BILJEŽNICA ROBIJA K.: Pitanje smrti
Moja mama je vrtila sa glavom i rekla je: „Čako, čako, nekad si, majkemi, ka malo dite…“ Onda je moj tata ugibao u kužinu. Tata je pitao: „Zašto je fosilac ka malo dite?“ Mama je tati sipnila kavu iz kogome u čikaru i rekla je: „Govori da u zadnje vrime previše razmišlja o smrti!“ Tata je pitao: „Pa otkad to mala dica razmišljaju o smrti?“ Dida je rekao: „Nemoš svih mirit po sebi, zete! Ti si od malih nogu pokaziva daš teško razmišljat o bilo čemu!“ Tata je nakeserijo se i rekao je: „Moj pokojni ćaća je uvik govorija da triba manje mislit, a više radit!“ Dida je rekao: „E znan, zato i je pokojan!“ Tata je zakočijo čikaru isprid ćunke i piljio je sa nekužitisom. Dida je rekao: „A ja lipo svako jutro uz kavicu barenko po ure razmišljan o smrti! Nekad i uru! Onda skužin da mi je neskužljiva! Šta više o njoj mislin, sve mi je dalja! I miran sam! Ne triba mi bolja terapija!“
