Evo me zateka derbi u Zagrebu. Prvi put u životu ne iden gori organizirano, nego san već gori. Kako mi je auto, falin te Bože van Tomaševićevog dohvata parkirano uz prugu na Črnomercu, tako me ovi moji dobri i pošteni Boysi savjetuju šta i kako triba radit.

„Najbolje da skineš tablice.“; „Ne triba. Ostavi tablice, samo stavi zastavicu od Dinama na šoferšajbu.“; „Stavi ti lipo auto kod mene u garažu“, redaju se savjeti.

Garaža nije opcija jerbo moran u bolnicu na Rebro. Nezgodno je šta su posjete u tri ure, a utakmica počinje taman tada. Tija ne tija, moraš proć ili priko Kvaternika, ili još gore. Okolo, kraj stadiona.

Zagreb je za ne falit osvanija u bilo. Mali Vakula je pogodija kad je reka da će se teško navijači iz Splita probit priko Svetog Roka. Kako san već gori i ne triba mi odiseja kroz Liku guštan šta je Zagreb u bilo. Podjebajen svoje Boyse u kafiću najranije kako je nebo odlučilo zavit Maksimir u bilo i bez navijača. Kako ćeš, tovare, na stadion pitaju me?

Ka svaki Dalmatinac dajen taj problem ženi. Ona u temu ne vidi problem. Kakve su to pizdarije? Jeben i vas i Hajduk i Dinamo, debili jedni. Nek mi ko izađe na oči, da ja ne mogu vidit svoje dite radi vas majmuna.

Slažen se i, kad pogledaš, zapravo je smišno. Da ja ne moren auton na Rebro kroz Maksimir da vidin dite koje je imalo tešku operaciju. Da stvar bude luđa, dečki koji su ga operirali su Dinamovci. I dužan san in do groba. Jasno da se zajebavamo, i jasno da se podjebavamo, i jasno da san u dresu Livaje na odjelu. Čisto da in dižen tlak.

Kako san sad više u Zagrebu nego u Splitu, Zagreb mi je sve više u srcu. Nema te boje i kože koju nećeš vidit u metropoli i to mi je drago. Isto tako sve je više starih ljudi, a sve manje mladosti. To me žalosti, ali ka svakon Torcidašu postavi mi i neka piranja. Di su ti strašni Boysi? Oni šta haraju Europon?

„Ostavi tablice, samo stavi zastavicu od Dinama na šoferšajbu“(FOTO: HINA/Tomislav Pavlek)

Ne vidin ih svaki dan, ali ka pravi navijač osjećan da se sa Boysima ne triba baš zajebavat. To je taj neki navijački kodeks. Kad zaglaviš na derbi u stranom gradu poštuj tuđe i navijaj za svoje. Ne triba meni na auto zastavica od Dinama, ne bi je stavija ni mrtav, a sad skidat tablice, jebiga, ne znan. Zalipile za plastiku.

Zoven svoje Boyse na Rebro i oni govore da nema straja. Od Kvatrića je policija zatvorila, pa tribaš priko Šalate dokopat se Rebra. Jasno da mi nisu rekli da ton ruton ima pet kafića u kojima se skupljaju Boysi i da jedva čekaju provokatora sa splitskim registracijama.

Nisan pametan šta da radin, i jedva san dočeka da me zaustavija na Tuđmanu mladi policijot.

- A di ćete vi?

- Evo na Maksimir, ali evo ti moj ministar dovođenja u red Boysa i Torcide.

Momak se naravno izgubija kad mu je moja izašla iz auta. Dite mi se operiralo, jebe mi se i za vas i za utakmicu, ako me ne pustiš sve ću vas tužit. Naravno da nas je pustija. Šta će jadan momak, bilo mi ga je milo. Mislin se sinko to i tebe čeka, ali još ne znaš. Još si zelen. Nema te interventne koja će zaustavit mater da vidi dite, niti joj objasnit da ako nas pusti postoji mogućnost da neka budala zavitla kamen na auto. Toga junaka bi volila vidit, i mladi policijot odustaje.

Krećen polako ka kroz Bejrut. I znan šta me čeka. Zajebani su ti Boysi.

A dite su mi operirala dvojica Dinamovaca, zajebanih prezimena. Već kad ih čuješ ima da se smrzneš. Pogotovo kad znaju da šarafe po mozgu jednom žestokom Torcidašu koji nikako nije ljubitelj purgera. Još je gore kad in dođe i ćaća Hajdukovac koji je isti. 

Tribalo bi, ako ste me razumili, i ako se slažete zabranit derbije (FOTO: HINA/Tomislav Pavlek)

Apsurdima u nas nikad kraja. Godinu dana lipo se poštujemo, oni nama operiraju mozak, mi smo do groba zahvalni i divimo im se. Ljudi spoje u milimetar arteriju u mozgu, imaju po sedan operacija dnevno i još se stignu zajebavat s tebon. Ka da su cili dan šarafili vide, a ne spašavali živote. Ljudima operirali kičme, tumore na mozgu i ulazili milimetar od motorike. Oće li pacijent bit doživotno invalid, ili zdrav čovik.

I sve ode u kurac taj jedan dan kad Hajduk gostuje na Maksimiru. Oni se trude da ostanu profesionalni, a mi da smo zadovoljni šta nam Boysi spašavaju živote dici. Tako stojimo prid Rebrom i pušimo. Mi šta bi tili da neko ko ti je malome spasija život navija za Hajduk, i on šta na operacijskom stolu ne vidi navijača - nego dite koje triba spasit. I jebe ga se jel Torcida ili Boys.

I onda svatiš koja si budala. I kako cili taj igrokaz nema smisla. Naši i vaši. Moji i tvoji. Da triba spasit dite purgeru u Split, a da nije utakmica, ustalo bi pola Splita. Davala bi se krv, organiziralo bi se po Fejsu pomoć. Da koji naš padne i triba mu krv, skočilo bi pola Zagreba. Ako naravno, nije utakmica.

Koji je ti vrag s nama i šta uđe u nas ja ne razumin. Kako smo jedno kad nije utakmica, a kako ćemo ubit, zaklat kad je utakmica. Tribalo bi, ako ste me razumili, i ako se slažete zabranit derbije. Neka ostanemo svi na malin utakmicama. Igrajmo lipo kontra Lokomotive, Slavena i Gorice, tako da se ne moramo gledat priko puškometa. Da ove velike zaboravimo jer ionako ničemu ne služe osin da na dan zaboravimo koliko smo isti, u istoj kašeti brokava i u istoj dilemi koja je, izgleda, vječna.

Ona koja dili čovika od majmuna. I to te ti ljudi nauče. Moji Boysi. Tik uz Maksimir dok je doli „ubit“ – „zaklat“. Mi lipo gledamo utakmicu i ako Hajduk zabije gol gorit će cili odjel. A kad zabije Dinamo soba sa doktorima i sestrama. Jedini je problem šta je auto sa ST registracijama na parkingu na Maksimiru.

Kad smo znali odšarafit glavu, znat ćemo i šoferšajbu. Da ga jebeš, ovi moj doktor Boys je u pravu.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Lupiga.Com