Vanessa Redgrave je ime koje ne moramo posebno predstavljati. Iza nje stoji 139 filmskih i televizijskih uloga, mnogobrojni nastupi na kazališnim binama i nekoliko projekata koje potpisuje kao producentkinja. Za svoju ulogu u „Juliji“ Freda Zinnemanna 1978. godine nagrađena je Oscarom za najbolju sporednu ulogu, a imala je i drugih pet nominacija za Oscara u vremenskom rasponu od 1965. do 1993. godine. 

Sada već osamdesetogodišnja Redgrave je prvi put stala iza kamere kao redateljka tek prošle godine kako bi snimila film čija joj tema leži na srcu – obespravljenost dece usled rata i izbeglištva. Već 22 godine angažovana kao ambasadorka dobre volje UNICEF-a, Redgrave nastavlja tradiciju aktivnog angažmana sa izbeglicama koji praktikuje od kasnih 1950-ih. „Sea Sorrow“ koji je premijeru slavio na ovogodišnjem filmskom festivalu u Cannesu je dokumentarni film sa malo dokumentarističkih elemenata i baziran je na njenom ličnom doživljaju izbegličke krize u Evropi kroz posete raznim izbegličkim kampovima, ali i na prethodnim iskustvima koja su na nju ostavila traga. Sa Vanessom Redgrave, koja je bila u pratnji svoga sina Carla Nera, izvršnog producenta „Sea Sorrow“, susreli smo se u Beču povodom austrijske premijere filma na Viennalu.

"Čitavog života sam bila po mestima na kojima se ratuje, pokušavajući da pomognem" (FOTO: Viennale/Alexi Pelekanos)

Mnoge obitelji praktikuju skupne hobije, ali vaša se bavi opšte korisnim stvarima kao što su prava izbeglica. Vaš sin je producent filma, vaša deca su u filmu, vaša unuka, čitava familija je okupljena u pomaganju ljudima u nevolji. Da li vas to čini ponosnom?

- To je u britanskoj naravi. Možda je čudno dati takav odgovor, ali pošto ste pogledali „Sea Sorrow“ u kome su snimci demonstracija podrške izbeglicama, videli ste da su tamo svi bili sa svojim obiteljima. Britanci su takvi. Verovatno su takvi i Italijani, ne znam, pričam napamet, ali znam kao neko ko je bio na nebrojenim demonstracijama u Britaniji od svoje dvadesete godine života da je to za nas normalna stvar. Mislim da sam prvi put prisustvovala jednom protestnom skupu krajem 1950-ih u znak podrške velikom talasu Mađara koji su bežali pred ruskom okupacijom. Kod nas se stalno protestuje za dobre stvari. Kada odemo na skup, kada na njima pričamo, i namerno kažem „mi“, zato što tu nisu samo Redgraveovi, uvek vlada posebna atmosfera. Sada, kada je izbeglicama potrebna podrška, dosta ljudi je tu da pokaže da su dobrodošli i da im ponude pomoć. Bilo je i mnogo većih okupljanja nekoliko meseci pre nego što smo počeli sa snimanjem filma. Ali i iz onog velikog eventa koji smo snimili u septembru prošle godine može se spoznati stav ljudi željnih da pomognu. Na primer, divna TV voditeljka Anita Rani svoj angažman obrazlaže na sledeći način: „znate, to bih mogla biti ja sutra“. Kada sam je pitala zašto je došla na demonstracije, što je vrlo uobičajeno pitanje, odgovorila mi je. „Mislim da živimo u doba neljudskosti, a ja želim da budem okružena ljudima koji misle isto kao ja“. Današnja politička retorika se udaljava od humanosti. Zato smo napravili poster koji se vidi u filmu, a koji ukazuje na to da u Britaniji postoji duga tradicija organizovane pomoći.

Doživeli ste rat kao dete. U filmu postoji scena u kojoj govorite da ste jedne noći iz daljine videli Coventry koji gori, što je kod Vas izazvalo traumu koju ste nosili pola svog života. Kako ste se osećali kada ste prvi put ponovo došli u fizički kontakt sa ratištima i izbeglicama, kao neko ko je sam doživeo rat i ko je bio delociran?

- Čitavog života sam bila po mestima na kojima se ratuje, pokušavajući da pomognem i ukoliko sam uspela da pomognem delić svoga malog prsta, a verovatno nisam više od toga, bilo bi mi drago da je makar toliko nešto donelo. Moj prvi kontakt sa izbeglicama sam opisala u filmu. Bila sam devojčica i sedela sam na noši okružena sa sedmero-osmero londonske dece. Nisam bila svesna toga odakle su, nisam razumela ni da su bila evakuisana, ali kako sam to već rekla u filmu, mi smo bili izbeglice izmeštene po sopstvenoj zemlji. Zato mislim da je moj sin Carlo bio u pravu kada je rekao da u filmu opišem sopstvena iskustva zato što će to eliminisati neke od pretpostavki za nastanak projekta koje bi neko mogao da ima. Svako od nas ima pretpostavke i predrasude. Da bi se stvari videle drugačijim očima, tu je talenat koji imamo i moramo pokušati preneti to ljudima kao filmski stvaraoci. Šta je bekstvo? Ako današnja dešavanja poredite sa situacijom kada vas kao stoku natovare na voz da biste pobegli iz Praga taman na vreme da se sklonite od nacista ili ukrcavanje na voz u Londonu da biste pobegli od nacističkog bombardovanja, to ovde nije pominjano u istom dahu. Ekstremne situacije ne treba klasifikovati u one manje ili više traumatične i zato i postoje ispovesti ljudi koji su prolazili kroz Drugi svetski rat i koji kratko opisuju šta su doživeli. 

"Deca ne bi smela biti predmet politike" (FOTO: Viennale/Alexi Pelekanos)

Postoji jedno pitanje koje se provlači kroz vašu autobiografiju sve otkako ste bili prvi put angažovani oko izbeglica iz Mađarske, naime - „da li je to sve što se može učiniti?“ Kasnije ste se aktivno uključili u politiku, ali imate li osećaj da praviti film o ovoj temi može nešto da promeni? 

- Politika i umetnost su potpuno neuporedive. Ono što radite kao političar je potpuno drugačije od onoga što radite u nekoj od grana umetnosti ili velikim tehnološkim naukama kojih ja nikada nisam bila deo, ali koje sam uvek rado pratila kao laik. Ta knjiga iz koje citirate je objavljena relativno davno i dolazi iz drugačijih vremena. Filmovi se ne prave da bi nešto promenili. To je utilitaristička ideja. Mislim da to niko ne radi. Takođe mislim da ljudi ne pišu romane da bi nešto promenili, čak ni Tolstoj koji jeste nešto promenio svojim knjigama, sigurno nije krenuo da ih piše sa tom namerom. Film može samo da pokuša da navede ljude da razmišljaju i da im prenese neko znanje koje verovatno nemaju. Ja mislim da većina ljudi nema pojma o međunarodnim zakonima o ljudskim pravima (vadi debelu knjižurinu sa obeleženim stranicama op.a.). Da li ste ih ikada pročitali? Većina ljudi nije. Ove knjige su moja stalna literatura. Držim ih na noćnom ormariću otkako sam počela sa radom za UNICEF. Mada, kada razmislim, postoji jedan film na kome sam radila koji bi možda mogao da odgovara tom profilu želje da se nešto promeni. Otišla sam u Irak neposredno posle Zalivskog rata sa jednim od mojih bliskih prijatelja, filmskim producentom i kamermanom. Ostali smo nedelju dana. Film i dalje imam. Pokazali smo ga u Domu Parlamenta i niko nije bio preterano zainteresovan da vidi šta se dešava u Iraku. Mislim da smo uspeli da ga projektujemo zahvaljujući Jeremyju Corbynu zato što morate imati člana Parlamenta da biste bukirali prostoriju. Pokazali smo film parlamentarcima – decu koju sam videla, koja su bila na izmaku života zbog nedostatka hrane, vode, lekova, bilo čega što bi svako dete moralo imati. Kao što bi neki divni ljudi mogli posvedočiti i kojima biste pre poverovali nego meni, oko pola miliona iračke dece je umrlo u periodu posle rata. Naravno, zločini koji su počinjeni su izazvali rat, ali ne znam šta opravdava ubijanje pola miliona dece. Takođe ne znam šta opravdava sravnjavanje sa zemljom nemačkih gradova u poslednjim mesecima Drugog svetskog rata. To su vrlo komplikovana pitanja, ali napravila sam taj film i nazvala sam ga „Can’t we put the human beings first“. Mogla sam umesto „ljudskih bića“ u naslov staviti „decu“ ali to namerno nisam učinila. Htela sam potaći ljude na razmišljanje. Ali ni on nije hteo nešto da promeni sem da stane na put sankcijama koje su sprečavale da deca dobiju hranu, vodu, lekove i elementarnu negu/ higijenu. Potrošila sam sopstveni novac, nisam dobila nikakve subvencije za polusatni film. Ne mogu da kažem da sam bilo šta promenila, ali on ostaje kao važan dokument. To je možda ono što može da se radi sa ovakvim filmovima – da se daju na neko sveučilište, u arhiv, da studenti mogu da ih proučavaju, da posluže kao zapisnik jedne osobe o nekima od stvari koje su se dogodile. To je ono što znači humanitarac. Ali nemojte misliti da je film politički. Deca ne bi smela biti predmet politike. 

„Sea Sorrow“ je vrlo ličan film koji je više krik za pomoć nego dokumentarac, sa izvesnom poetskom crtom.

- Nisam pisac i nije postojao scenario za ovaj film. Narativ je narastao sam od sebe. Kao kod slikara kod kojih se umetnička dela postepeno rađaju. 

Carlo Nero (uskače u reč): Mada, pisac sedne da nešto napiše pa napravi pauzu, vrati se na ono što je napisao da nešto popravi. Film je malčice nastao po tom principu zato što je to bila priroda projekta i njegove teme. Nismo planirali „sutra ćemo snimati u Grčkoj, sledeće nedelje u Francuskoj“ već je to više išlo linijom opipavanja materijala. Ništa nije bilo pažljivo planirano, niti prema scenariju. Postojala je samo tanka nit ideje i želja da se napravi spona između Shakespeara i izbegličke krize. 

"Ništa nije bilo pažljivo planirano, niti prema scenariju" - Carlo Nero (FOTO: Viennale/Alexander Tuma)

Redgrave (ponovo uzima reč): Svaki lik u filmu može da se veže za dijalog između Prospera i Mirande iz „Bure“ W. Shakespearea po pitanju onoga što žele. Zbog toga mi je bilo bitno da napravim sponu sa večnim klasikom koji dobro poznajem. U neku ruku sam se u toku snimanja, što i kažem u filmu, osećala kao da sam došla sa probe Richarda III iz londonskog Almeida kazališta. Ali sve je to stvar lične interpretacije i doživljaja. Primerice, nekada davno mi je jedan divan umetnik, kada sam ga pitala o čemu se radi na jednom platnu Marka Rothka, objasnio da u jednom umetničkom delu ne mora da se radi ni o čemu. To je bio prvi put da mi je neko objasnio suštinu umetničkog dela, a ja sam se dugo opirala da tu jednostavnu filozofiju prihvatim. Natrag na vaše pitanje - deca su raštrkana po čitavoj Evropi i ona imaju svoja prava, a naše vlade se ne staraju o tome da se ta prava poštuju. Ko se stara o toj deci? Čuli ste za trgovce seksualnim robljem. Toliko smo čuli o tome da smo verovali da ljudi o tome znaju. Ranije si upotrebila reč „normalno“. Ovo je klasičan primer onoga što nije normalno. Potresno je to što su grozote tog tipa postale normalne. Deca koja se utapaju u moru, prepunjeni čamci sa izbeglicama koji tonu, deca koja se prostituišu, sve je to postalo „normalno“ što je najveća opasnost od svih. Najveći izazov čovečanstvu je boriti se protiv normalizacije stvari koje nisu normalne. Naša prijateljica Mimi Denissi, odlična glumica i scenaristkinja je napisala pozorišni komad na temu izbegličkog života „Moja Smirna“ u kome se govori o dešavanjima u Smirni 1922. godine (veliki požar pod turskom opsadom koji je na obalu doveo oko pola miliona grčkih i jermenskih izbeglica op.a.). Komad o slanju ljudi u smrt. Ona radi na tome da natera grčku vladu da shvati koje su im obaveze prema deci koja prodaju svoja tela u velikom parku u centru Atine, naočigled svih. Deca od 8 ili 12 godina, očajna da dobiju par eura za svoje roditelje ili da bi sakupili dovoljno novaca da plate krijumčare koji su ih ili tu doveli ili koji će ih odvesti u neku drugu evropsku zemlju. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Vienalle/Robert Newald