SAULOV SIN: Film koji ne igra na patetiku, nego vas zgrabi za gušu i ne pušta

SAULOV SIN: Film koji ne igra na patetiku, nego vas zgrabi za gušu i ne pušta

"Saulov sin" je ne samo odličan, već i hrabar, beskompromisan i izuzetno važan film, naročito u sadašnje vreme kada se opet u centralnoj Evropi otvaraju logori, kada se ljudi ograđuju žicom i ograničava im se kretanje. Naravno da okolnosti nisu iste, mada se ideološki predznak i shema mogu dovesti u vezu. Važno je da ovakav film dolazi upravo iz Mađarske, trenutno ozloglašene zbog rasizma i ksenofobije. Voljno ili ne, ovaj film upozorava i preti da se istorija može ponoviti, ali i daje nadu da, dok je svesnih toga, svet ipak neće otići dovraga. "Son of Saul" nije jedan od onih komercijalnih filmova o Holokaustu, onih politički korektnih, kalkulantskih “festivala suza” koji se nadaju nagradama kroz senzibilizaciju publike, udarajući nisko, igrajući na patetiku i prenaglašene emocije. Saulov sin je jedan prilično unikatan film koji udara direktno, žestoko, grabi za gušu i ne pušta.
NA UDARU VJETRA: Film koji će nas pogoditi na svim poljima

NA UDARU VJETRA: Film koji će nas pogoditi na svim poljima

Iako je emotivni i psihološki efekat maksimalan kroz prikazanu lepotu strahote, „Risttuules“ („Na udaru vjetra“) je produkcijski i planski vrlo zahtevan film. Probe za pojedine kadrove/scene su trajale čak mesecima. Svaka od scena je zahtevala detaljan plan pre nego što bi išta bilo snimljeno, a sve su bile snimane neprekinuto, od početka do kraja, uz ponavljanja po potrebi. Film su većinom finansirali oni koji su na njemu učestvovali, a neka ozbiljnija sredstva od fondova su stigla tek u post-produkciji. Budžet se zaustavio na nešto preko milion eura, što ni u kom slučaju nije neka vrtoglava svota za ovakav projekat. Zaista retko imamo priliku da vidimo neki ovakav film koji će nas pogoditi na svim poljima, tako strastven, tako detaljno i ambiciozno zamišljen i tako vešto realizovan. Posebno je za pohvalu što tako nešto dolazi od reditelja koji je debitant u celovečernjem formatu i iz jedne relativno male kinematografije kao što je estonska.
NAJNOVIJI ZAVJET: Bog je živ i stanuje u Briselu, a pritom je i veliki smrad

NAJNOVIJI ZAVJET: Bog je živ i stanuje u Briselu, a pritom je i veliki smrad

Imam jednu vest koja će iznervirati sve: i religiozne i ateiste. Bog je, naime, živ i stanuje u Briselu. Nije ovo neka pseudo-slobodarska tlapnja o tome kako nam svima Evropska Unija određuje kako ćemo živeti, šta smemo jesti, smemo li peći rakiju i koliko naši krastavci smeju biti zakrivljeni. Ne, u ovom filmu Gospodin živi sa familijom u sasvim običnom trosobnom stanu u evropskoj prestonici poznatoj po lošem vremenu, dobroj hrani i dobrom pivu. Iako možda tako počinje, ovaj film nije (samo) rečita satira na temu religije. Problem sa tim je da, kad jednom istrese sve trikove koje ima, počinje da vrti istu ploču. To nas opet dovodi do standardne boljke ovogodišnje festivalske produkcije. Sve što je iz Cannesa sa nagradama pošlo na festivalsku turneju i stiglo do nas su uglavnom nekompletni filmovi koji imaju ideju i lepo počinju, ali ne znaju da ispričaju priču do kraja. Zvizdan je tu izuzetak, pre svega zbog ingeniozne strukture. „The Brand New Testament“, nažalost, nije i pokazuje da se film ne može “voziti” na jednoj ideji sve vreme.
TI MENE NOSIŠ: Možda će ove priče u formi serije imati više smisla

TI MENE NOSIŠ: Možda će ove priče u formi serije imati više smisla

Svakako, „Ti mene nosiš“ je značajan naslov, možda i prekretnica za hrvatsku kinematografiju jer pokazuje da su neke stvari moguće, ali to ne znači automatski da je dobar. U pitanju je jedan od onih filmova koji kada krenu da vas “rade” na jedan način, tako manje ili više ostaje do kraja, možda se samo utisak pojačava. U pitanju je melodrama u hyperlink tehnici na tragu dvojca Arriaga-Inarritu, na temu savremenog života u jednom relativno velikom gradu (Zagrebu), sa likovima čije se sudbine prepliću na očekivanim i neočekivanim mestima. Te poveznice su, međutim, ili suviše zgodne (tri žene rade na istoj sapunici), ili suviše slučajne i bez posledica. Moj privatni problem sa “težinjanjem” tog tipa je što mi to jednostavno deluje manipulativno, prenaglašeno i neiskreno, kao da “muze” emocije i nešto, hajdemo reći, svakodnevno i normalno pokušava da pokaže kao veće od života.
ZVIZDAN: Veliki korak za hrvatski film, jer teške teme obrađuje pametno i promišljeno

ZVIZDAN: Veliki korak za hrvatski film, jer teške teme obrađuje pametno i promišljeno

Na Zvizdan se može gledati kao na kalkulantski film namenjen politički korektnim žirijima na internacionalnim festivalima. Ne bih ja to baš nazvao kalkulantstvom, nego pametnom odlukom i dobrim ciljanjem, pre svega, strane publike. Umesto didaktičnih dela namenjenih Srbima i Hrvatima koje valja naučiti da im nema budućnosti ako ne žive u slozi (ako to do sada nisu naučili, bojim se da im nema pomoći), Zvizdan se poziva na univerzalnost rata, razaranja i patnji kojima su ljudi (jer smo pre svega ljudi, pa tek onda sve ostalo) izloženi, ma u kom ratu i ma na čijoj strani bili. Zato pametna konstrukcija Zvizdana može biti preneta na bilo koji drugi sukob u svetu juče, danas i sutra, na Ruse i Ukrajince, Izraelce i Palestince i bilo koje druge zaraćene strane. Nemam ništa protiv te univerzalnosti, dokle god nije beskrvna i dokle god je dobro izvedena, a Zvizdan je jedan sasvim dobar film.
GOOD KILL: Poput snažnog udarca u stomak - film o ljudima koji ubijaju dronovima

GOOD KILL: Poput snažnog udarca u stomak - film o ljudima koji ubijaju dronovima

Moderna vojna tehnologija liči na kompjuterske igrice: “pilot” drona sedi pred monitorom u klimatiziranoj prostoriji, nišani i puca pomoću džojstika, gađa piksele na ekranu razornom “Hellfire” raketom, ali ispod te podignute prašine leže ubijeni ljudi od krvi i mesa, teroristi i civili, žene, deca, starci i slučajni prolaznici jednako. Andrew Niccol je autor kojem moralna pitanja ratovanja i naročito tehnologije nisu strana. Njegov najnoviji film „Good Kill“ je upravo takav i ostavlja utisak snažnog udarca u stomak koji izbija zrak i od kojeg se morate oporaviti. Smešten je u milje pilota dronova u vojnoj bazi nadomak Las Vegasa. Glavni lik je Thomas (Hawke), klasičan vojnički “strong & silent” tip, odlikovani bivši pilot lovačkog aviona koji je dobio prekomandu u stolicu iza ekrana, na dronove. U svom pristupu Niccol najčešće nije suptilan. Umesto toga je direktan.
PLEME: Moćan i magičan film koji treba gledati dva puta

PLEME: Moćan i magičan film koji treba gledati dva puta

Koliko bi vas privukao opis u festivalskom katalogu koji bi glasio otprilike ovako: ukrajinska nasilna socijalna drama bez dijaloga? Fora sa filmovima bez dijaloga nije naročito nova, ali ovde nije u pitanju štos ili larpurlartistički ekscentrizam već potreba za suhim i hladnim realizmom koji donosi maksimalni efekt. „Pleme“ je film ceo smešten u milje gluvonemih pitomaca jednog internata i mi se u njihovom svetu otprilike jednako loše snalazimo kao oni u našem. Zato nam i treba vremena da se na njega naviknemo (barem pola sata ekspozicije dok nam ne postane savršeno jasno da nijedna jedina reč neće biti izgovorena u filmu) i zato je „Pleme“ film koji valja pogledati barem dvaput. Ne smemo smetnuti sa uma da ovo društvo ima marginu koja će večito biti margina, svejedno pre ili posle revolucije. Za njih se okolnosti ne menjaju, na njih revolucije ne utiču. I to je ono što je potresno.
BOTA: Film čiji jedini problem izvire iz naših dubokih predrasuda i neznanja o Albaniji

BOTA: Film čiji jedini problem izvire iz naših dubokih predrasuda i neznanja o Albaniji

Znamo kakve su balkanske države, kakva im je politika prema kinematografiji, zašto bi Albanija bila izuzetak. Ako je komercijalni film u pitanju, naročito ako je strana produkcija umešana, neće se bežati od negativnih stereotipa za novac koji ta produkcija obećava. Međutim, Bota je film koji će vas, kada mu se prepustite, pozitivno iznenaditi. Bota je film sa dušom umesto kalkulacije, jedan od retkih koji uspešno kroz sadašnjost govori o prošlosti, koji je pritom liričan i iskren. Ovo je film u kojem je autorima stalo do svojih likova i do ljudi generalno. Zato i zaslužuje moju toplu preporuku. Ako ništa drugo, naučićemo nešto o jednoj zemlji o kojoj ne znamo ništa i naučićemo barem jednu reč iz jednog stranog i nepoznatog jezika.
MAD MAX 4: DIVLJA CESTA: Ovaj je film jedan od vrhunaca svoga žanra ikad

MAD MAX 4: DIVLJA CESTA: Ovaj je film jedan od vrhunaca svoga žanra ikad

Trideset godina nakon prethodnog nastavka filmskog serijala koji ga je proslavio kao vjerojatno najboljeg svjetskog režisera akcijskih filmova ikad, ali i svojevrsnog inicijatora podžanra postapokaliptične akcijske distopije – George Miller je isporučio najefektniji film te vrste dosad. Rezultat tridesetogodišnje pauze jest činjenica da je „Mad Max 4: Divlja cesta“ promišljen do najsitnijeg detalja, ali ne samo ikonografski, scenografski, kostimografski, vizualno i zvučno, već smo dobili film sa srcem i, što je najvažnije, s mozgom, od režisera, pardon my french, s mudima. Isticani feministički otpor patrijarhatu nije jedini sastojak koji četvrto kino-ukazanje Mad Maxa čini dodatnim slojevima obogaćenim pripadnikom eskapističkoga žanra namijenjenog zabavi, jer su tu još i implicitne poruke o ljubavi čija je inspiracijska (ali i obmanjivačka) moć snažnija čak i od religijskog obećanja vječnosti.
ISPOD KOŽE (UNDER THE SKIN): Drsko upućeni prst-srednjak mizoginiji i seksizmu

ISPOD KOŽE (UNDER THE SKIN): Drsko upućeni prst-srednjak mizoginiji i seksizmu

U romanu Michela Fabera “Ispod kože” mi, ljudi, tek smo karika u hranidbenom lancu. Ekranizacije ovog romana prihvatio se britanski režiser Jonathan Glazer, a ulogu vanzemaljke, koja se u lovu na muške primjerke ljudskog mesa namijenjenog utaživanju apetita aliena služi vlastitim seksipilom i tjelesnim dražima, povjerio je Scarlett Johansson. Ona naime, glumeći seksualnu pristupačnost i sugerirajući vlastitu promiskuitetnost bez problema namamljuje gomile muškaraca. Oni tako postaju žrtvama svoje pohote i seksualne žudnje, a inverzijom uloga drsko se upućuje prst-srednjak mizoginiji i seksizmu. “Ispod kože” dojmljiv je reprezent art-filma koji ipak nije za svačije oči; film je to namijenjen publici koja ugođajnost i vizualnost pretpostavlja fabuli, kao i onima obdarenima strpljivošću i spremnima na samostalno iščitavanje skrivenih značenja.

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. „SLUČAJ SINKOPA“: I Horvatinčići su pali na tjeme

    19.10.2017.

    Nataša Škaričić

    „SLUČAJ SINKOPA“: I Horvatinčići su pali na tjeme

  2. PARANOJA MARKA TOMAŠA: 21. stoljeće, a u napaćenoj, ali priglupoj BiH se raspravlja o konstitutivnosti

    26.09.2017.

    Marko Tomaš

    PARANOJA MARKA TOMAŠA: 21. stoljeće, a u napaćenoj, ali priglupoj BiH se raspravlja o konstitutivnosti

  3. DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Slavko Goldstein, prognani pjesnik

    19.09.2017.

    Tatjana Gromača

    DRUGE OČI TATJANE GROMAČE: Slavko Goldstein, prognani pjesnik

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije