Sonja Biserko osnivačica je i predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Dugi niz godina, od sredine sedamdesetih do početka rata radila je u diplomaciji, od čega više od pet godina kao predstavnik u organizacijama Ujedinjenih naroda. Tu je karijeru okončala 1991. godine kada je podnijela ostavku zbog nezadovoljstva politikom Slobodana Miloševića. Ubrzo se prometnula u žestoku kritičarku vlasti, a s kritikama je nastavila i nakon Miloševićevog pada. To joj je uz njen antiratni angažman donijelo nebrojenu količinu prijetnji, o čemu će i govoriti u intervjuu za Lupigu.

Godine 2010. hrvatski predsjednik Stjepan Mesić odlikovao je Sonju Biserko Redom kneza Trpimira s ogrlicom i Danicom za ''osobit doprinos u borbi za ljudska i građanska prava hrvatskog i ostalih manjinskih naroda u Republici Srbiji te izgradnju temelja za normaliziranje odnosa između Hrvatske i Srbije''. Takva počast kod djela srbijanske javnosti dočekana je nož, a zbog njenog nedavnog svjedočenja u Haagu, kod mnogih je ponovno „zaslužila“ status državnog neprijatelja.

"Aspiracije su ostale i nakon Miloševićevog pada, ali uz druga sredstva" - Sonja Biserko (FOTO: Medija centar Beograd)

Svjedočenjem u tužbi Hrvatske protiv Srbije za genocid tijekom devedesetih izazvali ste žestoke reakcije u Srbiji. Novinski naslovi, način citiranja Vašeg svjedočenja, bez sumnje, Vas gotovo optužuju za veleizdaju. Poznati su nam Vaši stavovi, no ipak dobro je čuti tu razliku između općeljudskog i nacionalnog. Postoji li nešto što bi u jeziku politike bio „ljudski interes“ naspram „nacionalnog interesa“? Kako doživljavate tu dualnost?

- Međunarodni sud pravde je primarno sudsko telo UN-a, dakle međunarodne zajednice od gotovo 200 članica, i on postoji već gotovo 70 godina. Njegove članove bira GS UN i Savet bezbednosti na predlog država članica (uključujući i Srbiju), a prema Statutu Sud predstavlja "glavne oblike civilizacije i najvažnije legalne sisteme sveta". Njegova glavna funkcija je da presuđuje u pravnim sporovima među državama. Dakle, moje pojavljivanje pred tim Sudom je u skladu s tim ciljevima i postavlja se pitanje kakvi su razlozi onih koji osporavaju moje pojavljivanje pred tim najvažniijim međunarodnim sudom. Svedočenje u Hagu je u kontinuitetu sa svime što sam radila poslednje dve decenije i dulje. Mnogo sam radila na tome da razumem razloge tako brutalnog raspada Jugoslavije. Pokušala sam se izmaći emocijama i impresijama koje uglavnom dominiraju kada je reč o interpretaciji devedesetih. Mlađi istraživači su počeli istraživanja sa mnogo većom emotivnom distancom, što je dobro. Ja sam svedokom i na neki način učesnikom svega što se dešavalo. Znači, imam i taj neposredni uvid u rasplet, ali sam se potrudila da razumem i širi kontekst. O tome sam mnogo i pisala i govorila tako da u Hagu nisam rekla ništa novo. Osim toga zarekla sam se da ću govoriti istinu pred tim Sudom. Ne znam kako će taj proces završiti, ali to je svakako bila prilika da se čuje i jedna i druga strana. Možda to jednog dana posluži i kao početak raspetljavanja inače veoma složenih odnosa između Srba i Hrvata. Moje bavljenje raspadom Jugoslavije usmereno je na razumevanje tog procesa i iznošenje istine koliko je to moguće. 

Za očekivati je da ste po istom ključu dobili potporu u Hrvatskoj - medijsku pažnju, izraze podrške, nova (i stara) prijateljstva? Događa li se to?

- Nisam očekivala nikakvu podršku, ali pretpostavljam da su reakcije u Hrvatskoj bile manje-više pozitivne. Mislim da je sam početak rata, posebno u Hrvatskoj, nekako maglovit. Haški tribunal nije podigao optužnice protiv vrha JNA i niko iz same Srbije nije osuđen za rat u Hrvatskoj. Ipak, kada se pažljivo prouče materijali, transkripti i svedočenja, posebno sa suđenja Slobodanu Miloseviću, jasno se vidi kako je iz Beograda pokrenuta propagandna mašinerija koja je Hrvatsku prikovala za ustaštvo i genocid nad Srbima. Ta propaganda je bila veoma uspešna na početku rata. No, sada su stvari mnogo jasnije i nema dvojbe da je Beograd  pokrenuo ratnu mašineriju i da je bio nadmoćan u odnosu na sve ostale aktere.

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji ste osnovali 1994. godine, u vrijeme rata, ali ste posebno kritični postali prema Srbiji nakon pada Miloševića. Koje su Vaše osnovne zamjerke novim vlastima?

- Promene iz 2000. godine bile su samo na površini. Vlast su preuzele iste snage koje su dovele Miloševića. Dakle, nije došlo do distanciranja od Miloševićeve politike i napuštanja velikosrpske ideologije. Aspiracije su ostale, ali uz druga sredstva. Podela Bosne i Kosova ostala je kao trajna orijentacija. Kosovo je tek nedavno skinuto sa dnevnog reda, dok je Bosna još uvek talac takve politike Beograda. Na unutrašnjem planu nije došlo do suštinskih promena kada je reč o promeni sistema, ali je nacionalizam dobio novu formu koja je pogubna za samu Srbiju. Srbija je u procesu, kao i sve ostale zemlje naslednice, stvaranja novog državnog i nacionalnog identiteta. S obzirom da je stari vrednosni sistem propao, novi je okrenut veoma konzervativnom modelu. U tome Srpska pravoslavna crkva ima važnu ulogu. U stvaranju referentnog sistema, ni prva ni druga Jugoslavija nisu našle mesto u tome. Preskočen je čitav 20. vek. Negiranje Jugoslavije je negiranje samog sebe, jer nemoguće je misliti budućnost bez poznavanja neposredne prošlosti. Okretanje Srbije Evropskoj uniji zahteva i promenu vrednosnog sistema, što će biti dugotrajan proces koji zahteva temeljne promene kulturnog obrasca i obrazovnog sistema. Srbija je kao i većina zemalja, bez obzira na deklarativno zalaganje za koncept ljudskih prava, etnička država koja isključuje sve manjine. Ne postoji inkluzivna državna politika. Bez pritiska EU, međunarodnih organizacija i civilnog društva ne mogu se očekivati značajnije promene u tom pravcu. Zato je ogromna odgovornost na društvu i svakom pojedincu – pluralizam je moguć samo uz sadejstvo države i društva.

"Miloševićevo odbijanje Haškog sporazuma o novom aranžmanu Jugoslavije počivalo je na razumevanju da Srbija ima vojnu nadmoć nad drugima i da će kratkim ratom uspeti da vrati Jugoslaviju pod svoju dominaciju" (FOTO: Brian Schlumbohm)

Koliko je danas utjecaj nekih institucija i organizacija, poput SANU, Crkve ili političkih stranaka promijenjen u odnosu na devedesete?

- Te institucije su bile i ostale dominantne. One se najsporije menjaju. Sadašnji predsednik SANU, na primer, ulaže velike napore da marginalizuje Ćosićevu liniju u SANU. Međutim, do sada nije bilo javnog distanciranja od te linije i njihovog pogubnog uticaja na devedesete. Partije se polako orijentišu na EU, ali njihova istinska orijentacija je još uvek upitna. Još uvek nedostaje suštinska orijentacija na promene: tržišnu privredu, pluralizam i toleranciju. Radi se o eliti koja nije pokazala sposobnost da vodi zemlju i pogotovo da se zalaže za širi društveni interes. S jedne strane, imate stalno pozivanje na nacionalni interes, a s druge pak sebičnost i usko partijske interese.

Izgleda da društvena odgovornost nije bila jača strana institucija u bivšoj zemlji. Koliko je to moglo utjecati na jačanje ratne opcije? Je li se ona pojavila kao rezultat takvog odnosa ili je bila u pitanju manipulacija od strane političkih elita, što je teza na koju se sve češće nailazi?

- Bivša Jugoslavija je dostigla nivo koji je mogao biti solidna osnova za promene. O Jugoslaviji treba misliti kao projektu koji je bio okvir za emancipaciju svih naroda bivše Jugoslavije. I što je najvažnije ona je definisala granice republika država u kojima su sve države naslednice međunarodno priznate. Znači, Jugoslavija je imala svoju istorijsku funkciju. Ne treba zanemariti ni njen modernizacijski potencijal. Mnogo je manje pluralnosti danas nego sto je bilo u Jugoslaviji poslednjih 15 godina. Kako god se Jugoslavija ocenjivala, mora se poći od nje. Ona je polazište za sve.

Vaša dugogodišnja diplomatska karijera daje nam za pravo postaviti pitanje – je li je europska i svjetska, a pri tom se misli uglavnom na američku diplomacija, imala „duple“ komande? Je li vodila jasnu politiku prema tadašnjoj Jugoslaviji, ili je imala „skrivenu“ agendu?

- Često se govori o raznim zaverama protiv Jugoslavije, a to je naročito prisutno u Srbiji. Mislim da pre svega treba poći od međunarodnog konteksta tog vremena. Pad berlinskog zida i kolaps komunizma bili su tektonski poremećaj, ne samo za zemlje socijalizma, već celu planetu. Samo se to drugačije odrazilo na razne zemlje. I drugačijim tempom. Mislim da je danas mnogo jasnije o kakvom procesu se radi. Rušenje jednog međunarodnog poretka još uvek nije dovelo do novog. U tom opštem metežu nije se mogla očekivati sustavna politika međunarodne zajednice prema Jugoslaviji. Kolaps SSSR-a bio je mnogo veći izazov za zapadnu međunarodnu zajednicu. Jugoslavija je kolateralna šteta raspada SSSR-a. SAD su izbile kao jedina supersila, što je trajalo desetak godina. A onda su za nove pozicije počele da se bore i nove zemlje kao što su Indija, Brazil, Kina, Nemačka. Kada je reč o Jugoslaviji, nije bilo interesa da ona nestane, ali politika Miloševića je neminovno dovela do njenog brutalnog raspada. Kada to tvrdim mislim pre svega na činjenicu da zapadna zajednica nije dovoljno ozbiljno shvatala jugoslovensku krizu, mada je bilo dovoljno upozorenja, kao što su izveštaji CIA-e i slično. Svu je pažnju koncentrisala na SSSR s obzirom na vojni, pre svega nuklearni, potencijal te zemlje. To je dalo manevraski prostor Miloševiću za pohod na Jugoslaviju. To je velika tema za razmatranje. Miloševićevo odbijanje Haškog sporazuma o novom aranžmanu Jugoslavije (konferencija u Hagu iz 1991. godine) počivalo je na razumevanju da Srbija ima vojnu nadmoć nad drugima i da će kratkim ratom uspeti da vrati Jugoslaviju pod svoju dominaciju, ili će uzeti "ono što njoj pripada". To nerazumevanje međunarodnih prilika dovelo je do poraza Srbije. SAD su zaustavile stvaranje velike Srbije. Drugi važan momenat je solunski samit EU iz 2003. godine, kada je doneta odluka da se svim zemljama Balkana, koje to žele, omogući članstvo u EU. Mislim da je to istorijska odluka jer su uslovi i kriteriji koje je EU definisala za sve zemlje omogućili postepene, spore i bolne, promene. Taj okvir (EU i NATO) po prvi put u savremenoj istoriji stavlja Balkan pod isti krov. Ujedno, to je i jedina garancija za oporavak tih zemalja, njihovu stabilizaciju i trajni mir. Unutrašnji kapaciteti, kako stvari sada stoje, pokazali su se nedovoljnim za neophodne reforme.

"Ovakav angažman zahteva uverenje i upornost" (FOTO: Medija centar Beograd)

Helsinški odbor stoji iza uvođenja nastave o ljudskim i manjinskim pravima u Vojvodini? Koji je cilj ove inicijative, zašto se sprovodi samo u Vojvodini i hoće li se projekt proširivati geografski, kao i u smislu školskog programa? Kakve teškoće očekujete? Koji su još projekti takve vrste na vidiku?

- Vojvodina je uvek bila i ostala evropska regija. U obe Jugoslavije spadala je u najrazvijenije regione. Osvajanje Vojvodine od strane Srbije traje čitav 20. vek, i još traje. To se svodi na kontinuiranu promenu njene demografske strukture. Vojvodina je uvek bila izrazito multietnička sredina sa visokim stepenom tolerancije i suživota. Nažalost, pretrpela je etničko čišćenje i devedesetih. Danas je ona većinski naseljena Srbima. Međutim, srpski nacionalisti osporavaju njeno pravo na autonomiju jer u tome vide separatizam i mogućnost zahteva za novom državom. Zato je fokus svih vlada nakon petog oktobra i dalje na Vojvodini. Ona se još tretira kao ratni plen. To je naravno iluzija nacionalista. Vojvodina ima potencijal, ali to je sada prilično zatomljeno politikom Beograda. Projekti Helšinskog odbora su bili usmereni na stvaranje uslova za tolerantniji suživot i integraciju manjina u širu političku zajednicu. Trenutno tamo deluju brojne ekstremne grupacije koje su usmerene na totalno ukidanje vojvođanske autonomije. To je najveći učinak aktualne vlade. Naša saradnja sa pokrajinskim institucijama je konstruktivna. Imamo veoma dobru saradnju. Smatramo da je obrazovni sistem ključ za promene koje su neophodne kada je reč o toleranciji i pluralizmu.

Možda je stereotipno, ali svejedno Vas moram pitati o stalnim nacionalističkim napadima koje trpite – kako se od takvih prigovora branite, imate li podršku javnosti, što Vam daje snagu...?

- Ja se od toga uopšte ne branim. Imam podršku nekih NVO-a, međunarodnih organizacija, manjina i raznih drugih segmenata društva sa kojima samo radili i za čija prava smo se zalagali. Ovakav angažman zahteva uverenje i upornost.

Na kraju, recite nam kako stoji suradnja između Helsinškog odbora za ljudska i manjinska prava u Srbiji i onih u Zagrebu i Sarajevu?

- Saradnja helsinških odbora bila je mnogo dinamičnija devedesetih. Dok je postojala Međunarodna helsinška federacija često smo se sretali na raznim forumima. Ta saradnja je danas manja, ali verujem da će u budućnosti ponovo biti relevantna. Regionalna saradnja na kojoj insistira EU tek će dobiti na zamahu. U tom smislu mislim da će i civilni sektor (koji je to radio i do sada) imati još značajniju ulogu i mesto.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd