Kad bih imao tu divotu, ne bi me zanimalo da li je tačno deset i deset. Vrebao bih pre svega zoru i zalazak sunca (mogao bih to da radim u zamračenoj sobi), informisao bih se o temperaturi, pravio bih horoskope, danju bih na plavom brojčaniku sanjao zvezde koje, doduše, mogu da vidim noću ali noću bih razmišljao o tome koliko ima do Uskrsa. S jednim takvim satom nije više potrebno voditi računa o vremenu spolja, jer njime bi se trebalo baviti čitavog života, a vreme o kome ovaj sat govori transformisalo bi se iz statične slike večnosti u večnost na delu ili bi postalo samo jedna bajkovita halucinacija proistekla iz tog čarobnog ogledala. Govorim sve ovo jer se u poslednje vreme pojavljuju prilično skupi časopisi (u boji i u plastičnom omotu) posvećeni isključivo kolekcijama satova.

Ja ne pozivam na raspad Ruske Federacije, već ga predviđam; u tome je razlika. Raspad se mogao izbeći – bilo je dovoljno ne pokrenuti rat sa Ukrajinom. Ali revanšizam je bio jači od opreza. Raspad ove federacije – kompleksne, veštačke, krajnje neravnopravne i sve neproduktivnije zajednice – dogodiće se zbog njenih lidera u Moskvi i samo zbog njih. Oni koji vole federaciju, oni koji misle da bi ljudima bilo gore ako bi federacija nestala, oni koji ideju ujedinjene Rusije vide kao glavnu, pa čak i jedinu političku vrednost – svi oni za to treba da krive one i samo one koji su započeli ovaj rat. Na koliko delova će se raspasti ova federacija i da li će ti delovi odgovarati sadašnjim granicama njenih republika i pokrajina? Narod će odlučiti u svakom pojedinom slučaju.

Onda je moj dida opet spustijo zračnu. On je rekao: „Aj da mi završimo ovi diskusijum ka normalni svit! Znači, ka šta ne dilin ljude po boji kože, tako ne dilin škovace po boji kante! Gotova priča! Nosi te kante ća odavde!“ Barba Tripun je rekao: „Srceliti isukrstovo, šta si bandoglav…“ Dida je rekao: „Meni je to isto ka kad iden na izbore i na onon listiću iz cuga prikrižin sve kandidate! Jerbo su svi ista đubrad! Šta bi sad triba, jedne prikrižit sa plavon, a druge sa crvenon kemijskom?“ Barba Tripun je rekao: „Pa nemoš tako, jebaga patak! Mišaš kruške i jabuke!“ Dida je rekao: „A zašto ih ne bi miša? Jel bi ti možda tija da i jabuke itan u jednu, a kruške u drugu kantu?“ Murac Grgo je pisao u notes i rekao je: „Uuu, ovo mi je isto forte, zapisnik će bit ludilo!“ Barba Tripun je didi rekao: „Ma ti si jedan sebični stari kenjac! Kuri te bolac šta će ti sutra bit sa unucima!“

I posljednja pučka, proleterska zabava, jedina što nam je preostala bez minuta odmora za reklame i brejkova za nastupe Camille Cabello, tiho se tako – dobro, zapravo dosta bučno - amerikanizirala. Tribine velikih nogometnih korporacija ionako su odavno već pune hipstera, instagram-starleta, ambicioznih udavača, dokone više srednje klase i srednjoškolaca s hot-dogovima na 3D zabavi s Ronaldom, u VIP-ložama oko stolova sa šampanjcem i jastozima gužvaju se šeici, oligarsi i poslovni partneri sa skupim kurvama, i jedino je nedostajao cirkus sa silikonskim atrakcijama. Devedeset minuta nekakve smiješne igre s loptom njima je dosadno. Ne samo da nema plesača, zabave i Camille, nego još i navijači na sirotinjskim tribinama s ulaznicama ispod sto eura pjevaju himne svojih klubova.