romantično-pustolovnim serijama. Lica pokrivena brazgotinama i devijacijama upućuju na incest, alkohol i frustracije, ne nužno tim redoslijedom. Uoči borbe za preživljavanje jedno je jasno - „Franclu nitko još nije utekao“.
OTVORENA: Ovo bi mogao biti početak jedne prave male revolucije u srpskoj kinematografiji

OTVORENA: Ovo bi mogao biti početak jedne prave male revolucije u srpskoj kinematografiji

Priznajem da sam u problemu kad god treba da pišem o nekom filmu iz kinematografija malih zemalja koje na neki način smatram svojima. Sa jedne strane, tu je nemilosrdna kritičarska etika da se svaki film meri istim aršinima, u krajnjoj liniji nešto valja ili ne valja, uz sve nijanse između. Sa druge, postoji nekakav poriv da “podržim scenu”, naročito nezavisnu, jer je snimanje filmova u tim malim i siromašnim zemljama zahtevan i ne baš često isplativ posao, pogotovo ako se ide van sistema i uhodanih poslovno-drugarskih kombinacija. Ali sa „Otvorenom“ tih problema nemam. Film je jednostavno sjajan. Nema veze što dolazi iz Srbije, bio bi sjajan i da dolazi iz Japana ili Velike Britanije. Njegov autor, Momir Milošević, nastudiran, istreniran, kreativan, energičan, sa idejom i metodologijom, može pokrenuti malu revoluciju u srpskoj kinematografiji. Nadam se da je „Otvorena“ samo početak.
HOUSTON, WE HAVE A PROBLEM: Istina ili pažljivo složena alternativno-istorijska fantazija? Sasvim je svejedno.

HOUSTON, WE HAVE A PROBLEM: Istina ili pažljivo složena alternativno-istorijska fantazija? Sasvim je svejedno.

Jugoslavija je imala svemirski program, doduše kratkotrajan, od 1957. do 1961. godine. Niste to znali? Bez brige, nisam ni ja. Je li to mit ili istina, saznaćete ako pogledate igrano-dokumentarni film „Houston, imamo problem!“ slovenskog reditelja Žige Virca. Glavni adut filma je montaža predano iskopanih arhivskih snimaka, ne samo sa svežim materijalom, nego i međusobno. Scena u kojoj Tito i Jovanka večeraju u društvu pasa i gledaju sletanje na Mesec je primer izvrsnosti po tom pitanju. Virc tako postiže željeni efekat: neko vreme ćemo se pitati je li ono što vidimo istina ili pažljivo složena alternativno-istorijska fantazija, a onda ćemo se jednostavno prepustiti priči ili pričama koje govore i o drugim stvarima. Ključ za tumačenje nam Virc nudi kroz komentare svetskog filozofskog superstara Slavoja Žižeka koji filmu daju meta-tekstualni nivo. No, na kraju se postavlja i moralna dilema šta to Virc pokušava da dokaže svojim filmom.
MASKE: U idealnom svetu on bi bio globalno poznat, a u našem nije ni lokalno

MASKE: U idealnom svetu on bi bio globalno poznat, a u našem nije ni lokalno

Livada na obali velike reke. Na njoj čovek pod maskom, razgovara sa ženom koja drži kameru. U razgovor povremeno upadaju slučajni prolaznici i interesuju se za čoveka ispod maske. Čudno je to da nikome od slučajno ispitanih ljudi koji su uleteli u kadar neće pasti na pamet ime Slobodana Tišme, i to u njegovom gradu, Novom Sadu, u kojem je proveo ceo svoj život i koji je njegova nepresušna inspiracija i subjekt njegovog rada, bilo da je u pitanju književnost (ranije poezija, kasnije proza), muzika ili konceptualna likovna umetnost dok se to još nije zvalo instalacijama i performansima. U idealnom svetu on bi bio globalno poznat, a u našem nije ni lokalno. Tišma i njegov rad možda nisu na ceni u zvaničnim krugovima, ali njegova publika je verna. Ne samo njegovi savremenici i mlađi naraštaji kojima je on bio nekakav mentor, kao što je to novosadski talas bendova poput Obojenog programa i Boya, nego i mlađa publika.
IZBORNA KAMPANJA U KRIZI: Političari su za njih proizvod, a birači potencijalni kupci

IZBORNA KAMPANJA U KRIZI: Političari su za njih proizvod, a birači potencijalni kupci

„Our Brand Is Crisis“ je politička “screwball” komedija o izbornom procesu u čijoj pozadini stoje prilično ozbiljni pod-tonovi. Kao inspiracija za film je poslužio istoimeni dokumentarac Rachel Boynton iz 2005. godine o ulozi američkih (navodno progresivnih) lobista u izboru konzervativnog kandidata Gonzala Sancheza de Lozade za predsednika Bolivije. Usledilo je ono što je tipično za latinoameričke konzervativne vlade: privatizacije, masovni protesti i neprimerena primena sile protiv demonstranata, sve ono čega se progresivni lobisti i političari navodno gade kod kuće. Međutim, izbori u nekoj zemlji trećeg sveta za njih nisu pitanje političkih principa, već posla: kandidat je za njih proizvod, a birači potencijalni kupci.Političke kampanje su za njih mešavina apsurdnog cirkusa i prljavog sporta. Ono što sledi su prljavi trikovi, nadmudrivanja, podmetačine, “muštranje” kandidata i još više obmanjivanje biračkog tela.
AVE, CEZARE!: Film koji obiluje humorom, ali je ipak ispodprosječno ostvarenje braće Coen

AVE, CEZARE!: Film koji obiluje humorom, ali je ipak ispodprosječno ostvarenje braće Coen

Filmove braće Coen teško je gledati izvan konteksta, kako njihova ukupnog opusa, tako i ukupnosti holivudske filmske produkcije, ako ne čak i američke pop-kulture uopće, pa je percepcija njihovih filmova posebno otežana gledateljima koji slabije poznaju povijest američke kinematografije. Jer Ethan i Joel Coen svoje filmove redovito snimaju ili po uzusima određenog žanra, ili oponašajući neki stilski period iz povijesti američke kinematografije, ili su pak fokusirani na parodiranje određenog žanra i ismijavanje žanrovskih klišeja (pri čemu mahom autorski u potpunosti pokrivaju osnovne stvaralačke sastavnice – kao scenaristi, redatelji i producenti). Također često u istom pojedinom filmskom uratku izmjenjuju i parodijske i hommage dionice. Upravo stoga gledatelji nedovoljno upoznati s poviješću američke kinematografije bit će uskraćeni za potpuni doživljaj njihovih filmova.
OKLADA STOLJEĆA: Film s mozgom i petljom koji postavlja pitanje jesu li bankari koji su izazvali krizu samo glupi

OKLADA STOLJEĆA: Film s mozgom i petljom koji postavlja pitanje jesu li bankari koji su izazvali krizu samo glupi

Mehur nekretnina je prepukao, a niko ga nije predvideo. Dobro, to baš i nije istina, predvideli su ga junaci knjige i filma „The Big Short“ („Oklada stoljeća“), kladili se da će sistem već jednom, i to ubrzo, pasti i – dobili. Ali po koju cenu? Ovo svakako nije film bez mozga i petlje u čisto filmskom, niti je zabava bez morala u čisto životnom smislu. Nije to zezanje iz nemoći, kad ništa drugo ne preostane. Ne, to je način da se suočimo sa sobom i svetom oko sebe i shvatimo mehanizam koji utiče na naše živote i kad ga nismo svesni. Možda nam i zatreba, i to brže nego što smo mislili. Film je to koji će nas držati u nedoumici jesu li bankari koji su izazvali krizu samo glupi, ili pride i manipulativni, ili ih jednostavno nije briga. Međutim, nemojte „The Big Short“ shvatiti kao nekakav tendenciozni poziv na ukidanje kapitalizma ili traktat protiv tržišta kao takvog.
NAŠA SVAKODNEVNA PRIČA: Tipska priča s Emirom Hadžihafizbegovićem u tipičnoj ulozi

NAŠA SVAKODNEVNA PRIČA: Tipska priča s Emirom Hadžihafizbegovićem u tipičnoj ulozi

Rat je tema koja je dominantna u regionalnoj kinematografiji, posebno hrvatskoj i bosanskohercegovačkoj. Treba to razumeti, ratna trauma je još uvek jaka i duboko ukorenjena u svesti ljudi. Međutim, i nakon rata treba živeti, ne samo sa ličnom i kolektivnom traumom, nego i sa novonastalim, sve složenijim okolnostima. „Naša svakodnevna priča“, dugometražni prvenac nagrađivane autorice kratkih filmova Ines Tanović (nije u srodstvu sa “oscarovcem” Danisom), film je koji već naslovom najavljuje da će se baviti tim drugim, ne-ratnim, svakodnevnim pričama. „Naša svakodnevna priča“ čak nije ni toliko svakodnevna, koliko je tipska konstrukcija u svim svojim elementima i u celini. To ne znači da je film katastrofalno loš, ali naprosto ne pomera granice i donosi nam vrlo malo novoga.

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. „SLUČAJ SINKOPA“: I Horvatinčići su pali na tjeme

    19.10.2017.

    Nataša Škaričić

    „SLUČAJ SINKOPA“: I Horvatinčići su pali na tjeme

  2. PARANOJA MARKA TOMAŠA: 21. stoljeće, a u napaćenoj, ali priglupoj BiH se raspravlja o konstitutivnosti

    26.09.2017.

    Marko Tomaš

    PARANOJA MARKA TOMAŠA: 21. stoljeće, a u napaćenoj, ali priglupoj BiH se raspravlja o konstitutivnosti

  3. DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Slavko Goldstein, prognani pjesnik

    19.09.2017.

    Tatjana Gromača

    DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Slavko Goldstein, prognani pjesnik

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije