Za njih Europa znači sigurnost, spašavanje života, bijeg od rata. Da bi do nje došli, prvo moraju nabaviti oko 3.500 eura u ratom devastiranoj ekonomiji. Prosječna sirijska mjesečna plaća u javnom sektoru s oko 350 eura s početka rata pala je na današnjih sedamdesetak eura. Kada nabave tih pedesetak prosječnih plaća, izbjeglice moraju ući u premaleni čamac i nadati se da se on neće prevrnuti zbog prekrcanosti. A onda, na kopnu, umjesto dobrodošlice, čeka ih "špalir batinanja" raznih vrsta - policija u Grčkoj i Makedoniji ovih dana ih je rastjerivala suzavcem, šok bombama i aparatima za gašenje požara, ne mareći što među "migrantima" - nazivom se izbjegava termin "izbjeglice" i pripadajuća mu empatija - ima male djece, beba i trudnica. Kriminalci ih pljačkaju po putu, a "poduzetnici" im naplaćuju specijalne tarife, uglavnom legitimirajući svoje lešinarsko ponašanje sljedećom logikom: "Imaju oni para, nije to prava sirotinja. Ponijeli su, moraju imati pare za ovakav put". Na ulicama te Europe obolijevaju, jer nemaju zaklon od kiše, ni adekvatnu medicinsku pomoć. A teške su kiše ovih dana padale na Beograd - stanicu na njihovom putu prema sjeveru, na ruti koja još uvijek ne obuhvaća Hrvatsku, ali je pitanje dana kada će izbjeglički val pokucati i na vrata Hrvatske.

Ljudi su ostajali u parku kod autobusne stanice ili tražili zaklon pod obližnjom garažom. U tom gradu djeluje organizacija No Border Kolektiv, koja nastoji ublažiti posljedice humanitarne krize, izmakle kontroli srpske birokracije. Razgovarali smo s njihovom Natašom Despotović, koja navodi da sama humanitarna pomoć ne može riješiti ništa, već samo daleko radikalniji pristup problemu.

Ovih dana je u Beogradu padala jaka kiša. Koliko se ljudi nije snašlo za smještaj, prvenstveno obitelji s malom djecom? Upravo su se zbog kiše prije ove mnoge izbjeglice razboljele, vidjeli smo na terenu da traže pomoć u lijekovima.

- Tokom noći sa srede na četvrtak u Beogradu je bilo dosta pljuskova i vetra. Ljudi su zaklon potražili u obližnjoj garaži preko puta parka i u okolnim ulicama. Neki ljudi su ostali u šatorima, a neki na kiši, jer jednostavno nisu imali gde da se sklone. Garaža u koju su se sklonili ljudi bila je prepuna vode, deca su spavala u velikim barama i na ledenom betonu, bosa, bez pokrivača, bez ikakvog skloništa od kiše, bez šatora i vreća. Ljudi su bili očajni, potpuno mokri. U četvrtak je bila identična situacija. Hladno, kiša, vetar i dosta ljudi koji su potpuno pokisli, u letnjim papučama ili bosi, deca promrzla i mokra. Dozvoljeno im je da borave samo u jednom delu te garaže... Dosta ljudi je spavalo i ležalo na betonu u natkrivenom delu autobuske i železničke stanice, na otvorenom. Dolazi hladno i kišovito vreme, dosta ljudi će biti bolesno obzirom na katastrofalne (ne)uslove u kojima borave, prepušteni samima sebi, promrzli, gladni, bez adekvatne garderobe i smeštaja.

Kada govorimo o medicinskoj pomoći, jesu li ljudima koji spavaju u parku blizu autobusne stanice dovoljno poznati načini ostvarenja prava na zdravstvenu zaštitu ili ne, odnosno jesu li im dostupne informacije o tome gdje se mogu obratiti za pomoć? Jesu li vam poznati slučajevi da im je uskraćena medicinska pomoć? 

- No Border Kolektiv je štampao i neprekidno deli info materijal, koji sadrži dosta informacija koje su od koristi ljudima, pa tako i informacije o tome gde i kome se mogu obratiti za pomoć. Dva puta nedeljno tim Lekara bez granica je prisutan u blizini parkova i tokom dana nekoliko sati dnevno pregledaju ljude i pružaju pomoć, ali oni takođe imaju ograničene kapacitete. Na terenu, dakle, osim njih, nema timova lekara koji bi na licu mesta ljudima pružali medicinsku negu, kada je u pitanju Beograd. Osim toga, ljudi su dosta uplašeni. Nisu sigurni šta mogu, a šta ne, koja su njihova prava. Često se plaše da se obrate medicinskim ustanovama, jer se boje da će oni pozvati policiju i da će eventualno biti kažnjeni i zatvoreni. Taj strah i nesigurnost ima svoje pokriće i nije bez osnova: ukoliko ljudi, koji se obrate za medicinsku pomoć bez papira koji dokazuje njihovu nameru za azilom, lekari su u obavezi da pozovu policiju. Nisu nam poznati konkretni slučajevi da li je i na koji način nekome uskraćena medicinska pomoć, ali samim tim što ljudi nisu informisani na adekvatan način jeste način uskrate te pomoći. 

U medijima je objavljeno da su policajci reketarili imigrante, no prema izjavama volontera koji im pomažu, radi se o praksi koja traje koliko i ova humanitarna kriza. Kakva su vaša iskustva po ovom pitanju - jeste li zaprimali slične pritužbe? 

- Tokom perioda od tri godine dobijali smo često pritužbe vezane za protivzakonito uzimanje novca od izbeglica, ne samo u Srbiji i ne samo od strane policije, već i od strane upravnika prihvatnih centara. Svota koja se često pominje kreće se u rasponu od 10, 20 pa do 50 eura i više. Imali smo informacije da je upravnik Centra za prihvat azilanata u Bogovađi, Stojan Sjekloća uzimao od ljudi između 30 i 50 evra za ulazak u centar. Međutim, nikada se te optužbe nisu uspele dokazati, iako ih je bilo mnogo tokom dužeg perioda kada je bio upravnik Centra. Takođe, u poslednje vreme česte su pritužbe da im tokom putovanja od Beograda do Subotice ili od Beograda do Kanjiže u prevoz ulaze policajci - po dva obično - i traže po 20 do 30 eura, iako imaju već urednu plaćenu i validnu kartu za autobus ili voz. Ukoliko nemaju da plate, ljude isteruju napolje i oni su onda prinuđeni da put nastave pešice. Međutim, problem sa tim pritužbama je što bi se vrlo teško dokazale, obzirom da ne postoji snimak ili broj značke policajca, niti ljudi tačno znaju da nam kažu gde se to tačno dogodilo, kako bi se eventualno moglo dokazati ko je od policajaca tog momenta bio na dužnosti i na kojoj relaciji.

Više taksista nam se u Beogradu požalilo da se njihovim kolegama oduzimaju automobili, međutim ostaje nerazriješeno zašto se to događalo: zbog varanja izbeglica ili zbog pružanja usluge koja je kažnjiva, tj. zbog nedozvoljenog pomaganja migrantima? 

- Slučajevi oduzimanja taksi vozila su se uglavnom dešavala na relaciji Beograd-Subotica ili Beograd-Kanjiža dok su taksisti vozili ljude prema granici. Nije mi poznat broj takvih slučajeva. Postoji preporuka od Saveza udruženja taksista Srbije da ne prevoze izbeglice, jer mogu imati probleme. Preporuka je sama po sebi diskriminatorna i bez zakonskog osnova, jer taksisti nemaju ovlašćenja da legitimišu ljude i utvrđuju njihov identitet. U medijima su objavljeni neki slučajevi u kojima se navodi da su taksistima zaplenjena vozila i da su im zaprećene visoke novčane kazne. Postoji član 350a, Krivičnog zakonika Republike Srbije, koji kaže: “Ko u nameri da sebi ili drugom pribavi kakvu korist, vrši ili organizuje transport, prebacivanje, prihvat, smeštaj, skrivanje ili na drugi način omogućava da državljanin Srbije lažnim prikazivanjem ugroženosti njegovih ljudskih prava i sloboda, u stranoj državi zatraži azil, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine... Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno od strane grupe ili zloupotrebom ovlašćenja, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina... Za delo iz stava 2. ovog člana organizator će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina... Predmeti, prevozna i druga sredstva namenjena ili upotrebljena za izvršenje dela iz st. 1. do 3. ovog člana, oduzeće se.”. Sa druge strane, sve više prijava odnosi se na same taksiste, koji ljudima naplaćuju ogromne svote novca za prevoz. Takođe, dosta prijava u poslednje vreme se tiče pretnji od strane taksista pa čak i pištoljem, ako izbeglice nemaju kod sebe svotu novca koju pojedini taksisti traže, a koja ne odgovara realnoj ili ugovorenoj ceni. Postoje i neka svedočanstva o pljačkama izbeglica od strane taksista, pričaju da ih izbacuju iz vozila i oduzimaju sav novac koji imaju kod sebe.

Govori se puno o tome da se oko migranata stvorila prava privredna mreža - od same države koja im uzima 20 eura za molbu za azil, i time ostvaruje milijunske prihode s obzirom na tisuće migranata koji traže taj komad papira, do prodaje hrane i drugih potrepština po izvanrednim cijenama. Kako to komentirate i koliko državni organi vode računa o tim pojavama? 

- Papir, odnosno dokument o izraženoj nameri za azilom – koji se dobiva u policiji i dokazuje izraženu nameru za azilom te omogućava 72 sata boravka na teritoriji Srbije i prihvat u prihvatnim centrima – se ne plaća. Verovatno su u pitanju slučajevi kada policijski službenici protivzakonito uzimaju novac za izraženu nameru za azilom. Prema Radošu Đuroviću iz Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, migranti u Srbiji potroše oko šest miliona evra dnevno i nije tačno da država na njih troši 150 miliona evra. Dešava se da se u pojedinim privatnim radnjama ljudima nešto naplaćuje više nego što to zaista košta, posebno kada su u pitanju taksi usluge ili kada se naplaćuje u eurima pa se ne računa isti kurs eura kao npr. građanima Srbije. Poznato je da na njima svi zarađuju i da je u skoku promet svima čije se radnje, hosteli, menjačnice i slično nalaze u blizini železničke, autobuske stanice i centara, parkova u kojima borave ljudi. Nije mi poznato da li je bilo prijava i da li je neka od inspekcija reagovala na prijave.

Kako ste generalno zadovoljni reakcijom sustava na ovu krizu?  

- Reakcija skoro da ne postoji i nije adekvatna, već samo prati trendove Evropske unije. Sve što se događa je sistemska represija. Čitava migraciona politika je sama po sebi represivna, restriktivna i rasistička. Azilna procedura je izuzetno spora i dugotrajna, neefikasna, rad policijskih uprava je takođe nedovoljan i nedovoljno efikasan. Često se ljudi vraćaju iz stanica gde im nije pruženo nikakvo objašnjenje zašto ne mogu dobiti papir, govori im se da dođu sutradan ili da se upute u neki drugi grad. U Srbiji postoji pet centara za prihvat izbeglica, s kapacitetom do 700 ljudi, a sada sa ovim centrom u Preševu ih ima ukupno šest. To je nedovoljno. Samo u Beogradu u parkovima boravi svakodnevno između 500 i 800 ljudi. Ne zna se tačan broj ljudi koji boravi bez ikakvog skloništa i medicinske nege, ali njihov broj je veliki, jer nije u pitanju samo Beograd, već i Subotica, Preševo. Tokom prošle i predprošle godine to je bila Bogovađa, kada je preko 300 ljudi boravilo u šumama tokom čitave godine, bez hrane, skloništa i medicinske nege. Ne pominju se nikakva konkretna rešenja. Sama izgradnja centara neće ništa promeniti, potrebno je promeniti sistem i zauzeti jasan politički stav o slobodi kretanja, pravu boravka i ostanka u bilo kojoj zemlji. Dosadašnjim pristupom se ljudi kažnjavaju samim tim što su u izbeglištvu. Takođe, potrebna je njihova hitna dekriminalizacija. Sistem ljude ilegalizuje, kriminalizuje i šta onda možemo očekivati od njega? Ovo što se dešava sada u parkovima i na ulicama Beograda nije kriza koja se nije mogla predvideti i na koju se nije moglo reagovati na vreme. Odavno je poznato da se očekivao i da se tek očekuje pristizanje velikog broja ljudi, tako da je bilo sasvim dovoljno vremena za reagovanje, ali je ono izostalo.

Što je, po vama, rješenje?

- Jednostavno, samo humanitarna vrsta pomoći ne može ništa rešiti. Ništa se ne može promeniti bez zauzimanja ujedinjenog i jasnog političkog stava svih ljudi, organizacija i grupa za slobodu kretanja, prava boravka i ostanka bilo gde, za svet bez granica, rasističkih kontrola i progona ljudi koji beže od ratova, političkog i ostalog progona. To se ne može promeniti bez momentalne dekriminalizacije i borbe protiv ilegalizacije ljudi, bez ukidanja sramotnog Dublina i Eurodaca, bez ukidanja pograničnih i policijskih patrola i Frontexa, Europola. Sve dok postoje i sve dok se grade aparthejdni zidovi i podižu ograde, postavljaju minska polja u nameri da potpuno onemoguće kretanje i putovanje ljudi, sve dok se ljudi budu rasno profilisali na osnovu dokumenata koje poseduju ili ne poseduju, sve dok se bude vršila segregacija i diskriminacija, oduzimalo i grubo gazilo ljudsko dostojanstvo, sve dok se ljudski životi budu žrtvovali radi “bezbednosti” granica i kapitala, sve dok se ljudi ne ujedine u antiimperijalističkoj i antifašističkoj borbi, promene neće biti moguće i ljudi će i dalje umirati.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Ladislav Tomičić

Ovaj tekst nastao je uz potporu Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija u sklopu projekta "Ustavne vrednote u doba krize".