„It's the economy, stupid!“, rekao je jednom već znamenitom prilikom Bill Clinton, obraćajući se samom sebi, to jest prekorevajući sebe zato što nije odmah prozreo suštinu. Pa dobro, nikada nije kasno, mislim, za Clintona, ali za mene izgleda jeste, jer ja to i dalje zapravo ne razumem i intimno ne verujem u to, mada se trudim. Tako je meni i dalje bliža tvrdnja jednog mog prijatelja pisca - inače diplomiranog ekonomiste - da je ekonomija zapravo paranauka, nešto poput astrologije ili hiromantije.

Dogma epohe je, međutim, drukčija: ne povezuje li (neo)marksiste i (neo)liberale, inače navodno ljute protivnike, baš to duboko uverenje da je svaka bitna stvar na svetu primarno ekonomski uslovljena, a sve ostalo da je uglavnom prateća ornamentika? „It's the economy, stupid!“ Razlikuju se samo glede terapije ekonomskih problema, ali ni jedni ni drugi ne misle da je ekonomiju i sve u vezi s njom ikada moguće preceniti. S obzirom na to koliko ih je i koliko su rečiti i samovereni, oni su sigurno u pravu, na kraju krajeva sve su to pametni i knjiški ljudi, samo što nisu podvlačili iste knjige.

Kako god bilo, čemu sad ove lamentacije? Pa, recimo da me hvata neka vrsta izborne melanholije. U Hrvatskoj su, evo, izbori na pragu, i sasvim je moguće da će na njima pobediti HDZ i okolna desnica, a čak i oni levici ili liberalima skloni posmatrači (zapravo, naročito baš oni) drže da bi uzrok takve promene moglo biti duboko nezadovoljstvo hrvatskog „malog čoveka“ sopstvenim položajem, a i generalnim „propadanjem“ Hrvatske. A za to, dakako, valja kazniti aktuelnu vlast, ne pitamo šta košta. Okej, nije li još Ivo Sanader, za svoje vlasti, govorio da je Hrvatska u banani? U međuvremenu je valjda i banana istrulela. Koliko ja umem da čitam tu vrstu podataka, Hrvatska godinama unazad stoji loše, nazaduje, stagnira ili presporo napreduje, i negde je na dnu EU ekonomija.

Ko su ljudi koji će zavladati Poljskom? Jedan dokazani pajac, stanoviti Kaczynski, koji je u duetu sa svojim bratom blizancem jednom već vladao Poljskom. (FOTO: Hina)

Međutim, nije to ono što mi izaziva melanholično raspoloženje. Prošle nedelje održani su izbori u Poljskoj, gde je vrlo tvrdo, ako ne i ekstremno desničarska partija Pravo i pravda ubedljivo potukla do sada vladajuću levocentrističku Građansku platformu, osvojivši nekih 15-16 posto glasova više, i gotovo je sigurno da će formirati novu vladu (nakon čega će pečene jarebice masovno popadati po Poljskoj - ali, dakako, samo za čiste bele, katoličke, heteroseksualne i misama prisustvujuće Poljačiće).

E sad, šta je tu sporno? Nije li Vox populi, vox Dei? Da, samo što mi se sistem malo pregreva kad pokušavam da razaberem šta se tačno dešava, da uočim zakonitost po kojoj se stvari odvijaju, neku utešnu nit koja će me izbaviti od dešperatne pomisli da je svet po defaultu haotično mesto na kojem trajno dominiraju idioti - pre svega brojčano. Naime, oni isti parametri koji Hrvatsku prikazuju u lošem svetlu, na Poljsku reaguju radikalno drukčije: Poljska nikada u celoj ovoj evropskoj i donekle globalnoj fertutmi nakon 2008. godine nije zapala u recesiju, rast joj je spektakularan, nezaposlenost je relativno niska (doduše, mnogo Poljaka radi vani, ali nije li i mnogo Jugovića radilo vani u onim vremenima za koja danas govorimo da su bila „zlatna“, između ostalog i zbog niske nezaposlenosti?), izbegla je i frku oko eura jer ima svoju stabilnu valutu... Uglavnom, ništa se „loše“ nije dalo čuti o Poljskoj u vremenima u kojima su i mnogo naizgled solidnije društvene konstrukcije pucale kao krhke i porozne staračke kosti. 

Sve u svemu, valjda sam shvatio suštinu: Poljska u lošim okolnostima prilično dobro pliva - osobito za jednu ekskomunističku zemlju, koja je dakle krenula s vrlo niske startne osnove. Po zdravoj i svakoj ostaloj pameti, sve to ne može ne biti značajnim delom zasluga ekipe koja je Poljsku provela kroz krizne godine, a to je u dva mandata bila ona kojoj su se Poljaci sada zahvalili tako što su njome obrisali pod. Dobro, razume se da taj statistički prosperitet i život običnog, malog postsocijalističkog pojedinca nisu baš isto, i da taj suštinski i kontinuirani napredak koji registruju osetljivi senzori ekonomsko-intelektualnih elita ne stiže nužno do neke potkarpatske ili mazovjecke blatne zabiti u kojoj je lokalni župnik najveći moralni autoritet, ali ipak, kvragu...

Ako do pobede desnice dođe, to će više biti rezultat plime neokonzervativizma i neonacionalizma, sa svim pratećim fenomenima, nego rezultat objektivnog ekonomskog nezadovoljstva (FOTO: Lupiga.Com)

I, šta su sad dobili? Ko su ljudi koji će zavladati Poljskom? Jedan dokazani pajac, stanoviti Kaczynski, koji je u duetu sa svojim bratom blizancem jednom već vladao Poljskom i jedino po čemu je ostao lokalno i globalno upamćen jeste po tome što je neka vrsta bizarnog pajaca ubogo provincijalno desničarske provenijencije i po tome što čitav život živi sa svojom mamom (ili je to bio njegov brat?), te neka nezapamtljiva ženica koju navodno spremaju za premijerku, a glavna joj je referenca izgleda to da je rudareva kći i da je majka dvoje dece. Svemu tome prethodio je uspeh stanovitog Dude, njihovog stranačkog kompanjona, na predsedničkim izborima. Ne znam podseća li vas to na nešto.

Ima li ovde poente? Otkud ja znam, neomarksisti i(li) neoliberali će vam objasniti o čemu se tu stvarno radi, a u međuvremenu ja nudim svoje, svakako pogrešno i neutemeljeno tumačenje. Poljaci su više glasali podstaknuti talasom ksenofobije oko izbegličke krize (mada u Poljsku ni greškom još nije zabasao niti jedan jedini!), slično je bilo ili će sasvim uskoro biti i u nekim drugim zemljama, a i u Hrvatskoj, ako do pobede desnice dođe, to će više biti rezultat plime neokonzervativizma i neonacionalizma, sa svim pratećim fenomenima, nego rezultat objektivnog ekonomskog nezadovoljstva - ma koliko za njega bilo razloga.

Uostalom, koliki god da ste antropološki pesimista, ne možete verovati u to da postoji baš mnogo ljudskih bića s pravom glasa koja bi iskreno verovala u to da bi im Kaczynski, Karamarko, Vučić, Karakaczynski, Vučynski ili kako se već zovu, doneli ekonomski prosperitet. Ne, druge su stvari ovde u igri, i one su od mnogo trajnije građe, što valjda i jeste to što me nagoni k melanholičnim razmatranjima o ljudskoj prirodi i demokratiji (možda kao kidnapovanom oruđu dobra i napretka). A ti, Clintone, duvaj tamo u taj saksofon i uživaj.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Lupiga.Com

Ovaj tekst nastao je uz potporu Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija u sklopu projekta "Ustavne vrednote u doba krize".