NE GLEDAJ MI U PIJAT: Neverovatno siguran filmski debi čiju autoricu čeka duga i uspešna karijera

NE GLEDAJ MI U PIJAT: Neverovatno siguran filmski debi čiju autoricu čeka duga i uspešna karijera

Hana Jušić svakako ima šta da kaže i to joj dosta često uspeva, i to detaljima na koje povremeno baca fokus u drugom-trećem planu nego glavnim tokom priče. Pozadina je mnogo informativnija i rečitija nego priča o zakasnelom ili možda sputanom odrastanju. Ta pozadina nam pruža sliku patrijarhata kojem ključnu podršku pružaju žene. Muškarci su u filmu uglavnom besposleni i beskorisni, a čak i kad su fizički nemoćni, njihovo delo će u istom duhu nastaviti jednako dokone žene. Kao što je tema tihog, tinjajućeg nasilja u okruženju “svoja četiri zida” tipična za opus Hane Jušić, tako je i njen autorski stil, od dramaturgije do vizualizacije i režije tipično njen. Reč je o spoju psihološkog i socijalnog realizma s jedne strane i crnohumorne, bizarne groteske s druge. „Ne gledaj mi u pijat“ je neverovatno siguran filmski debi i čini se da njegovu autoricu čeka duga i uspešna karijera.
(M)UČENIK: Film o kojem ćemo još puno slušati

(M)UČENIK: Film o kojem ćemo još puno slušati

Naslovni junak je školarac kojeg upoznajemo u svađi sa majkom. Svađa se čini prilično normalnom za tinejdžera, dok se ne ispostavi da mu smetaju časovi fiskulture, pre svega plivanja. Kaže, iz religijskih razloga, kupaći kostimi šire blud i nemoral. Profesori su spremni da se povinuju njegovim ekscentričnim zahtevima, samo da ih se pusti na miru. Iako prorok nema sledbenike, logična je ambicija da utiče direktno na ravnateljicu škole koja je slika i prilika putinizma, ideologije sabornosti koja spaja staljinizam i turbo-pravoslavlje. Tu sabornost dobro poznajemo i u drugim tranzicionim zemljama. Uvek se nameće kao umerena opcija koja balansira dve krajnosti, pritom obema dajući jednako za pravo. Po pravilu, jedna od tih opcija je mračnjačka i ludačka, zagovara religijski fundamentalizam, ekstremni nacionalizam, anti-semitizam, a druga je “ekstremno normalna”, poziva se na nauku, evoluciju, modernitet i ljudska prava.
USTAV REPUBLIKE HRVATSKE: Kako je moguće biti i žestoki Hrvat i homoseksualac

USTAV REPUBLIKE HRVATSKE: Kako je moguće biti i žestoki Hrvat i homoseksualac

Dama u večernjoj toaleti po danu je Vjekoslav Kralj, gimnazijski profesor povijesti koji drži vrlo gorljiva predavanja o Paveliću, ustaškom stradanju i partizanskim zločinima. Njegov umirući otac bio je na Bleiburgu, povezan je s Crkvom i nekadašnjom ustaškom emigracijom. Kako je moguće ujedno biti žestoki Hrvat (katolik se podrazumeva) i homoseksualac, dapače transvestit? To identitetsko pitanje, protivrečnost ili začkoljica stoji u centru novog filma Rajka Grlića, „Ustav Republike Hrvatske“. Radi se o nedvojbeno hrabrom i važnom, možda čak i lekovitom filmu koji će nam pomoći da razumemo drugog tako što razumemo koji je identitet stvar izbora, a koji nije. Kada to shvatimo, neće teško biti dobar građanin i ponašati se prema uputama iz naslovnog dokumenta. Videćemo kako će reagirati publika, u principu nenaviknuta da gleda svoje ružnije lice.
GORI MORE: Je li to pravo i potpuno lice Lampeduse?

GORI MORE: Je li to pravo i potpuno lice Lampeduse?

U retorici evropske desnice, Lampedusa je fokalna tačka u sudaru civilizacija, „napredne“ Evrope i „zaostale“ Afrike i Azije te mesto pod opsadom migranata. Kod levice, sa druge strane, Lampedusa označava mesto na kome su maske civilizacije pale i na kome se obalna straža više brine za očuvanje granica, negoli ljudskih života. Za Gianfranca Rossija, koji je za potrebe filma na Lampedusi živeo godinu dana, istina nije „negde između“, jer su obe strane u diskusiji potpuno promašile poentu: Lampedusa je mesto starije od ove i prethodnih izbegličkih kriza, sa svojim autohtonim identitetom koji ne zanima novinare i koji je otočki, težački, ribarski, pomorski, katolički i duboko upućen na zajednicu. Na taj identitet izbeglice su uticale marginalno, ti ljudi dolaze i prolaze nakon kratkog zadržavanja u centru, pa ne uspevaju da ostave dublji trag na otočki život.
KLAN: Najgledaniji argentinski film svih vremena – istinita i monstruozna priča

KLAN: Najgledaniji argentinski film svih vremena – istinita i monstruozna priča

Znate za one priče koje su toliko neverovatne da prosto moraju biti istinite, jer ko bi tako nešto izmišljao i zašto? „Klan“ je zasnovan na jednoj takvoj priči: neverovatnoj, istinitoj i stoga monstruoznoj. Priča je to o porodično-komšijskom klanu dobrostojećih stanovnika Buenos Airesa pod vodstvom Arquimedesa Puccia čiji je unosan biznis u sumrak vojne diktature osamdesetih godina bilo otimanje ljudi. Za pretpostaviti je da su se Puccio i saradnici time ranije bavili za račun države, ali ovde je reč o sto posto privatnom aranžmanu. Mogu se povući paralele između „Klana“ i klasika američkih mafijaških drama u režiji Coppole, Scorsesea i de Palme. Nije tu stvar samo teme (uvek se nekako pojavljuje motiv lojalnosti kriminalnoj i biološkoj familiji), čak ni mehanike (uspon i pad je ono što očekujemo), koliko izražajnih sredstava, osećaja za detalj i za period.
FLOTEL EVROPA: Emotivna majstorija napravljena od starih VHS snimaka

FLOTEL EVROPA: Emotivna majstorija napravljena od starih VHS snimaka

Flotel Europa jedan je lični memento koji vrlo intenzivno govori i o istoriji broda, Bosne i Hercegovine i Danske, ali i o ljudskosti. Tako nas šaljivi, vedri ton s početka uljuljkava, da bi ozbiljne stvari tek kasnije izašle na videlo. Emotivni vrhunci filma su vezani za četvoricu režiserovih (Vladimir Tomić) starijih drugova, uverenih rokera, Jugoslovena i anti-nacionalista i njihov eskapizam koji se raspršio u dodiru sa realnošću i gurnuo ih u pravcu košmara, drogiranja i tragedije. Izuzetno je zanimljiva i tehnika kojom je film sniman. Naime, svih 70 minuta filma (sa izuzetkom par scena preuzetih iz partizanskih filmova i upotrebljenih u duhovitom kontekstu) čine amaterski VHS snimci. Tomić uz pomoć montažera Srđana Keče sate i sate tog materijala slaže u jedno nostalgično, ali i emotivno izuzetno razarujuće iskustvo.
IDILA: Horor nakon kojeg će Slovenija teško vratiti šarm netaknute prirode

IDILA: Horor nakon kojeg će Slovenija teško vratiti šarm netaknute prirode

U vokabularu slovenskog jezika, sinonim za horor je „grozljivka“ i kao takav žanr nije baš omiljen u domaćoj produkciji. Autori kao da ga se boje i radije snimaju drame i komedije. Svoj senzibilitet za „grozljivke“ redatelj i scenarist "Idile", Tomaž Gorkič, objasnio je time što je to totalni film, po Carpenteru, u kojem su prisutni svi žanrovi - i drama i komedija i akcija - koji svakim filmom oprezno zagrebe i po leđnoj moždini samog društva. Film počinje usred idilične slovenske „nigdine“ s dvije manekenke i fotografom Blitzom koji žele odraditi photo shooting izvan Ljubljane, izvan studija, izvan rutine. Ubrzo će susresti brđanine Francla i Viranta čija pojava ne pripada ovom vremenu, ali niti romantično-pustolovnim serijama. Lica pokrivena brazgotinama i devijacijama upućuju na incest, alkohol i frustracije, ne nužno tim redoslijedom. Uoči borbe za preživljavanje jedno je jasno - „Franclu nitko još nije utekao“.
OTVORENA: Ovo bi mogao biti početak jedne prave male revolucije u srpskoj kinematografiji

OTVORENA: Ovo bi mogao biti početak jedne prave male revolucije u srpskoj kinematografiji

Priznajem da sam u problemu kad god treba da pišem o nekom filmu iz kinematografija malih zemalja koje na neki način smatram svojima. Sa jedne strane, tu je nemilosrdna kritičarska etika da se svaki film meri istim aršinima, u krajnjoj liniji nešto valja ili ne valja, uz sve nijanse između. Sa druge, postoji nekakav poriv da “podržim scenu”, naročito nezavisnu, jer je snimanje filmova u tim malim i siromašnim zemljama zahtevan i ne baš često isplativ posao, pogotovo ako se ide van sistema i uhodanih poslovno-drugarskih kombinacija. Ali sa „Otvorenom“ tih problema nemam. Film je jednostavno sjajan. Nema veze što dolazi iz Srbije, bio bi sjajan i da dolazi iz Japana ili Velike Britanije. Njegov autor, Momir Milošević, nastudiran, istreniran, kreativan, energičan, sa idejom i metodologijom, može pokrenuti malu revoluciju u srpskoj kinematografiji. Nadam se da je „Otvorena“ samo početak.
HOUSTON, WE HAVE A PROBLEM: Istina ili pažljivo složena alternativno-istorijska fantazija? Sasvim je svejedno.

HOUSTON, WE HAVE A PROBLEM: Istina ili pažljivo složena alternativno-istorijska fantazija? Sasvim je svejedno.

Jugoslavija je imala svemirski program, doduše kratkotrajan, od 1957. do 1961. godine. Niste to znali? Bez brige, nisam ni ja. Je li to mit ili istina, saznaćete ako pogledate igrano-dokumentarni film „Houston, imamo problem!“ slovenskog reditelja Žige Virca. Glavni adut filma je montaža predano iskopanih arhivskih snimaka, ne samo sa svežim materijalom, nego i međusobno. Scena u kojoj Tito i Jovanka večeraju u društvu pasa i gledaju sletanje na Mesec je primer izvrsnosti po tom pitanju. Virc tako postiže željeni efekat: neko vreme ćemo se pitati je li ono što vidimo istina ili pažljivo složena alternativno-istorijska fantazija, a onda ćemo se jednostavno prepustiti priči ili pričama koje govore i o drugim stvarima. Ključ za tumačenje nam Virc nudi kroz komentare svetskog filozofskog superstara Slavoja Žižeka koji filmu daju meta-tekstualni nivo. No, na kraju se postavlja i moralna dilema šta to Virc pokušava da dokaže svojim filmom.
MASKE: U idealnom svetu on bi bio globalno poznat, a u našem nije ni lokalno

MASKE: U idealnom svetu on bi bio globalno poznat, a u našem nije ni lokalno

Livada na obali velike reke. Na njoj čovek pod maskom, razgovara sa ženom koja drži kameru. U razgovor povremeno upadaju slučajni prolaznici i interesuju se za čoveka ispod maske. Čudno je to da nikome od slučajno ispitanih ljudi koji su uleteli u kadar neće pasti na pamet ime Slobodana Tišme, i to u njegovom gradu, Novom Sadu, u kojem je proveo ceo svoj život i koji je njegova nepresušna inspiracija i subjekt njegovog rada, bilo da je u pitanju književnost (ranije poezija, kasnije proza), muzika ili konceptualna likovna umetnost dok se to još nije zvalo instalacijama i performansima. U idealnom svetu on bi bio globalno poznat, a u našem nije ni lokalno. Tišma i njegov rad možda nisu na ceni u zvaničnim krugovima, ali njegova publika je verna. Ne samo njegovi savremenici i mlađi naraštaji kojima je on bio nekakav mentor, kao što je to novosadski talas bendova poput Obojenog programa i Boya, nego i mlađa publika.

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. PROFESORSKI MEMENTO: Neprikladno vrijeme

    04.12.2018.

    Razrednik Divljak

    PROFESORSKI MEMENTO: Neprikladno vrijeme

  2. PRŽENJE MOZGA: Vojvodina - poslovni potez koji Beogradu donosi profit čitavo stoleće

    27.11.2018.

    Dinko Gruhonjić

    PRŽENJE MOZGA: Vojvodina - poslovni potez koji Beogradu donosi profit čitavo stoleće

  3. PROFESORSKI MEMENTO: Jedan od onih dana

    31.10.2018.

    Razrednik Divljak

    PROFESORSKI MEMENTO: Jedan od onih dana

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije