Iako je emotivni i psihološki efekat maksimalan kroz prikazanu lepotu strahote, „Risttuules“ („Na udaru vjetra“) je produkcijski i planski vrlo zahtevan film. Probe za pojedine kadrove/scene su trajale čak mesecima. Svaka od scena je zahtevala detaljan plan pre nego što bi išta bilo snimljeno, a sve su bile snimane neprekinuto, od početka do kraja, uz ponavljanja po potrebi. Film su većinom finansirali oni koji su na njemu učestvovali, a neka ozbiljnija sredstva od fondova su stigla tek u post-produkciji. Budžet se zaustavio na nešto preko milion eura, što ni u kom slučaju nije neka vrtoglava svota za ovakav projekat. Zaista retko imamo priliku da vidimo neki ovakav film koji će nas pogoditi na svim poljima, tako strastven, tako detaljno i ambiciozno zamišljen i tako vešto realizovan. Posebno je za pohvalu što tako nešto dolazi od reditelja koji je debitant u celovečernjem formatu i iz jedne relativno male kinematografije kao što je estonska.

Imam jednu vest koja će iznervirati sve: i religiozne i ateiste. Bog je, naime, živ i stanuje u Briselu. Nije ovo neka pseudo-slobodarska tlapnja o tome kako nam svima Evropska Unija određuje kako ćemo živeti, šta smemo jesti, smemo li peći rakiju i koliko naši krastavci smeju biti zakrivljeni. Ne, u ovom filmu Gospodin živi sa familijom u sasvim običnom trosobnom stanu u evropskoj prestonici poznatoj po lošem vremenu, dobroj hrani i dobrom pivu. Iako možda tako počinje, ovaj film nije (samo) rečita satira na temu religije. Problem sa tim je da, kad jednom istrese sve trikove koje ima, počinje da vrti istu ploču. To nas opet dovodi do standardne boljke ovogodišnje festivalske produkcije. Sve što je iz Cannesa sa nagradama pošlo na festivalsku turneju i stiglo do nas su uglavnom nekompletni filmovi koji imaju ideju i lepo počinju, ali ne znaju da ispričaju priču do kraja. Zvizdan je tu izuzetak, pre svega zbog ingeniozne strukture. „The Brand New Testament“, nažalost, nije i pokazuje da se film ne može “voziti” na jednoj ideji sve vreme.

Svakako, „Ti mene nosiš“ je značajan naslov, možda i prekretnica za hrvatsku kinematografiju jer pokazuje da su neke stvari moguće, ali to ne znači automatski da je dobar. U pitanju je jedan od onih filmova koji kada krenu da vas “rade” na jedan način, tako manje ili više ostaje do kraja, možda se samo utisak pojačava. U pitanju je melodrama u hyperlink tehnici na tragu dvojca Arriaga-Inarritu, na temu savremenog života u jednom relativno velikom gradu (Zagrebu), sa likovima čije se sudbine prepliću na očekivanim i neočekivanim mestima. Te poveznice su, međutim, ili suviše zgodne (tri žene rade na istoj sapunici), ili suviše slučajne i bez posledica. Moj privatni problem sa “težinjanjem” tog tipa je što mi to jednostavno deluje manipulativno, prenaglašeno i neiskreno, kao da “muze” emocije i nešto, hajdemo reći, svakodnevno i normalno pokušava da pokaže kao veće od života.

Na Zvizdan se može gledati kao na kalkulantski film namenjen politički korektnim žirijima na internacionalnim festivalima. Ne bih ja to baš nazvao kalkulantstvom, nego pametnom odlukom i dobrim ciljanjem, pre svega, strane publike. Umesto didaktičnih dela namenjenih Srbima i Hrvatima koje valja naučiti da im nema budućnosti ako ne žive u slozi (ako to do sada nisu naučili, bojim se da im nema pomoći), Zvizdan se poziva na univerzalnost rata, razaranja i patnji kojima su ljudi (jer smo pre svega ljudi, pa tek onda sve ostalo) izloženi, ma u kom ratu i ma na čijoj strani bili. Zato pametna konstrukcija Zvizdana može biti preneta na bilo koji drugi sukob u svetu juče, danas i sutra, na Ruse i Ukrajince, Izraelce i Palestince i bilo koje druge zaraćene strane. Nemam ništa protiv te univerzalnosti, dokle god nije beskrvna i dokle god je dobro izvedena, a Zvizdan je jedan sasvim dobar film.