Ja sam pitao: „Zašto neće bit grijanja u školi?“ Tata je rekao: „Zato jer pošto dolazi teška kriza, jebaga led! Gledaš li ti ikoji kurac na televiziji? Viš da se cila Evropa sprema za ledeno doba!“ Ja sam pitao: „Zašto dolazi teška kriza?“ Tata je rekao: „Zato jer pošto vlada stravična nestašica goriva i emergenata! I onda je tržište prolupalo! Šta znači dašmo ove zime u jaketama i kapotima sidit i doma, a ne samo u školi!“ Ja sam pitao: „Zašto vlada nestašica goriva i emergenata?“ Tata je rekao: „Zato jer pošto je oni degenerik u Moskvi zavrnija špinu! Pa je lipo ciloj Evropi uskratija isporuku plina! A kad nema plina, nema ni struje ni grijanja!“ Ja sam pitao: „Zašto je degenerik u Moskvi Evropi uskratija isporuku plina?“ Tata je rekao: „Zato jer pošto su Evropa i Amerika Rusiji udrile samkcije! Pa je onda degenerik bekendom opalija ritern!“

Šutnja o vlastitim ideološkim zastranjenima i zločinima praćena histeričnom autoviktimologijom bosansko-hercegovačke Hrvate svela je na samosažaljivo i tragično nacionalno biće. Prema toj logici smisao “Groblja mira” na Bilima sastoji se u tome da u sebi objedini sve lokalitete nekadašnjih stratišta i stradanja kako bi hrvatski političari i njihovi crkveni partneri na jednom mjestu mogli utaživati svoje nacionalne i duhovne pohote. Zahvaljujući tom grobljanskom projektu, suprotno od onoga što očekuju njegovi ideološki tvorci, u zaborav će pasti stvarni ljudi i stvarna mjesta njihova stradanja. “Groblje mira” na Bilima iznad Mostara politički je projekt koji služi nacionalnim i crkvenim vođama da nadražuju hrvatsko kolektivno biće, manipuliraju žrtvama hrvatskog naroda i eksploatiraju ljudsku patnju.

22. avgusta 2016. napala su me dvojica meni nepoznatih mladića na Zelenom vencu. Vraćao sam se u iznajmljeni stan u koji smo se preselili nakon što su članovi neonacističke grupe Kombat 18 napali moj stan na Vidikovcu u jesen 2013. Događaj je izgledao ovako. Idem ulicom i dvojica mladića se zaustavljaju ispred mene. Zbunjen sam, izgledaju pristojno. Pokušam da ih zaobiđem, ali jedan pita: Gde bežiš, pederu? Zatim sledi: Znamo ko si? Brate, čemu ta parada i to? Moj odgovor je: Momci, zaista nema potrebe za ovim. Jedan stavlja ruku na moje rame. Znam da to nije dobar znak. Nemam gde. Oni su ispred. Sa leve strane prodavnice, sa desne ulica. Trotoar u Carice Milice je relativno uzak. Dobijam udarac najpre u rame, a potom i u glavu, u predelu desnog uha. Podižem glavu i primećujem da oko mene stoji bar osmoro ljudi.

Kada kažemo da smo ponosni na uspjeh Lane Pudar, to je kao kada kažemo da smo ponosni na naše prirodne ljepote, na kanjon Rakitnice, Prokoško jezero ili rijeku Unu. Ali, nikakve zasluge nemamo za te ljepote, nismo učestvovali u njihovom stvaranju. Naprotiv sve činimo da ih upropastimo, betoniramo riječne obale i sprovodimo kanalizaciju u gorska jezera. Bojim se da sada slijede pokušaji prljanja i ove ljepote. Ne sumnjam da će vrlo brzo uslijediti različita svojatanja Lane Pudar i pokušaji da se na neki način izvuku politički poeni iz njenog trijumfa. Volio bih da ne bude tako, ali hoće sigurno, beskrupulozan je to šljam, uvijek spreman da nasrne na ljepše, pametnije i bolje od sebe. Nemamo nikakvog razloga da budemo ponosni na veliki uspjeh plivačice, treba da osjećamo duboki stid pred djevojčicom.

Mi smo od vladike Nikanora čuli da on kune Anu Brnabić zato što "nije od naše krvi“ i zato što su joj preci "klali Srbe“. Drugim rečima, mi smo do otvorenog, neskrivenog, fašizma stigli i pre nego što smo se dotakli Parade ponosa. Ana Brnabić je delom nesrpskog porekla, ali joj zato niko od predaka nije klao Srbe. Osim ako vladika Nikanor ne smatra da svaki Hrvat nosi greh zločina koje su prema Srbima počinili neki Hrvati. Samo što ako je vladika Nikanor u pravu, onda su u pravu i oni koji Srbe nazivaju genocidnim narodom. Pošto su i neki Srbi činili zločine prema pripadnicima nekih drugih naroda. A verujem da ćemo se složiti da Srbi nisu genocidni i da je fašista svako onaj ko na tako što i pomisli. Samo što to onda znači i da je smatrati sve Hrvate genocidnim fašizam. Ne može jedno da važi za njih, a drugo za nas.

Možda će ovoga puta njeni birači i birači centra shvatiti da između njih i desnice nema prave razlike. Ova vojna akcija pod infantilnim nazivom Svitanje (Alut HaŠahar) je rat za koji Izrael već ne može da tvrdi da ga nije započeo ili da nije imao drugog izbora. Ovoga puta je preskočeno čak i uvodno zveckanje oružjem i odmah se prešlo na stvar. Prvo su uhapsili vođu Islamskog džihada na Zapadnoj obali, iako su znali da će to izazvati oštru reakciju, a zatim izvršili atentat na visokog komandanta u Gazi posle čega više nije bilo uzmaka. Ali Izrael proglašava još jedan odbrambeni, pravednički rat onoga kome je sve dozvoljeno. Jer ovo je zemlja koja voli mir i sve što traži je sigurnost njenih građana. Kakva hinjena nevinost. To je država koja ima sve, osim sile koja bi je odvratila od napada na Gazu.