Onda je moj dida opet spustijo zračnu. On je rekao: „Aj da mi završimo ovi diskusijum ka normalni svit! Znači, ka šta ne dilin ljude po boji kože, tako ne dilin škovace po boji kante! Gotova priča! Nosi te kante ća odavde!“ Barba Tripun je rekao: „Srceliti isukrstovo, šta si bandoglav…“ Dida je rekao: „Meni je to isto ka kad iden na izbore i na onon listiću iz cuga prikrižin sve kandidate! Jerbo su svi ista đubrad! Šta bi sad triba, jedne prikrižit sa plavon, a druge sa crvenon kemijskom?“ Barba Tripun je rekao: „Pa nemoš tako, jebaga patak! Mišaš kruške i jabuke!“ Dida je rekao: „A zašto ih ne bi miša? Jel bi ti možda tija da i jabuke itan u jednu, a kruške u drugu kantu?“ Murac Grgo je pisao u notes i rekao je: „Uuu, ovo mi je isto forte, zapisnik će bit ludilo!“ Barba Tripun je didi rekao: „Ma ti si jedan sebični stari kenjac! Kuri te bolac šta će ti sutra bit sa unucima!“

I posljednja pučka, proleterska zabava, jedina što nam je preostala bez minuta odmora za reklame i brejkova za nastupe Camille Cabello, tiho se tako – dobro, zapravo dosta bučno - amerikanizirala. Tribine velikih nogometnih korporacija ionako su odavno već pune hipstera, instagram-starleta, ambicioznih udavača, dokone više srednje klase i srednjoškolaca s hot-dogovima na 3D zabavi s Ronaldom, u VIP-ložama oko stolova sa šampanjcem i jastozima gužvaju se šeici, oligarsi i poslovni partneri sa skupim kurvama, i jedino je nedostajao cirkus sa silikonskim atrakcijama. Devedeset minuta nekakve smiješne igre s loptom njima je dosadno. Ne samo da nema plesača, zabave i Camille, nego još i navijači na sirotinjskim tribinama s ulaznicama ispod sto eura pjevaju himne svojih klubova.

Ja sam sa tugicom spustijo glavu prema stolu. Mama je meni rekla: „Robi, sine, viš da u ovoj zemlji najvećim glupanima najbolje ide! Samo mi još fali da mi dite ispadne dobar đak, pa da sutra bude gladno kruva!“ Tata je rekao: „Da postaneš neki inžinjer il profesor, pa da živiš ka zadnja guba! Da kopaš po komtejnerima za ne umrit od gladi! I posli se navučeš na alkohol i teške droge!“ Mama je rekla: „Znači, ako znaš da živiš u zemlji di dobro prolaze samo debili, onda se moraš malo potrudit, jebemu sveca!“ Tata je rekao: „Jer ko će ti sutra virovat na rič da si debil? Moraš imat svjedočbu, čoviče! Moraš imat prosjek!“ Mama je rekla: „Džaba ti talent ako nemaš ocjene!“ Tata je rekao: „Šta da sutra precjednik vlade kaže da mu triba još jedan debil za ministra?"

Željko Komšić je jednostavno našao rupu u zakonu koja mu omogućava da stvori političko trgovačko društvo bez odgovornosti. Razumljivo je zbog čega ne želi odustati od pravljenja buke i štete. Da se stvari pomaknu s mrtve točke mjesta za njega u politici više ne bi bilo. To ga, dakle, izjednačava s njegovim nacionalističkim kolegama. S nekima od njih, tamo gdje ima interesa, spremno ulazi u koaliciju. A svejedno je uspio uvjeriti dio jednog naroda da je on „heroj radničke klase“ koji raskrinkava korupciju i bori se za jadni, obespravljeni narod. U suštini nije drugo nego karika koja je nedostajala kako bi bosanskohercegovački politički gordijski čvor bio još snažnije zategnut i nerazmrsiv. Sve što radi je samo dolijevanje ulja na vatru i kontraproduktivno za politiku za kakvu se navodno zalaže.