Dušebrižnici će filmu zamerati rasizam, mizoginiju ili čak glorifikaciju sociopatije, što teško može biti dalje od istine i što film čini pravovremenim. „Good Time“ („Paklena noć“), u paketu sa svojim sarkastičnim i čak ciničnim naslovom slika je i prilika Trumpove Amerike baš kao što su slično intonirani filmovi ranijih dekada udarali po Nixonu ili Reaganu. Ta slika nimalo nije lepa, ali se nad njome baš zbog toga valja zamisliti. Čak i Robert Pattinson, svojevremeno svetlucavi teen-vampir iz „Twilight sage“, koji od te stigme za sada prilično uspešno beži birajući artističke filmove sa značajnim rediteljskim imenima, ovde interesantno i skoro potpuno uspešno kanalizira mladog Al Pacina. Njemu se sjajno pridružuju ostali, profesionalci i amateri, a upravo su amateri jedan od potpisnih fazona braće Safdie, a „Paklena noć“ im je prvi film sa profesionalnim glumcima. Ali film ima svojih problema, pre svega sa tempom.

„Muškarci ne plaču“ u velikoj mjeri razbija monotoniju post-yu filmova s ratno-poratnom tematikom s vječitim klišejima o krivcima, žrtvama, “ko nas bre zavadi”, “ko je počeo rat” i ostatkom prašine za u oči. Osim toga, ovdje nema kalkulacije, “doctoringa”, pisanja po očekivanju filmskih fondova. Ovo je film o ljudima koji su prošli strahote i djelo nekoga tko vrlo dobro zna o čemu priča i koji od toga ne odstupa, svidjelo se nama ono što vidimo ili ne. I taj stav se mora cijeniti. Redatelj Alen Drljević, i sam ratni veteran, ne nudi laka rešenja niti nas uvjerava da je nekakvo zajedništvo i odnos povjerenja moguće tek tako izgraditi. On zna bolje od toga jer je sve to prošao sam. Film je prvotno zamišljen kao kratkometražni dokumentarac, ali je autoru upravo na jednoj takvoj grupnoj terapiji na pamet palo da ga produži i postavi kao igrani film. Ideja se pokazala više nego dobrom, uz briljantnu glumačku postavu iz skoro svih krajeva bivše države .

Christian je savršeni švedski nenasilni muškarac u luksuznom električnom automobilu koji svoj posao vrlo rado delegira drugima, izbegavajući da zaprlja ruke, doslovno i metaforički. On je zaljubljen u svoj status i vrlo paranoidan po pitanju bilo čega što bi taj njegov savršeni život moglo srušiti. I kao takav je predodređen da padne... Hladna estetika i precizno postavljena kamera u filmu „The Square“, koji je osvojio Zlatnu palmu na ovogodišnjem Cannesu, podsećaju na Hanekea i njegovu misiju ispitivanja, stvaranja i pojačavanja strahova kod buržoazije, dok materijal kojim se bavi u sećanje priziva Bunuela sa literarnom “matter of fact” metodičnošću Ballarda i “twistom” u rangu Monty Python uradaka iz najboljih dana. Svoj prošli film, „Turist“, Östlund, je sada podigao na još viši nivo i kada je reč o humoru i kada je reč o drami i implikacijama.

Meinhard i njegovi kompanjoni predvođeni sirovinom Vincentom su tim nemačkih građevinskih radnika na zadatku konstrukcije hidroelektrane u Nigdezemskoj na bugarsko-grčkoj granici. Prvo što će uraditi je podizanje svog kampa na planini i ponosito isticanje nemačke zastave. To će, kao i neumesni flert sa lokalnim ženama, razjariti lokalno stanovništvo, ionako nepoverljivo prema strancima, naročito Nemcima zbog zajedničke istorije tokom Drugog svetskog rata. Problemi u komunikaciji nisu samo stvar jezičke barijere koja se da prevladati, bilo gestikulacijom, bilo činjenicom da poneko u selu govori nemački jezik usled gastarbajterskog ili studentskog iskustva. Stvar je stava koji mora biti promenjen. Obe strane u onoj drugoj moraju videti ljude, a ne divljake, seljake i glupake, odnosno strane zavojevače i kapitalističke koloniste.

Budžetski skroman, ali sa bogatom i slojevitom pričom, sa osebujnim i atipično razvijanim likovima, te vrlo precizan u egzekuciji, „Kratki izlet“ Igora Bezinovića je film vredan više gledanja i vraćanja svakih nekoliko godina. Film je svetsku premijeru imao na festivalu u Rotterdamu, u sekciji “Bright Future”, a na “domaćem terenu” za sada je prikazan u Puli, gde je osvojio Veliku Zlatnu Arenu za najbolji film, te u Motovunu gde je delom i snimljen. Očekuje se regularna distribucija u Hrvatskoj, makar ograničena na art i gradska kina. Sitni detalji u filmu su naprosto briljantni, poput odstupanja između onoga što čujemo iz naracije i onoga što vidimo na ekranu i dizajna zvuka koji ambijentalne šumove iz prirode reže povremenim provalama glasne etno-muzike. „Kratki izlet“ možda ne dobacuje do nivoa remek-dela, ali je svakako više od sigurnog i solidnog debitantskog ostvarenja. Zapravo, prilično je impresivno filmsko delo.

Postoje filmovi koji zahvataju i šire teme, kao i oni koji idu dalje u dubinu, a glede stila ima i dosta radikalnijih, neujednačenijih, ali zbog hrabrosti efektnijih. Zapravo, početak svega je u tome kakav ćemo utisak steći o likovima. Ako nas oni “odrade”, bez problema ćemo pogledati film u dahu. Ako nam, međutim, ne pobude emocije ili razumevanje, onda će film kolapsirati nama pred očima. Boris Hlebnjikov ima priliku da završi film nekih 30 minuta ranije, ali to nije učinio. Pokušava li to Hlebnjikov na taj način napraviti ultimativni film o ljudskoj nesreći? Teško, to je nešto što prolazi po festivalima i on je toga svestan. Pokušava li onda da unese nešto novo u “žanr”? Možda, ali mu to nije baš najbolje uspelo. Iako, njegova „Aritmija“ je na ovogodišnji Motovun došla s nekoliko vrlo vrednih nagrada. Istini za volju, film je odlično odglumljen, pametno snimljen kamerom iz ruke i scena po scena su vešto režirane, uz tek poneki propust