Kolektivna frustracija zapadnih centrista, koji su donedavno verovali da se njihova hegemonija ne može dovesti u pitanje, posledica je tri široko prihvaćena mita. Prvi mit je ideja da je centar političkog spektra po definiciji najveći protivnik krajnje desnice. Drugi mit je predstava o reprezentativnom uzorku, nekom mitskom „prosečnom glasaču“ koji odlučuje ishode izbora. Treći je uverenje da sankcije i trgovinske tarife mogu zaustaviti Kinu i Rusiju zbog njihove zavisnosti od zapadne tehnologije, kapitala i platnog sistema. Osim što su neosnovani, ovi mitovi uzrokuju pogubne zablude. Njihovo raskrinkavanje je nužan, ali nedovoljan korak na putu ka razumevanju sadašnjosti. Pođimo od mita o nepomirljivom sukobu centra i krajnje desnice i zapitajmo se sledeće...

Svi su na crnoj listi istorije, sem Izraela. Svi su mrzitelji Izraela i antisemite, samo je Izrael nevin. „Najmoralnija vojska na svetu“, ponovio je juče Netanjahu, što može izmamiti jedino osmeh stida kod njegovih slušalaca širom sveta. Ali dokazi su tu: neuništivi, brojni, nedvosmisleni i neoprostivi. Osam meseci ratovanja protiv dece. Osam meseci dece sa amputiranim udovima, dece koja su ostala siročad. Gladne, bolesne, osakaćene, na samrti i mrtve dece. Brojke su zastrašujuće, ali ništa manje zastrašujuće nije ni potpuno odricanje Izraela od svake odgovornosti. Desetine hiljada dece je ubijeno krivicom roditelja, Hamasa, Ujedinjenih nacija i UNICEF-a, samo ne krivicom njihovih ubica, vojnika Odbrambene vojske Izraela (Cahal) i njenih pilota, najmoralnijih na svetu. Kada je u pitanju ovakav nivo nanošenja patnje tolikoj deci, mogao se očekivati osećaj šoka i potresenosti i u izraelskom društvu. Jer i mi imamo decu.

Bilo bi bolje da je Izrael u ovom teškom trenutku konačno okrenuo pogled ka unutra i video sebe. Bilo bi bolje da je okrivio sam sebe, makar za nešto, umesto što krivi ceo svet. Pitanje bi trebalo da glasi kako smo stigli dovde, a ne kako su oni do toga stigli. Kada ćemo konačno preuzeti odgovornost za nešto? Za ono što je učinjeno u naše ime? Preko stotinu članova Kneseta je potpisalo peticiju protiv Haga, a niko protiv izraelskih ratnih zločina, jer takve peticije nije ni bilo. Poslanici su jadna potvrda stanja zemlje: ujedinjeni protiv pravde, ujedinjeni u osećaju večite žrtve, bez desnice i levice, hor pravednika. Ako dođe taj dan i Izrael bude osuđen za ratne zločine, treba se setiti da je 106 poslanika Kneseta glasalo za prikrivanje zločina Binjamina Netanjahua i Joava Galanta. Pojas Gaze je uništen, a njegovi stanovnici ubijani, ranjavani, pretvarani u siročad, izgladnjivani. Izgubili su ceo svet, a većina njih je bila nevina. To je ratni zločin.

Mujanovićeva knjiga ponajviše liči na Memorandum SANU. Taj nedovršeni dokument čiji se utjecaj često prenaglašava imao je također dvije ključne odluke: Iako su i drugi govorili o sličnim problemima, Memorandum je o njima govorio vanpartijskim jezikom te je zahtijevao reformu koja bi osigurala (biološki) opstanak jednog naroda (Srba) čiji je opstanak ugrožavao tadašnji ustavno-pravni okvir pri čemu je prošlost simplificirana a budućnost slikana najcrnjim bojama ukoliko se ne poduzmu radikalne promjene. Jedno od pitanja kojim se usput bavi Mujanović jeste i da li je svaki nacionalizam isti? Naravno da nije, ali kako je pokazala Marija Todorova u knjizi „Dizanje prošlosti u vazduh“, koja je govorila o „jakim“ i „slabim“ nacionalizmima, pravo pitanje jeste da li je „slabi“ nacionalizam tolerantan prema onima koji odbijaju njegovo viđenje prioriteta, njegovu interpretaciju prošlosti i budućnosti?

Jedan od najznačajnijih ratnih propagandista bio je bivši pisac za tinejdžere i osrednji slikar Momo Kapor (1937-2010), koji će na istim pozicijama ostati i nakon pada Miloševića. Naime, on je pokazao jednu dublju posvećenost ratu kao celoživotnoj aktivnosti, vezavši se za sudbinu ratnih zločinaca Ratka Mladića i Radovana Karadžića. Kaporov rad na polju ratne propagande dobro je dokumentovan, ali potisnut. Između teksta novinara Saliha Zvizdića, koji je pod naslovom „Naš književnik na četničkom pikniku“ objavljen u Vjesniku oktobra 1985. do teksta Tanje Tagirov „Druga smrt Mome Kapora“, objavljenog u zagrebačkim Novostima marta 2010, odvijao se život jednog Mome Kapora koji je danas prećutan, gotovo tabuisan, a umesto njega je podmetnuta slika momka u farmericama i patikama, rokera, večitog tinejdžera, pisca sentimentalnih omladinskih romana i slikara.

Mi obitelj smo pičili sa trajektom kod mog dida na Šoltu. Onda smo kad je trajekt armiža u Rogač iskipali se iz trajekta u tatinom škodilaku. Samo malo dalje na cesti je bila prugasta rampa. Na rampi je bijo veliki okrugli znak. Na znaku je pisalo Carina. Tu su auti iz trajekta čekali u koloni. Tata je rekao: „Šta je ovo, jebate irud?“ Mama je izbečila facu: „Neam blage…“ Kraj rampe je jedan barba vikao u mengafon: „Molimo sve putnike iz Hrvacke da idu u livu traku, a one iz drugih zemalja u desnu! Ponavljan, putnici iz Hrvacke u livu, a ostali u desnu traku!“ Mama je pitala: „Ma šta je sad ovo, za gospu blaženu?“ Tata je izbečijo facu: „Neam blage…“ Onda je kod rampe jedan barba iz pandurije tati da mot da spusti ponistru od škodilaka. Tata je spustijo. Murac je rekao: „Pasoše, molin!“