Moderna vojna tehnologija liči na kompjuterske igrice: “pilot” drona sedi pred monitorom u klimatiziranoj prostoriji, nišani i puca pomoću džojstika, gađa piksele na ekranu razornom “Hellfire” raketom, ali ispod te podignute prašine leže ubijeni ljudi od krvi i mesa, teroristi i civili, žene, deca, starci i slučajni prolaznici jednako. Andrew Niccol je autor kojem moralna pitanja ratovanja i naročito tehnologije nisu strana. Njegov najnoviji film „Good Kill“ je upravo takav i ostavlja utisak snažnog udarca u stomak koji izbija zrak i od kojeg se morate oporaviti. Smešten je u milje pilota dronova u vojnoj bazi nadomak Las Vegasa. Glavni lik je Thomas (Hawke), klasičan vojnički “strong & silent” tip, odlikovani bivši pilot lovačkog aviona koji je dobio prekomandu u stolicu iza ekrana, na dronove. U svom pristupu Niccol najčešće nije suptilan. Umesto toga je direktan.

Koliko bi vas privukao opis u festivalskom katalogu koji bi glasio otprilike ovako: ukrajinska nasilna socijalna drama bez dijaloga? Fora sa filmovima bez dijaloga nije naročito nova, ali ovde nije u pitanju štos ili larpurlartistički ekscentrizam već potreba za suhim i hladnim realizmom koji donosi maksimalni efekt. „Pleme“ je film ceo smešten u milje gluvonemih pitomaca jednog internata i mi se u njihovom svetu otprilike jednako loše snalazimo kao oni u našem. Zato nam i treba vremena da se na njega naviknemo (barem pola sata ekspozicije dok nam ne postane savršeno jasno da nijedna jedina reč neće biti izgovorena u filmu) i zato je „Pleme“ film koji valja pogledati barem dvaput. Ne smemo smetnuti sa uma da ovo društvo ima marginu koja će večito biti margina, svejedno pre ili posle revolucije. Za njih se okolnosti ne menjaju, na njih revolucije ne utiču. I to je ono što je potresno.

Znamo kakve su balkanske države, kakva im je politika prema kinematografiji, zašto bi Albanija bila izuzetak. Ako je komercijalni film u pitanju, naročito ako je strana produkcija umešana, neće se bežati od negativnih stereotipa za novac koji ta produkcija obećava. Međutim, Bota je film koji će vas, kada mu se prepustite, pozitivno iznenaditi. Bota je film sa dušom umesto kalkulacije, jedan od retkih koji uspešno kroz sadašnjost govori o prošlosti, koji je pritom liričan i iskren. Ovo je film u kojem je autorima stalo do svojih likova i do ljudi generalno. Zato i zaslužuje moju toplu preporuku. Ako ništa drugo, naučićemo nešto o jednoj zemlji o kojoj ne znamo ništa i naučićemo barem jednu reč iz jednog stranog i nepoznatog jezika.

Trideset godina nakon prethodnog nastavka filmskog serijala koji ga je proslavio kao vjerojatno najboljeg svjetskog režisera akcijskih filmova ikad, ali i svojevrsnog inicijatora podžanra postapokaliptične akcijske distopije – George Miller je isporučio najefektniji film te vrste dosad. Rezultat tridesetogodišnje pauze jest činjenica da je „Mad Max 4: Divlja cesta“ promišljen do najsitnijeg detalja, ali ne samo ikonografski, scenografski, kostimografski, vizualno i zvučno, već smo dobili film sa srcem i, što je najvažnije, s mozgom, od režisera, pardon my french, s mudima. Isticani feministički otpor patrijarhatu nije jedini sastojak koji četvrto kino-ukazanje Mad Maxa čini dodatnim slojevima obogaćenim pripadnikom eskapističkoga žanra namijenjenog zabavi, jer su tu još i implicitne poruke o ljubavi čija je inspiracijska (ali i obmanjivačka) moć snažnija čak i od religijskog obećanja vječnosti.