Slavan je postao rano. Bio je gotovo dječak. Preko leđa njegove generacije slomila su se kola povijesti puna krvi. A on je živio. Kako je znao i umio. Za najboljima poput njega vuku su razne, često zlurade glasine. Ah, upropastio se, a mogao je ovo i ono! Ali čak i takav, po njihovim kriterijima upropašten, bio je veći od njih. Jezici su uvijek zli zbog puke zavisti. A on je padao i dizao se i radio. Bio je jedan od divnih gubitnika. Tulumario je i u Cannesu i na dodjeli Oscara, ali je znao dočekati zoru i u neuglednim radničkim birtijama, „frontama“ koje rade od jutra do sutra pod krinkom, recimo, kluba igrača domina. Griješio je ali, ajde, vi prvi bacite kamen! Znao je biti i zajeb jer, jebiga, zna to rana slava uraditi dječacima i djevojčicama pa pomisle da je njima sve dozvoljeno.

Nisam još bio ni u školu pošao a odlazio sam na podine, ledinu u kršu iznad sela i tamo gledao starije rođake kako igraju fudbal. Stajao bih po strani i čekao da lopta završi van igrališta kako bih je uzeo i vratio. Znao sam da me gledaju pa sam loptu pokušavao udariti što bolje i tako pred njima pokazati talent za koji sam vjerovao da ga posjedujem. Podine su bile „male“ i „velike“. Između njih je bilo udaljenosti svega dvadeset metara vazdušne linije, s tim da se meni to tada činilo puno više. Sjećam se da smo na velikim podinama, onim udaljenijim od sela, puno puta dočekali akšam. Tad bi od svega, u mraku koji je iz šume izlazio kao da je tamo čitav dan bio pritvoren, vidljiva najduže ostajala bijela lopta. Igralo se sve dok neko ne bi promašio prazan gol, kada bi se naljutio, nešto opsovao, uzeo loptu i demonstrativno napustio igralište.

Ona učiteljica Smilja je pitala: „A di je Robi?“ Moj drug Dino je iz klupe rekao: „Nema ga!“ Uča je zarežala: „Vidin da ga nema! I to baš kad imamo kontrolni iz hrvackog! Nego san pitala di je!“ Dino je rekao: „Izgleda da se još nije vratija iz Vukovara!“ Uči je uletilo čudilo: „Šta radi u Vukovaru?“ Dino je rekao: „Kako šta radi? Vodija ga je tata u kolonu sjećanja!“ Učiteljica Smilja je pitala: „Zašto ga vodi u kolonu sjećanja kad je nastava?“ Dino je dignijo bradu i pitao je: „Mislite da bi bilo bolje da ga nije vodija?“ Uča je zaskvičala: „Nisan to rekla!“ Dino je rekao: „Ne znan, meni je tako zvučalo… Ka ono, da šta roditelji imaju vodit dicu u Vukovar…“ Učiteljica Smilja je dreknila: „A magarče jedan laživi, dabili laživi! Jel ti znaš kad je bila kolona sjećanja?“ Dino je rekao: „U petak!“ Uča je pitala: „A koji je danas dan?“ Dino je rekao: „Ponediljak!“

Iranski muškarci koji skandiraju Zan, Zendegi, Azadi znaju da je borba za prava žena takođe i borba za njihovu slobodu – da je ugnjetavanje žena samo najvidljivija manifestacija šireg sistema državnog terora. Štaviše, ono što se dešava u Iranu tek nas čeka u razvijenom zapadnom svetu, gde jačaju trendovi ka političkom nasilju, verskom fundamentalizmu i ugnjetavanju žena. Mi na zapadu nemamo pravo da tretiramo Iran kao zemlju koja očajnički pokušava da nas sustigne. Naprotiv, mi smo ti koji moramo da učimo od iranskih ljudi ako želimo bilo kakvu šansu u suočavanju sa desničarskim nasiljem i ugnjetavanjem u SAD-u, Mađarskoj, Poljskoj, Rusiji i mnogim drugim zemljama. Bez obzira na neposredan ishod protesta, ključno je da se pokret održi u životu, organizovanjem mreža unutar društva, koje mogu da nastave rad u ilegali.