Umjesto da se ovog oktobra šačica opskuranata okupi u kakvom zamku i obalavi Dučeovu bistu povodom stotinu ljeta od kad je postao premijer Italije, desilo se ono čega se Evropa s pravom bojala. Italija je predala vladu krajnjoj desnici. Fašistički plamen kao simbol zasjao je sa stijega Braće Italije, partije pobjednice izbora. Kako to biva u dobroj horor priči, postoje neočekivani zaokreti, pa braću predvodi jedna markantna sestra. Ne čudite se, fašizam dolazi u krizi, on raste iz krize, kriza je gnojivo iz kojeg bukti plamen fašizma. Fašizam je simptom raspada kapitalističke matematike i kutija sa trikovima koju privilegovane klase koriste da očuvaju svoj monopol. Jedan od najciničnijih trikova, koje su koristili i Hitler i Musolini, bio je briga za potlačene, ostavljene i zgažene ljude koje je sistem ispljunuo kao višak.

Onda je uza skale od didine kuće penjao se onaj barba Bruno iz pandurije. Barba Bruna su svi zvali Sarđent Ćiribela. To je zato jer pošto barba Bruno piva u crkvenom zboru. Sarđent Ćiribela je pitao: „Šta je bilo? Neko sjeba brojilo za struju, je li?“ Dida i barba Roko su pokazali sa rukama i rekli su: „A e!“ Sarđent Ćiribela je vrtijo sa glavom: „Čoviče! Gledan one engleske serije, Midsamer, Piksamer, kako se sve zovu, i tamo u svakon selu, u zadnjoj pripizdini, berenko jednon misečno neko nekog pribeki! Onom je sa motornon pilon otkinuta glava, oni je isprobivan sa macon, trećog su priklali sa mesarskim nožen, četvrtog su udavili u ribarskoj mriži… A ja na Šolti izlazin na teren kad se nekom sjebe brojilo za struju! Pa nemoš virovat koliko smo zaostali!“ Barba Roko je rekao: „Okej, al nije ni ovo baš bezveze…“ Sarđent Ćiribela ga je prikinijo: „Nemoj me jebat, Roko!“

Taj epohalni raskorak između veličanstvene vizije i skromnih ličnih mogućnosti raspoznajem i u ovim planovima „urbanog razvoja“ našeg glavnog grada do 2035. SDA-ovi kantonalci, međutim, ne strepe od trenutka kada će se pokazati da je njihova vizija zapravo fantazmagorija. Na raspolaganju im je cjelokupno duhovno nasljeđe veličanstvene islamske civilizacije, pa su odlučili da posegnu za prokušanim receptom Nasrudin-hodže, koji je obećao sultanu da će za tri godine naučiti magare da čita i uzeo pare unapred. Zabrinutu ženu, koja je znala kakva kazna slijedi u slučaju neuspjeha, hodža je umirio svojom vizijom urbanog razvoja: „Za tri godine, il’ ću umrijet ja, il’ sultan, il’ magare“! I zato, „dajmo se k razlogu“ – 2035. je daleko, a izbori su za koji dan…

Puno medijske pažnje izazvao je Radomir Lazović, poslanik u Skupštini Srbije i šef poslaničke grupe Ne davimo Beograd, kada se prije petnaestak dana za vrijeme skupštinske sjednice o Kosovu, obratio predsjedniku Srbije, Aleksandru Vučići, s riječima – „Ti lutaš bebo, skrenuo si s puta bebo“. Stihovi su to Maye Berović, narodnjačke zvijezde koja izbacuje hit za hitom, a Vučića je ova „prozivka“ očigledno pogodila. Zašto je izabrao da se na ovaj način obrati Vučiću, Lazović je objasnio u intervjuu za Novu.rs. „Pokušao sam da na jednostavan način opišem trenutnu situaciju u društvu i tako poruke našeg pokreta približim i onim ljudima koji možda ne bi slušali ceo moj govor. Vidim da su reakcije dosta dobre, a mislim da je tako jer je svaka reč ova dva kratka stiha pogodila metu", objašnjava Lazović.

Prvi je počeo Milorad Dodik. On Bošnjake intenciozno reducira na vjersku dimenziju i godinama ih zove muslimanima. Odnedavno, Dodikovim putem krenula je njegova vjerna RTRS, najneprofesionalnija televizija na ovim prostorima. I za njih su Bošnjaci misteriozno evoluirali u muslimane. Bošnjačka javnost s pravom se buni protiv pomenutog reduciranja. Ali veći dio te javnosti zašuti kada isti intelektualni zahvat poduzme i njihov „osvjedočeni prijatelj“, Recep Tayyip Erdogan, „čovjek kojem je Alija Izetbegović ostavio Bosnu u amanet“ i lider jedne od najmoćnijih evropskih država. Raznolik i višestruko izdiferenciran narod, koji na godišnjoj razini popije piva i rakije makar koliko i boze i kole, svoditi na samo jednu dimenziju, politička je zloupotreba par excellence.

Zamislimo, godina je trideset i treća. Isus izlazi među ljude da širi svoje učenje. I sad zamislimo, u publici Porfirije. I Porfirije krene da objašnjava Isusu – ne možeš ti da menjaš tradiciju; nije na tebi da rušiš postojeće identitete; imamo mi svoje vrednosti, tvoje nam nisu potrebne. Šta mu kaže Isus? Dobro, ne mora Isus, neka bude Pavle, sredina je prvog veka. Malo pošto je Savle postao Pavle. Prilazi mu Porfirije i objašnjava – ne može se tako menjati identitet i ime: jednom Savle, zauvek Savle. Možemo zamisliti Porfirija i kako viri preko Pavlovog ramena dok ovaj sastavlja poslanice. Pavle piše – svako može postati hrišćanin. Porfirije dobacuje – ne može. I objašnjava – identiteti su zakovani, ne smeju se menjati. Sve u svemu, da je bilo do tog zamišljenog Porfirija – ništa od hrišćanstva.