Dida je mene pitao: „Kad su u zadnjen ratu Srbi napali Hrvacku, kako su se Hrvati suprostavili okupaciji?“ Ja sam rekao: „Ne znan, dida!“ Dida je rekao: „Isti čas su izbacili sve srpske knjige iz biblijoteka i knjižara! To se u roku odma uništilo i zapalilo! Najebali su srpski pisci svi do jednog! Istribili smo ih za vike vikova! Bereš? I sve do danas se ćute retaji te oslobodilačke operacije… Evo, kad ti je mater išla u osnovnu, imala je za lektiru Ježovu kućicu od Branka Ćopića! Jel tako ćerce?“ Mama stisnila usta i mučala je. Dida je mene pitao: „A jel ti, unukiću, imaš za lektiru Ježovu kućicu?“ Ja sam rekao: „Neman!“ Dida je rekao: „Naravski da nemaš! Jer pošto je u domovinskon ratu Ćopić jeba ježa!“ Ja sam pitao: „A šta je to Ježova kućica?“ Dida je rekao: „Ježova kućica ti je… kako da ti objasnin…“

Volio bih da mi neko priča o tome kako je moj pradjed pozirao slikaru Šotri i kako su to ostali seljaci vidjeli. Eto, zbog toga mi je sve ovo važno. Lice koje vidim kad gledam u Šotrin portret moga pretka, blisko mi je. Iako nikada nisam vidio fotografiju dede Alije niti o njemu nešto znam, zahvaljujući Branku Šotri, moj predak i ja smo se susreli. Na sunčan jesenji dan 1955. godine, uz mrginj prema selu, ide slikar Branko Šotra. On i Alija su se dogovorili da mu starac pozira. Starac nije najbolje ni shvatio šta je to poziranje, ali iz poštovanja prema svom mladom prijatelju, sinu pokojnog Danila, prihvatio je. Šotru je prva spazila Alijina žena, moja pranena Munta; pripremala je drva za potpaliti vatru i tad ga je vidjela. „Ustani, čuješ li“, doziva starca koji se bio ispružio na sećiju.

Mi smo u školi imali sat vjeronauka. Nama vjeronauk drži ona sestra Melita iz Gospe od cukra. Sestra Melita je sidila u svojoj klupi i piljila je prida se. Mi smo isto piljili u nju. Onda je ona zavrtila sa glavom i rekla je: „E dico moja, nešto nije u redu sa ovin sviton ako se memoari princa Harija čitaju više od Biblije!“ Mi smo zableušili se u nju sa nekuženjem. Onda je sestra Melita rekla: „A kad malo bolje produmaš, obe su te knjige na isti đir…“ Nama je opet uletila tupaja. Onda je ona pederica Sandra pitala: „Na koji đir?“ Sestra Melita je raširila ruke i nakreveljila je facu: „Muškarci pate!“ U razredu je bila tišinčuga. Sestra Melita je rekla: „Jerbo koliko san ja upratila nastavke u Gloriji i Slobodnoj, tu se uglavon opisiva golgota koju je princ Hari prolazija u svojoj familji! Ovi mu je učinija ovo, oni mu je učinija ono, ovi ga je sjeba ovako, oni ga je sjeba onako…"

Dida Mraz je rekao: „Bravo, mladiću! Svaka čast! Ispalija san od sriće kad san čuja da si za novu godinu poželija da ti Dida Mraz donese mir u svitu!“ Ja sam rekao: „Nisan! Poželija san da mi donese novu bicikletu!“ Dida Mraz je rekao: „Kako, jebate? A bija san miljon posto siguran… Jel to znači da ti ne želiš mir u svitu?“ Ja sam rekao: „Pa želin, šta ga ne bi želija…“ Dida Mraz je pljesnijo sa rukama: „Eto viš, znači da nisan krivo čuja! Bravisimo, mladiću! Moš bit ponosan na sebe šta si poželija mir u svitu! Dida Mraz će se potrudit da ti u dviiljadedvajstrećoj tu želju ispuni!“ Ja sam pitao: „A bicikleta?“ Dida Mrazu je uletilo čudilo: „Kakva bicikleta?“ Ja sam pitao: „Pa oćul ja ti mir u svitu razgledat dok se vozin na novoj bicikleti?“ Dida Mraz je rekao: „Ne kužin zašto bi ga razgledava na bicikleti? Zašto ga ne bi razgleda, šta ja znan, iz autobusa? Ili pješke?“