Moj tata je blekasto piljio u dida. Dida je njemu rekao: „E znan, sad se ti pitaš za koji smo onda kurac ratovali…“ Tata je rekao: „Ne pitan se!“ Dida je rekao: „Pitaš se, pitaš, samo ti je koma pridamnon priznat! Pitaš se kako je to Hrvatima u Jugi bilo toliko loše da ih je bilo sve više i više, a u samostalnoj Hrvackoj in je toliko dobro da svi biže iz nje glavon bez obzira!“ Tata je podviknijo: „Ama ne pitan se, papane! Šta mi stavljaš riči usta!“ Dida je pitao: „A jel se ti sićaš, zete, šta san ti ja reka kad je Hrvacka ušla u Evropsku uniju, a?“ Tata je rekao: „Ne sićan se!“ Dida je rekao: „Reka san ti da san cili hepi jerbo od tog dana počinje kapitulacija nezavisne države Hrvacke!“ Mama i tata su zakolutačili sa očima. Dida je raširijo ruke: „I evo, sve ide po planu! Već dogodine će se ukinit ustaška kuna i zaminit sa eurom! A za koju godinu će ovde ostat toliko Hrvata da će svi moć stat u Tuđmanovu grobnicu!“ Mama je dreknila: „Čako!“

Zvučalo je kao zajebancija, pa sam – uz dužno poštovanje prema profesoru i slavnom sveučilištu – tri puta provjerio, prije nego sam shrvan shvatio da se gospodin Furedi uopće ne zajebava. Studenti su se zaista žalili na zloglasnog rimskog repera Publija The Big Nose Ovidija i njegove eksplicitne stihove o predatoru Apolonu i brutalnom silovanju grčke bitch, pardon nimfe Daphne. „'Ne' znači 'ne'!“, pravednički su grmjeli studenti, zgroženi Ovidijevim porukama: mora li se žena pretvoriti u stablo lovora da bi izbjegla silovanje? Moraju li studentice zaista trošiti novac na psihijatre samo zato što nisu pravovremeno upozorene na seksualno zlostavljanje nimfi i muza u „Metamorfozama“? Svakako, suvremena mladost nije prva otkrila opasnosti čitanja. Na njih se upozorava sve otkako je čovjek uopće izmislio sustav zapisivanja stvari...

Vraćate se kući s posla, na kojem trpite nasilje, jer ste u podređenom položaju, jer radite ono što vam se ne radi, ono što morate, a da od toga jedva možete da podmirite bazične potrebe, hladni pogon svog života; dakle, vraćate se s posla kući (koja najčešće i nije vaša, ili uskoro neće biti vaša) pod konstantnim stresom (od posla i od gubitka posla, u strahu od smrti od siromaštva, u strahu od siromaštva vaših najdražih), „vraćate se kući iscrpljeni, postajete agresivni prema osobi koju volite. Ako se malo kasnije zapitate 'ali zašto sam bio toliko agresivan?', postajete svjesni da je preko vas prošao neki oblik agresivnosti, nasilja, koji nije dio vas, jer je to nasilje fluks koji je iskoristio vaše tijelo kao kanal“, kao provodnik. Pri tome, nije jednostavno postati svestan ovog tuđeg učinka nasilja koje počini osnovnim svojim radom izrabljeni, osnovnim radom omalovaženi čovek, jer živi u kulturi kojom vlada vlastodržački i vlasnički diskurs...

"Tako vam Boga, gospodo, prestanite nas maltretirati! Nemojte nas više prostituirati, tako vam Hrista Spasitelja! Zar vam to nije dopizdilo? Zar vam nije dosta toga da našu žrtvu koristite za ama baš svaku od svojih nasilničkih avantura? Dokad ćemo mi služiti kao historijsko opravdanje za vaša aktualne svinjarije? Dokad će naše smrti biti vaše izlike? Imate li imalo milosti i srama? Zar vam nije apsurdno kada se ustaške okrutnosti spominju s pročetničkim pobudama? Je li moguće da ne shvaćate kako nas vi, dok nas ceremonijalno oplakujete i uzdižete, zloupotrebljavate na isti način kao i oni koji nas negiraju? Možete li već jednom dokučiti da su proustaški revizionizam i pročetničko žrtvoslovlje za nas, žrtve Jasenovca, jedna te ista stvar? Mislite li da se mi, žrtve Jasenovca, osjećamo dobro kada zločin nad nama koristite kao izgovor za zločin koji ćete počiniti u Srebrenici?..."