Kad je 2016. godine grupa građana, nazovimo ih za sada samo tako, sagledavajući odnos gradskih i državnih vlasti prema kinematografskom nasleđu nakon rasprodatog “Beograd filma” i lanca bioskopa koji su mu pripali, odlučila upasti u tada zapušteni bioskop Zvezda na beogradskim Terazijama, u roku od svega desetak dana taj događaj je proglašen kulturnim događajem godine u Srbiji. Ali kako to u nas često biva i kako je to ono Ivan Gundulić još govorio: ko bi gori sad je doli. 

IZ OKUPIRANE ZVEZDE: Kino dvorana protiv posrnulog tajkuna koji se "ukazao" preko Skypea

Od kulturnog događaja godine do ponovo zatvorenih vrata prošle su tek oko dve godine. Kako i zašto? Odgovor na ovo pitanje pokušala je dati Senka Domanović, autorka filma o bioskopu. Film je premijerno prikazan na ovogodišnjem Beldocs festivalu i ponovo je uzburkao duhove koji su i doveli do novog zatvaranja vrata. Da li je Novi bioskop Zvezda mogao sjajiti puno duže od nepune dve godine i da li je mogao ili morao sjajiti i drugim sjajem, a ne samo kinematografskim? 

O filmu i svim problemima koji su pratili sam ulazak i funkcionisanje Novog bioskopa Zvezda razgovarali smo sa Senkom Domanović, ženom koja je sve nesuglasice, ali i dobre stvari pratila kamerom. 

Ponovo zatvorena vrata okupiranog bioskopa (FOTO: Lupiga.Com)

Kad god sam ulazio u bioskop zaticao sam tebe ili Sinišu Dugonjića sa kamerom. Koliko vremena ste proveli unutra? Kao da niste izlazili dve godine.

- Recimo da sam samo prva dva meseca svakodnevno po više sati bila tamo, nekad i po ceo dan na sastancima, po raznim događanjima. To je bio period prepun događanja. Bilo je gostiju i raznog programa. U dva meseca smo stvarno išli na dnevnoj bazi i dosta vremena provodili tamo, a onda se to malo proredilo pa smo gledali da odemo da snimimo kad se nešto bitno dešava. Ukupno snimanje je trajalo godinu i po dana bez obzira što je intenzitet opadao.

Od početka je bila ideja da se napravi film ili nije bilo neke ideje šta će biti sa materijalom?

- To je bilo jako čudno. Kao da smo Siniša i ja položili neki zavet te večeri. Kad sam došla nije bilo nikakve namere da se uđe u snimanje. Mene je ta atmosfera, energija ljudi odradila. Kao da se otvorio jedan portal i čitava jedna dimenzija. Onda smo seli da rezimiramo šta se to tačno dešava. Onda nas je Ivan Velisavljević (dramaturg i filmski kritičar op. aut.) pitao što ne napravimo film. Siniša i ja smo se družili, ali nikad nismo radili zajedno. Onda smo se rukovali, presekli i odlučili da snimamo film. Krenuli smo bez ideje o tome kako će da se razvije. Siniša je u jednom momentu krenuo da kuka pitavši se kad će kraj snimanja. Mi nismo imali iskustvo tako intenzivnog procesa. Delovalo je da mi dokumentujemo sve i da tu nema kraja, nema selekcije. On je bio, čini mi se i očajan jer voli da završi neke stvari, a ja sam morala da nastavim jer nije bilo gotovo.

Da li si razmišljala da je film urađen u onom vremenu dok je program još bio toliko aktivan da bi možda imao drugačijeg uticaja na sve što se dešavalo unutar samog bioskopa i čitave konstrukcije?

- I u ovom ritmu stvaranja je isto uticao na stvari koje su se tamo dešavale. Kako je snimanje trajalo dugo to je i bio neki dijalog između filma i svega. A verovatno bi uticao. Bilo je ideja da se taj materijal koristi kao neki agitprop. Ali i meni je trebalo da shvatim šta se tu dešava. Nekako nisam imala želju da izlazim sa nečim što mi nije bilo jasno. Sve je bilo tako napeto, nije se znalo šta će se desiti. U jednom momentu je postalo vidljivo da se neće baš sve tako otvoriti, da te međusobne rasprave možda neće imati očekivani učinak. O čemu bi radila te neke žurnale? O našim raspravama? Onda bi trebali da pozovemo nekoga da to vidi, onda bi trebalo da otvorimo dijalog, a to bi možda stvaralo dodatnu konfuziju. Jedna je slika slata iz bioskopa, a druga se stvar događala unutar bioskopa. Postojala je kolizija oko toga šta žele da bude taj bioskop. Iznosili su hiljadu i jednu poruku i sad još ja da dođem sa nekom. I to se sve dešavalo u paralelnim realnostima. Sa jedne strane ekipa unutra radi kickstarter kampanju, a druga ekipa o tome nije bila ni obaveštena. Niko nije ni razgovarao o tome, ko odlučuje ... Zamisli u tom ludilu da sam još nešto objavljivala. Nakon svega i sama sam bila besna i razočarana i rekla sam da neću ništa da pravim. 

Koliko ste na kraju materijala snimili? 

- Oko 130 sati. Bilo nam je bitno da snimamo sastanke, da rasprave budu kor filma. Da se vide te rasprave oko toga šta treba da se desi. Sirovi materijal smo montirali šest meseci da bi ga sveli na pristojnu dužinu. 

O toj raspravi malo se znalo van bioskopa. Izlazila je drugačija slika, kao što si i sama rekla. 

- Da, bioskop je u tom smislu funkcionisao. Tih prvih meseci vidite kako je to bilo poprište raznih događanja. Dolazio je Alain Badiou, bio je tu i Alexis Tsipras , dolazili su ljudi, održavale se tribine, radnici bioskopa su bili prisutni. Baš su uzdrmavali stvar i mislim da je to bilo dobro vođeno. I dan danas mislim da ti ljudi koji su sami bili u bioskopu, koji su tamo spavali, dobro, čak i vojnički odradili posao. Mislim na sam tehnički rad bioskopa. Bez njih se ništa ne bi odvijalo. 

"Treba pružati otpor tom političkom establišmentu, nuditi neku alternativu" - Senka Domanović (FOTO: Lupiga.Com)

Sam čin ulaska i sve što se dešavalo čak je proglašeno i kulturnim događajem godine. Program je bio intenzivan i to je slika koja je izlazila najčešće u javnost. Dolazile su "velike" ličnosti. Kako misliš da će reagovati akteri nakon što vide film? 

- To je problem sa kulturom danas, sa tim kulturnim radikalizmom. Liberalni mainstrem gleda da te antagonizme reši. Sistem ne voli gibanja i velike potrese. Došla je "država", došao je sadašnji ministar za kulturu, tadašnji gradski sekretar i podržao je čitavu stvar. Ne znam šta da kažem. Oni su podržavši proces neutralisali sve. Moralo je to drugačije. Moja očekivanja, u tom političkom smislu su bila malo veća. Želela sam da se deklariše neko, da se kaže da nećemo sa njima, da nas to ne zanima. Mogao se taj prostor dozvoliti onima koji nisu bili direktno odgovorni za funkcionisanje bioskopa i programa. Opet, to je pionirska stvar gde se više kolektiva udružuje.

U filmu je vidljiv taj očigledan nedostatak komunikacije i razumevanja. Non stop je bio usmeravan bes ka Ministarstvu prostora, kolektivu bez kojeg verovatno ne bi ni bilo upada u bioskop. Imao sam čak osećaj da su preuzeli zvanični narativ prema nevladinom sektoru gde su oni soroševci, plaćenici ... Bez obzira na njihova prethodna iskustva sa INEX filmom, njihovim prethodnim pokušajem ulaska u taj bioskop ... Kao da su u startu ušli sa idejom da se sukobe sa njima?

- Iskreno, nisam skoro nikog poznavala iz Ministarstva prostora, za razliku od ljudi iz sveta filma. Nisam znala koji je dogovor bio pre toga. Bila sam frapirana da takva, klišeizirana sintagma može biti prisutna u jednom takvom grass root pokretu. Od Ministarstva prostora može mnogo da se nauči, oni su ozbiljna ekipa. Značajne stvari su uradili. Ne znam zašto je to tako bilo. Mislim da je sve bilo više na nivou nesviđanja pojedinaca. Ali moraš to onda i da kažeš. Bila sam frapirana kad sam čula da se tako eksplicitno izgovorilo da ne postojimo "mi". Bilo mi je bitno da se čuje to u filmu iako se ta devojka koja to izgovara i ne vidi. To što je izgovorila je ključna stvar u smislu tog nepoverenja. Tad dođeš do saznanja da je taj pokušaj na početku bio osuđen na propast. Ako nemaš poverenja u nekoga sa kim si krenuo inicijalno da nešto gradiš zašto bi imao poverenje u bilo kog drugog ko dođe kasnije? To nepoverenje među ljudima me zaprepašćuje. To mi nije jasno. Kako možeš? Moraš sve svoje sumnje pre nego uđeš da ih jasno obznaniš ili da pokušaš da ih rešiš nekako. 

Ni danas ni sutra (SCREENSHOT: Okupirani bioskop)

Vidimo rezultat. Bioskop je opet zatvoren. I nije kao da ništa nije bilo. Nakon bioskopa postoji čitav niz inicijativa. Nešto se ipak dešava pa sam čak razmišljao, dok pričamo o tome kako je i država dala podršku, što je potpuni paradoks znajući na koji način se odnosima prema bioskopima, Beograd filmu, kako je sve to rasprodala i odjednom se pojavljuju sa podrškom. Da li bi, u slučaju da su odlučili da im takva podrška ne treba, da su odlučili da uđu u otvoren sukob, rezultiralo nečim drugim? 

- Da, moglo je da se uđe pankerski i da se ne stvara takav hajp. Mi smo ovde, boli nas uvo i to je to. Onda se to radi drugačije. Ništa protiv i te vrste pankeraja. To se radi svuda po svetu. Skupiš muda, uđeš, možda će nas hapsiti, možda neće. Tako bi to trebalo da bude. Uđeš, kreneš da sarađuješ pa širiš te ideje ... Mislim da bi u tom slučaju sve bilo drugačije. To je bila velika, velika greška. U startu se znalo i najavljeno je da dolazi država, dolazi establišment. Moralo se odrediti da li su oni dobrodošli ili nisu. Svakako bi bilo bolje da se ušlo u otvoreni sukob. Dođu ovde, tapšu te po ramenu, odu i rade o svom interesu. Boli te ljude uvo. Možda su prali biografiju. Ko zna šta je čiji motiv, po kakav kapital je ko došao. Trebalo je skupiti muda i sukobiti se sa ljudima iz sopstvene branše koji su ostavili ovo u nasleđe. Ili su mogli ostaviti sve to onima koji su izašli sa Filozofskog fakulteta iz blokade. Oni su imali interes da se priključe tome. Odmah su dotrčali verujući da će tu imati platformu za neke druge stvari, da će moći da se povežu različiti diskursi. Sa druge strane uspeh je što se konačno pričalo o privatizacijama. Bilo je toliko očigledno da su privatizacije bile kriminalne, da je država glavni akter. To je isto donela okupacija, ali tu se i stalo i niko na kraju od same ekipe iz bioskopa nije hteo da se bavi privatizacijama. Stalo se tu gde je trebalo da se napravi sledeći korak, da se napravi neko telo koje će odlučivati šta dalje. To bi bio ogroman uspeh. Osećaj frustracije ide iz toga da se to nije desilo nego da su se ljudi razišli, da se desila deoba. Bila bih presrećna da se to desilo, ali ne mora baš uvek da se desi sve što ti zamisliš. Najzanimljivije i najlepše je što su ljudi koji su se upoznali tada nastavili da sarađuju i u nekim političkim projektima. Ljudi su se pronašli i nekako složili. Treba pružati otpor tom političkom establišmentu, nuditi neku alternativu. Levičarske ideje su u krizi. Sve je kompromitovano i kad kreneš da pričaš o nekoj državi blagostanja, kao da pričaš neku bajku, a samo veruješ u demokratiju. Štogod da se dešavalo sa "Zvezdom", bioskop ne može da promeni sistem. Zna se kako se to radi, a nisu izbori. Bitno je da stalno proizvodiš neke ideje, da oživljavaš i da neke ideje stalno držiš budnima, prisutnima, da ih oživljavaš. Moraš. Kao čuvari vatre. Vatra mora da gori pa možda za 100 godina bude sazrela neka situacija. To je za čas, to je ništa. Malo je i 100 godina. 

Film je hrvatsko-srpska koprodukcija. Kako, zašto ako je priča već lokalna? 

- Mi smo se prijavili na konkurs HAVC-a bez nekih velikih očekivanja. Tražili smo producentske kuće po Hrvatskoj. Neki nisu bili zainteresovani za temu, neke su se produkcije kao "Restart" već prijavile sa više projekata i onda smo se našli sa Sinišom Juričićem iz "Nukleusa". On i slovi za disidenta u HAVC- jer vraća pare zbog filma o hrvatskim zločinima. Njega bije taj glas da je antihrvatski producent, da stalno ima tu neku agendu protiv Hrvatske. Snežana, moja producentknja je potpuno bila u šoku. Inače verujem u regionalne koprodukcije. To mi je logično. Barem što se tiče kulture. Slične su nam sudbine. To je ista priča koja se kako gde manifestuje. Jako sam zadovoljna sa Ivanom Zelićem koji je radio miks i Hrvojem Nikšićem koji je komponovao muziku za film. Sve je to bilo čudno jer se nismo poznavali, ali smo sarađivali, dopisivali se, komponovali. Meni je sve to bilo jako uzbudljivo i baš sam zadovoljna što se udružujemo po nekim osnovama. Tema bioskopa je univerzalna i svi koji su prošli kroz taj period tranzicije znaju kako se to odvijalo ovde i kako se i dalje odvija. To može da im bude blisko i u tom regionalnom smislu je važno. To je i hrvatski, jugoslavenski film. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Lupiga.Com