Razgrnuli ste mrak

Od dana referenduma o izjašnjavanju o samostalnosti Crne Gore prošlo je, eto, i više od dvadeset dana. Istekao je zvanični rok za podnošenje žalbi, zvanično su proglašeni rezultati, i nakon toga su i najkomotniji zvaničnici uputili svoje zvanične čestitke...

Nadam se da je sad napokon dopušteno i malo nezvaničnosti?
Dakle: Dragi moj prijatelju...

Uzalud čekajući da i iz pravca iz kojeg se javljam dospe jedna čestitka s pečatom ozbiljnijim i većim nego što je potpis ovog tamburaša i stihoklepca, reših da se ipak javim dok je još vreme. I da, povodom dana kad je Crna Gora posle dugo lomljenja povukla zalog svoje državnosti, jednom davno nesebično uložen u stvaranje zajedničke države južnoslovenskih naroda, uputim u ime svoje porodice najlepše želje mladom Blažu, Lidiji i Tebi...

Nekad, u naivnoj mladosti, drznuo bih se da nadobudno kličem u ime generacije, do pre izvesnog vremena bio bih ubeđen da se oglašavam u ime par miliona istomišljenika, ali danas, mudriji za godine protekle od dvehiljadite pa dosad, usuđujem se da se pozovem jedino na velesilu svojih najbližih. Tim pre, što se nadam da imaš neke veze u medijima, i da će uz Tvoju malu pomoć, ova čestitka biti prosleđena i preneta i našim brojnim prijateljima u Crnoj Gori...

Među njima, kako to već dolikuje normalnim ljudima, ima i onih koji na referendumu nisu bili za samostalnost (doduše, nema ih ni izbliza u onoj meri u kojoj ih je bilo u glasačkim kutijama?), ali na obnavljanju države jednako čestitamo svima, dobro znajući da još nije smišljena granična rampa koja bi zaustavila prijateljstvo i dobre namere...

Što se tiče Onih Drugih, zlonamernih, njima pomoći nema. Granice na mapama zanemarljive su u odnosu na granice u ljudima. Vrlo je teško pravim imenom nazvati način na koji su reagovali premijer i vlada Jedine Države Na Svetu Koja Je Stekla Samostalnost Tako Što Su Se Svi Odvojili Od Nje? Postoji izvesna tačka posle koje se nevaspitanje više ne naziva nevaspitanjem nego dijagnozom, ali odredivanje te tačke ipak prepuštam stručnijim i obučenijim licima...

Srbiji je, u svakom slučaju, referendum o kojem je reč učinio samo dobro, i to bi svi u Crnoj Gori kojima je do Srbije stalo morali znati. Možda će suočavanje s vasionskom usamljenošću najzad dovesti i do sagledavanja razloga za tu usamljenost? A onda će možda i ti razlozi konačno biti odrezani, jednostavno, kao trula grančica na rascvetaloj vinogradskoj breskvi?

Koliko smo samo puta nepromišljeno dizali glave postavljajući pitanja, i koliko su samo puta odgovori bili tako nisko da smo ih mogli sagledati tek pognutih glava...

Jadni su oni koji se ostraste samo kad im ponestane neprijatelja, i jadne su priče o ratovima i saveznicima, kad ih izgovore oni što ratove prizivaju, a saveznike potežu da bi nekog napali, a ne da bi se zajedno branili...

Na lokalnom skupštinskom vašaru dobošarilo se i da je Crna Gora napustila Srbiju sad kad joj je najteže? Eh, oni najstariji imaju pravo da se sećaju, oni najmlađi imaju pravo da se nadaju, ali mi Srednji, svesni ko našu zemlju vodi, i sluteći ko će je sve još voditi, sad se već pomalo pribojavamo da će Srbiji uvek biti najteže?

No, istina zna da zazvuči kao izdaja, i neću se prevariti da je dalje pominjem. Zasuće me dušebrižnici istorijom, istorija je oduvek bila alibi onih koji ne znaju šta će sa budućnošću? Kao pesnik, kakav-takav, pokušaću ipak da se odbranim pomišlju da naša budućnost i nije ništa drugo nego istorija naših praunučadi? Pa prepustimo onda najbolje njima da sude o dvadeset i nekom maju, godine dvehiljade i šeste...

U svakom slučaju, datum jedne svijetle majske zore, dopalo se to nekom ili ne, nesumnjivo će biti ovekovečen u udžbenicima, na tablama s imenima ulica i trgova, u nazivima škola, zacrveneće se na mnogim budućim kalendarima, a neki drugi datumi ostaće otisnuti jedino na stranicama žute štampe, gde im je, uostalom, i mesto...

Na tome da je neko jednom bio s Miloševićem prebacivaće mu i dalje oni koji su s Miloševićem još uvek, na tome da iz interesa želi svoju privatnu državu prebacivaće mu uglavnom oni koji tu državu ne žele jer će tako izgubiti tristo evra na razlici neke školarine, o tome da je neko izdao ponešto prebacivaće mu oni koji su izdali sve ostalo, no, razgrćući mrak samo uznemiriš stanovnike tog mraka, to smo oduvek znali...

Slučajno sam se zatekao kad je razgrtanje počelo, one večeri u Crnogorskom Narodnom Pozorištu (kad je tek promovisani Ambasador Dobre Volje posle velikih koncerata u Sarajevu primljen po preskočenom protokolu kod kolege Izdajnika, tadašnjeg predsednika Crne Gore), malo sam se muvao kad je nastavljeno u Kotoru, Baru, Budvi, pa iskušano na veličanstvenom pljusku na trgu na Cetinju, i ne zavaravam se da je išta završeno, kako neki tvrde...

U Crnoj Gori je, naprotiv, nešto tek započeto, i neka je sa srećom. Neka svi kojima je do te zemlje stalo dobiju šansu da je učine što boljom, sedeli oni u skupštini levo ili desno, što i nije važno kao što se čini. To levo-desno ionako izgleda obrnuto jedino onima što gledaju iz sale u odnosu na one što gledaju s predsedavajućeg stola, nama sa strane je to manje-više potpuno svejedno...

I, malo mi je neprijatno, ali ja još uvek ne znam ni gde je sad tačno ta famozna granica između Crne Gore i Srbije? Nemam pojma gde je granica između NAS? Naputovao sam se svetom kao stari kofer, pomalo sam i studirao geografiju, ali ako dosad nisam naučio gde je, bojim se da ni neću?

Kad su ove nove međe počele da bujaju kao divlje puzavice, rekao sam da granice i postoje samo zato da bi se prelazile, i nisam se zamajavao učeći svaki čas zemljopis države koja bi mi zapala za taj dan. Svoju zemlju sam godinama označavao svojim prijateljima, kao kamenima-međašima, i njenu tajnu mapu nosim negde u grudima. Neizbrisive kote mojih uspomena zauvek će ostati označene povrh Brajića, u Bajicama, Nikšiću, Boki, pod Paštrovskom gorom...

I izdržaću nekako da ovu čestitku i potpišem samo imenima Alekse, Jelene, Jovane, Olje i svojim imenom, kako sam je i započeo, ali bar ću nagovestiti da ovde ima puno ljudi koji misle kao mi. Nema ih dovoljno, ali ima ih puno, jako puno. I posle ovih reči biće mi malo lakše kad ih u prolazu sretnem među onima koji su umesto izbledelih majica sa simbolima izgubljenih ratova i likovima Junaka Koji Se Godinama Kriju već navukli majicu s originalnim "Ne idem u Crnu Goru na more", što nas konačno dovodi i do jednostavne poente ove priče...

Ja ću, naime, majicu za nastupajuću sezonu prošetati i ovog leta po manekenskoj pisti obale u Pržnom, pa kud puklo da puklo...

Jer, svašta sam bio u ovom životu...

Jedino još nisam bio stranac u Crnoj Gori...

Dok i to ne probam, želim vam, još jednom, puno sreće, i državu kakvu i sebi želim ali je, kanda, nikad neću imati...

Autor: Đorđe Balašević