Izbor Donalda Trampa za predsednika je, ništa manje, nego tragedija za Ameriku i Ustav, a trijumf za snage nativizma, autoritarizma, mizoginije i rasizma. Trampova šokirajuća pobeda i njegov uspon do mesta predsednika mučan je događaj u istoriji SAD i slobodne demokratije. Od prvog afroameričkog predsednika – čoveka sa integritetom, dostojanstvom i darežljivim duhom ćemo se oprostiti 20. januara 2017. i bićemo svedoci inauguracije prevaranta, koji je vrlo malo učinio da odbaci podršku od strane snaga ksenofobije i nadmoći bele rase. Nemoguće je reagovati drugačije na ovaj događaj sem gađenjem i dubokom zabrinutošću.

Nevolje tek dolaze: sve reakcionarniji Vrhovni sud; ohrabreni desničarski Kongres; predsednik koji je prezir prema ženama i manjinama, građanskim slobodama i naučnim činjenicama, a da ni ne spominjemo manjak osnovne kulture, više puta pokazao. Trampova vulgarnost je neograničena, on je nacionalni vođa bez ikakvog znanja, koji će ne samo urušiti ekonomiju nego i usaditi strah u srca ranjivih, slabih i iznad svega svih drugih koje je duboko uvredio. Afroamerikanaca. Latinoamerikanaca. Žena. Jevreja i Muslimana. Najpozitivniji način gledanja na ovaj težak događaj, a i to je nategnuto, je da su ovi izbori i godine koje slede test snage ili krhkosti američkih institucija. To će biti test naše ozbiljnosti i odlučnosti.

Trampova vulgarnost je neograničena, on je nacionalni vođa bez ikakvog znanja (FOTO: flickr.com)

Rano, na dan izbora, ankete su pružile razlog za zabrinutost, ali i nadu za demokrate u državama kao što su Pansilvanija, Mičigen, Severna Karolina pa čak i Florida, da će se slaviti realizacija Konvencije Seneka Fols i da će SAD dobiti prvu ženu u Beloj kući. Potencionalne pobede u državama kao što je Džordžija su nestale pre nešto više od nedelju dana sa nepromišljenim i štetnim pismom direktora FBI-a Kongresu o ponovnom otvaranju istrage i ponovnom pojavljivanju škakljivih reči kao što su „emailovi“, „Entoni Vajner“, „15-godišnja devojčica“. Ali šanse su još uvek bile na strani Hilari Klinton.

Sve vreme, Tramp je delovao kao uvrnuta karikatura svega trulog u radikalnoj desnici. To što je preovladao, što je pobedio na ovim izborima je veliki udarac za duh; to je događaj koji će najverovatnije baciti zemlju u period ekonomske, političke i socijalne neizvesnosti kakvu ne možemo ni da zamislimo. To što su elektori odlučili da žive u Trampovom svetu sujete, mržnje, arogancije, neistina i bezobzirnosti, njegovog prezira prema demokratskim načelima, je činjenica koja će uticati, neizbežno, na razne oblike nacionalnog propadanja i patnje.

U narednim danima analitičari će pokušati da normalizuju ovaj događaj. Oni će pokušati da umire svoje čitaoce i gledaoce sa mislima o „urođenoj mudrosti“ i „suštinskoj pristojnosti“ američkog naroda. Umanjivaće prikazanu zatrovanost nacionalizma, okrutnu odluku da se uzdigne čovek koji se vozi u pozlaćenom avionu, ali koji zastupa populističku retoriku o krvi i tlu. Džordž Orvel, neustrašiv analitičar, bio je u pravu kada je istakao da javno mnjenje nije ništa mudrije nego što su ljudi urođeno dobri. Ljudi mogu da se ponašaju glupavo, neoprezno, samodestruktivno i u gomili i individualno. Ponekad sve što im je potrebno je lukav vođa, demagog koji razaznaje talase nezadovoljstva i jaše ih do pobede.

„Poenta je da relativna sloboda koju uživamo zavisi od javnog mnjenja“, napisao je Orvel u svom eseju „Sloboda parka“. „Zakon nije nikakva zaštita. Vlade kreiraju zakone, ali da li će se oni sprovoditi i kako će se policija ponašati zavisi od mentaliteta ljudi. Ako je većina zainteresovana za slobodu govora, biće slobode govora čak iako je zakon zabranjuje; ako je javno mišljenje nestabilno, nepoželjne manjine biće proganjane čak iako zakon postoji kako bi ih štitio.“

 Kako je mogao da pobedi? (FOTO: kontrapress.com)

Vodilja Trampove kampanje bio je osećaj napetosti i nezadovoljstva miliona glasača – uglavnom glasova belih glasača. I mnogi od ovih glasača – ne svi, ali mnogi – pratili su Trampa jer su videli da ovaj prepredeni izvođač, nekada relativno nebitna osoba u politici, marginalni samopromovišući lakrdijaš 80-ih i 90-ih u Njujorku, jeste bio više nego voljan da prihvati njihovu ozlojeđenost, njihov bes, viđenje novog sveta koji se urotio protiv njih.

To što je on milijarder s lošom reputacijom niskog ugleda, nije ih odvratilo ništa više nego što su ljudi koji su glasali za Brexit u Britaniji bili odbijeni cinizmom Borisa Džonsona i mnogih drugih. Demokratsko biračko telo može da se uteši činjenicom da se nacija znatno oporavila od velike recesije na više nivoa – nezaposlenost je pala na 4,9 odsto – ali ih je ona odvela, odvela je nas, u grubo potcenjenu realnost. Demokratski elektorati su verovali da su se sa izborom afroameričkog predsednika i usponom jednakosti brakova, kulturni ratovi primicali kraju.

Tramp je započeo svoju kampanju tako što je proglasio meksičke emigrante „silovateljima“; završio je sa antisemitskom reklamom evocirajući „Protokole sionskih mudraca“; njegovo ponašanje ismevalo je dostojanstvo žena i njihovih tela. A kada je bio kritikovan za bilo šta pomenuto, to je pripisao „političkoj korektnosti“.

Svakako je ovakva okrutna i retrogradna ličnost mogla dobiti naklonost nekih glasača, ali kako je mogao da pobedi?

Naravno Brajtbart novosti, sajt gde se promovišu gnusne zavere, nije mogao da postane za milione izvor informacija i slika javnog mnjenja. A ipak Tramp, koji je pokrenuo svoju kampanju čisto kao marketišku vežbu, pre ili kasnije je shvatio da može da manipuliše ove mračne sile. Činjenica da su „tradicionalni“ republikanci, od Džordža Buša do Mita Romnija, iskazali svoju nenaklonost Trampu, samo mu je išla u korist.

Analitičari će u svom pokušaju da normalizuju ovu tragediju takođe naći načina da ublaže destruktivno ponašanje FBI-ja, zloćudnog mešanja ruske obaveštajne službe, sate neprekidanog prenosa njegovih mitinga – obezbeđene Trampu od strane kablovske televizije, naročito u ranim mesecima njegove kampanje. Biće od nas zatraženo da računamo na stabilnost američkih institucija i tendenciju da se čak i najradikalniji političari obuzdaju kad sednu u fotelju. Liberali će biti obeleženi kao samozadovoljni, neupoznati sa patnjom, kao da je toliko demokratskih glasača neupoznato sa siromaštvom, borbom i bedom.

Stiv Benon, ključna figura u Brajtbart novostima bio je Trumpov propagator i menadžer kampanje (FOTO: flickr.com)

Nema razloga da se veruje ovom trabunjanju. Nema razloga da se veruje da su Tramp i njegova grupa saradnika – Kris Kristi, Rudolf Đuliani, Majk Pens, i da, Pol Rajan - raspoloženi da vladaju kao republikanci u okviru tradicionalnih granica pristojnosti. Tramp nije izabran na temeljima pristojnosti, pravednosti, umerenosti, kompromisa i vladavine prava; on je izabran, većinom, na temelju ogorčenosti. Fašizam nije naša budućnost – ne može biti; ne možemo dopustiti da bude tako, ali je ovo sigurno način na koji fašizam može da počne.

Hilari Klinton nije bila kandidat bez mane, ali je bila otporan, inteligentan i kompetentan vođa koja je milionima glasača bila sinonim za privilegovanost i nepouzdanost. Nešto od toga bilo je rezultat njenog instinkta za sumnju koji je razvila tokom godina lažnih skandala koji su je pratili. A ipak, nekako, bez obzira koliko dugo i požrtvovano je radila u interesu javnosti, manje su joj verovali nego Trampu, prevarantu koji je varao svoje mušterije, investitore i izvođače radova; šupljeg čoveka čije bezbrojne izjave i ponašanja oličavaju osobu jadnih kvaliteta – pohlepnu, lažljivu i netrpeljivu. Njegov nivo egoizma se retko može naći van kliničkog ambijenta.

Proteklih osam godina zemlja je živela sa Barakom Obamom kao predsednikom. Prečesto smo pokušali da umanjimo rasizam i ozlojeđenost koji su ključali ispod sajber površine. Ali informacijska petlja je razbijena. Na fejsbuku tekstovi kredibilnih medija izgledaju potpuno isto kao tekstovi zavereničkih najradikalnijih medija. Zastupnici neizrecivog sada imaju pristup ogromnoj publici. Ovo je bio kazan pun jezika mržnje koji je pomogao da se ponizi i uništi Hilari Klinton. Najradikalniji mediji su bili izvor konstantnih laži, propagande i teorija zavere koje je Tramp koristio kao kiseonik svoje kampanje. Stiv Benon, ključna figura u Brajtbart novostima bio je njegov propagator i menadžer kampanje.

To je sve sumorna slika. Kasno sinoć kada su i pristizali poslednji rezultati, prijatelj me nazvao prepun tuge, pun strepnje oko sukoba, oko rata. Zašto ne napustiti zemlju? Ali očajanje nije rešenje. Borba protiv autoritarnosti, prozivanja laži, časna i žestoka borba u ime američkih ideala – to je ostalo da se uradi. To je sve što treba da se uradi.

Prevela Vanja Petrović

Lupiga.Com via Kontrapres

Naslovna fotografija: pixabay.com 

U suradnji sa uredništvom, tekst prenosimo s portala Kontrapress