Iz New Yorka za Lupigu piše Naum Panovski, profesor humanističkih znanosti i izvođačkih umjetnosti. Panovski je rođen u Skoplju 1950. godine. Doktorirao je u američkom Dallasu na University of Texas. Do 1992. godine radi kao docent na Fakultetu dramskih umjetnosti u Skoplju, kada se seli u Sjedinjene Države gdje je kao profesor predavao na University of the Arts u Philadelphiji, The Catholic University of America u Washingtonu i na Texas State University, a kao gostujući predavač na Yaleu, New York University, Georgetown University, Bentley University u Bostonu, Brown University Rhode Island i mnogim drugima.

Politički, a slobodno možemo reći i kulturološki procesi u Evropi u celini danas, kao što su na primer represivni i mizogini zakoni u Poljskoj, Orbanova diktatura i progon intelektualca u Mađarskoj, odbijanje Janeza Janše da prihvati standarde i principe Evropske unije kad je u pitanju vladavina prava u Sloveniji, ili pak Bugarska negacija makedonskog jezika i identiteta s jedne strane, i tolerisanje EU tih procesa i tog ponašanja sa druge, naterali su me da se upitam da li su antifašisti stvarno pobedili fašizam u toku Drugog svetskog rata? Ili na primer da li je 9. maj Dan pobede nad fašizmom ili je to dan oslobođenja od nacionalsocijalizma ili samo dan kad se službeno završio Drugi svetski rat. 

A između ostalog dugo me mori i pitanje zašto se prostor nekadašnje Jugoslavije oslovljava bezlično i mistično kao „region“, ili „u tom regionu“, a ne imenuje se recimo kao prostor, tlo nekadašnje Jugoslavije?

Da li su možda danas, oni koji su bili poraženi u toku Drugog svetskog rata i koji su prevrnuvši istine naopačke, pobedili u ovom varljivom miru i osvojili Evropu? Da li je možda to sve rezultat jednog dugog i potcenjenog, ignorisanog procesa ponovne fašizacije Evrope?

Interesantno je da, prema raspoloživim dokumentima i izveštajima, Zapad, što će reći sile udruženih snaga koje su se borile u Drugom svetskom ratu, nikad nisu koristili termin pobeda nad fašizmom, već samo Dan pobede. Potpisivanje kapitulacije nacističke Nemačke, generali Crvene armije i Staljin proglasili su pobedom nad fašizmom i od tad ponosno slavile 9. maj kao Dan pobede nad fašizmom. 

Ko je zapravo pobedio u Drugom svetskom ratu? (FOTO: Pikist)

Sa druge strane ideoloških barikada, zapadni saveznici su potpisivanje kapitulacije nekako ćutke primili i čini se smatrali ga samo običnim ili logičnim krajem rata. A između njih, na tlo Evrope iz još uvek svežih ratnih rovova i ratnih grobova, širio se i miris pepela koji je ostao iza žrtvi Holokausta i iza stotina hiljada ljudskih žrtava koje su pale svuda na frontovima u borbi protiv nacista i fašista. 

I tu, u tom prostoru između 9. maja kao Dana pobede nad fašizmom i 9. maja kao dana kraja Drugog svetskog rata, rađala se Jugoslavija. Ili kako to nedavno Latinka Perović u beogradskom Danasu mudro kaže: „Zemlje koja je obnovljena u antifašističkom ratu pod vođstvom revolucionarne partije, na osnovama republikanizma i federalizma”. 

Jugoslavija će kasnije rasti i razvijaće se iz kontradiktornosti, iz žestokih odluka koje su često imale trockističku boju, iz otpora moćniku s brkovima, iz snova i brutalne realnosti u odbrani vlastite slobode, svog prava na drugačije mišljenje, svog puta u socijalizam i svoje nezavisnosti. Time će ona biti i ostati jedna od retkih istinski antifašističkih, antistaljinističkih i antikolonijalističkih zemalja u Evropi. U tom i takvom procepu, i između dve super sile, vođena i dominirana harizmatičnim likom i čvrstom rukom Josipa Broza, Jugoslavija će svojim odlučnim i izričitim „NE“ Staljinu i staljinizmu, koji je u to vreme na vrhu svoje moći, zadati prvi udar i razdrmati monolitni sistem kominterne i staljinizma. 

I dok se u tom periodu, na početku varljivog mira, svet podelio na granici između Zapadne Nemačke i Istočne Nemačke, i čvrsto ukopao u rovove svog ideološkog dogmatizma i nastavio svoj predratni ideološki sukob, slobodni svet protiv komunizma, sukob Istoka i Zapada se brzo transformirao u hladni rat. Istovremeno našavši se u sredini tog rata, Jugoslavija će svojim daljim postupcima biti tampon zona između Istoka i Zapada, između staljinizma i slobodnog sveta, i balansiraće dugo na klackalici ideološki suprotstavljenih sila. 

Od velike je važnosti međutim, osobito u kontekstu razumevanja celog društveno-političkog procesa revizije i buđenja fašizma te njegovog neprikosnovenog marširanja Evropom danas, a s druge strane i u kontekstu donedavne autoritarne vladavine Donalda Trumpa Amerikom, da se vidi kako se iz procepa ideološkog sukoba dva sveta i njihove manipulativne interpretacije društvenih sistema, otvorila pandorina kutija iz koje je ponovo izmilelo zlo fašizma i rasne netrpeljivosti.

I dok je u svom brutalnom propagandnom ratu Sovjetski Savez napadao Zapad za zla kapitalizma i imperijalizma, Zapadna Evropa, a posebno SAD, u svom su žestokom napadu na Sovjetski Savez radili sve da unište i pobede komunizam. U tom svom militantnom pokušaju oni su se uvek histerično branili, ne od Sovjetskog Saveza i njegovog staljinizma, već od komunizma i od totalitarizma „komunističkih“ zemalja. Od crvenih. Iz tih razloga su 1949. godine osnovali i NATO kao vojni sistem kolektivne odbrane od komunističke agresije.

Letak s početka pedesetih u kojem se građane huška na komuniste, koji su peta kolona i koji, naravno, drže medije i Hollywood (FOTO: Wikimedia)

Međutim, na sreću ili na žalost komunizma, komunističke države koja je organizovana društvena zajednica izgrađena na postulatima i principima ideje komunizma nije bilo. Komunistička država je postajala samo u teoriji. Ona je bila i ostala ideja, teorija o sistemu društvene organizacije u kojoj je sva imovina u vlasništvu zajednice i svaka osoba doprinosi i prima u skladu sa svojim mogućnostima i potrebama.

Od ranog hrišćanstva pa preko, humaniste Thomasa Morea i njegove „Utopije“ iz 1516 godine, u kojoj on govori o zamišljenom društvu u kojem se novac ukida, a ljudi dele obroke, kuće i druga dobra, i Jean-Jacquesa Rousseaua i njegovog „Društvenog ugovora“, pa sve do ideje o besklasnoj državi zamišljenoj u marksističkoj teoriji, komunistička država je postojala samo na papiru, u knjigama. Ona je bila i ostala utopija. 

Ako se malo bolje prelista literatura i istorija, praksa organiziranih zajednica baziranih na deljenju opštih dobara, bratske solidarnosti i pomaganju, služenju zajednici, a ne na individualnim interesima, veoma lako će se uočiti da se mnogi principi i ideje komunizma kao organizovane zajednice primenjuju i u jevrejskim Kibucima, a i u načinu zajedničkog života sveštenika Jezuitskog reda osnovanog 1534. godine, koji se obično ne smatraju za podržavaoce komunizma. 

Zapadnoevropski političari, na žalost, nikad nisu prihvatili ili shvatili da je komunizam ideja, da je to slika utopijskog društvenog uređenja koje se nikad nije ostvarilo. Komunizam je kao i hrišćanstvo, obećavao raj, međutim ne na nebu, već tu na zemlji, ali sutra ... a to sutra nit je došlo nit će doći. Nikita Hruščov jednom je pitoreskno prokomentarisao: „Komunizam? To je linija na horizontu ... što joj se više približavaš ona je sve dalje.“

Međutim, socijalističkih zemalja, upravljanih i rukovođenih od komunista, od ljudi koji veruju u komunizam je bilo. A ima ih i još uvek, takvih socijalističkih zemalja koji su rukovođeni od socijalista i socijaldemokrata, koji veruju u socijalnu državu, u socijalnu pravdu, jednakost, ravnopravnost, u civilno društvo sa humanijim likom. Jugoslavija je bila jedna od tih država. A i Švedska i Norveška danas imaju puno toga što bi se moglo nazvati socijalizmom.

Da, tačno je i to da je komunista i komunističkih partija bilo. Istinskih komunista međutim veoma malo, ali članova komunističkih partija veoma, veoma mnogo. To se pokazalo tačnim i prilikom raspada Sovjetskog Saveza, a osobito prilikom raspada Jugoslavije. U tom haosu raspada, na jednoj strani su se našli partizani, antifašisti i istinski komunisti, koji su često i podizali ruku na sebe same i ubijali se na javnim mestima u znak protesta zbog toga što su im ideali mladosti i antifašističke borbe iznevereni, a na drugoj, bili su mnogi kojima je partija bila uhlebljenje, profesija, lukrativna egzistencija, i koji su se bravuroznom brzinom okrenuli novim lukrativnim ponudama. Time su se oni preko noći pretvorili u apologete „novog vremena“ u malim patuljastim državicama u kojima i dan danas naizmenice vladaju crveni nacionalisti i crni komunisti. Tranzicija od „komunizma“ u „slobodni demokratski svet“ u slobodno tržište na kome je sve na prodaju i gde je ljudski život najjeftiniji odigrala se vrlo brzo. I uspešno.

Ono što je u svari postojalo i što je bilo itekako opasno i destruktivno nije bio komunizam već staljinizam. To je taj autoritarni društveni sistem izgrađen na strahu i progonu, na teroru i egzekuciji neistomišljenika, koji je Staljin stvorio i razvio do perfekcije, a koji je sušti antipod utopiji zvanoj komunizam, ideji o državi kao formi besklasnog i pravednog društva za sve. Jednom rečju staljinizam je najsurovija, najsvirepija distorzija ideje o komunističkom društvu, koja je bila i ostala samo san mnogih i koja je još uvek noćna mora krupnog kapitala i beskrupulozne korporativne pomame za profitom po svaku cenu. 

Produkt staljinizma, najsurovije i najsvirepije distorzija ideje o komunističkom društvu - fotografija iz gulaga gde se na prevaspitanje slalo političke neistomišljenike (FOTO: Wikimedia/Europeana)

I tu, na toj razini, nerazumevanja, neznanja i nemogućnosti da se napravi jasna distinkcija između realnog i opasnog staljinizma i komunizma kao ideje, misli, konceptu društva, zemlje zapadnog demokratskog „slobodnog sveta“, prave svoju najveću grešku. Svoje neznanje i opravdani strah od realnog staljinizama, zamenjuju strahom od ideje komunizma koju beskrupulozno stigmatiziraju i kriminalizuju. Tako je ideju o njemu, misao o njemu, o komunizmu, postala u većem delu Amerike i Evrope nešto opasno i kažnjivo. Paradoksalno je da je ta ideja realno uzdignuta na nivo delikta mišljenja.

A razlozi za taj zapadnoevropski i američki inženjering ljudske duše, isto su tako opasni kao i Staljinov ždanovizam, kojim se tridesetih godina prošlog veka, u Staljinovom SSSR-u u vreme velikih čistki, tražilo da pisci budu inženjeri ljudske duše u stvaranju novog sovjetskog čoveka. I naravno kriminalizacija ideje komunizma nije samo ideološka, već je ona i ekonomska i represivna. Ona se izrodila iz volje za moći i željom da se dominira drugim, da se svet ekonomski i finansijski poseduje i upravlja isključivo za svoje lukrativne interese. Ne verujem da je Leni Riefenstahl svoj film „Trijumf Volje“ koji je moćna propagandna apologija nacizma nazvala slučajno tim imenom.

I kako je to Terry Eagleton artikulisao u svom eseju „Uspon engleskog“, o engleskom jeziku kao instrumentu britanske kolonizacije Azije i Afrike - „budite vi fini i tolerantni prema nama dok vas mi učimo kulturi i našim engleskim vrednostima, a mi i ne moramo biti baš fini i tolerantni prema vama“. Ili drugim rečima mi ćemo u ime novih tržišta i eksploatacije vašeg sveta svaki vaš bunt, svaki pokušaj odbrane vlastitog prostora proglasiti komunizmom ili socijalizmom, a vi morate biti tolerantni prema nama i našim postupcima zato što je to za vaše dobro, mi vas samo civiliziramo i na vrhovima naših bajuneta nosimo vam demokratiju i slobodu.

A sad kako to Francuzi kažu, „Revenons à nos moutons“. Vratimo se našim ovcama. 

Vratimo se sukobu Istoka i Zapada.

Krajem četrdesetih, kao nastavak predratnih ideoloških sukoba između slobodnog sveta i staljinizma, i na samom početku Hladnog rata 1947. godine, u Americi počinju saslušavanja pred Komitetom za antiameričke aktivnosti. To je u stvari neformalni sud koji se bavi borbom protiv komunizma u SAD-u. A na dugoj listi okrivljenih i saslušanih zbog njihovih „komunističkih“ aktivnost biće i Bertolt Brecht, i Dalton Trumbo, i Arthur Miller. Ta kampanja za nekoliko godina kulminira u antikomunističku histeriju makartizma, u montirane procese protiv „komunista“, u česta linčovanja i paljevine u Misisipiju i u nesputani rasistički teror KKK na jugu SAD-a. Glavne žrtve tih brutalnosti su „pinkosi“ (pogrdno ime za komuniste) i crnci. A među progoniteljima su i budući predsednici SAD-a, desničari, Richard Nixon kao član komiteta i Ronald Reagan, kao potkazivač „komunista“ koji imaju veze u Hollywoodu.

Na drugoj strani sveta, na Istoku, staljinistički teror u Sovjetskom Savezu se takođe nastavlja. Radikalnom čistkom i montiranim procesima neistomišljenika u Istočnoj Evropi, a posebno u Čehoslovačkoj i Mađarskoj. Suđenje i javne egzekucije Rudolfa Slanskog, Vladimíra Clementisa i Lászlóa Rajka, učvrstiće zadugo totalitarnu građevinu Istočne Evrope, pritisnutu Staljinovim strasnim zagrljajem.

U tom međuprostoru 9. maja 1950. godine u centru Evrope pojavljuje se Schumanova deklaracija, koja predlaže stvaranje unije zemalja Evrope koje proizvode ugalj i železo. Ta se Unija danas smatra pretečom Evropske unije. Ideja te zajednice je da se njeni osnivači - Francuska, Nemačka (zapadna), Italija, Holandija, Belgija i Luksemburg – udruže i ujedine oko svojih resursa uglja i čelika i da tako stvore zajedničko tržište u kome će za njih biti ukinute uvozne i izvozne carine te porezi.

Schuman pristiže na prvi sastanak Europske parlamentarne skupštine u Strasbourgu 1958. godine (FOTO: Wikimedia/europeana)

Ideja unije zemalja proizvođača ugalja i železa je pre svega ekonomska. Ona je na predlog francuskog ministra spoljnih poslova Roberta Schumana realizovana samo pet godina nakon Drugog svetskog rata. Ali u suštini ona je bila i politička. Time se želelo, spajanjem ekonomskih interesa Francuske i Nemačke, u budućnosti smanjiti rizik od sukoba, osobito međusobnih ratnih. U jednom svom delu Deklaracija doslovce kaže: „Tako uspostavljena proizvodna solidarnost jasno će pokazati da svaki rat između Francuske i Nemačke postaje, ne samo nezamisliv, već i materijalno nemoguć“.

I naravno ekonomski interes osnivača Unije, a to su uglavnom sve poražene države sile osovine, i pomagači i saučesnici u fašističko-nacističkom korpusu poraženih država u Drugom svetskom ratu, i ne pominju nikakvu težnju ka novom humanijem svetu. Nema u tome brige ni za evropsku demokratiju ni za poštovanje ljudska prava. Ili za razvoj kulturnih ili obrazovnih i zdravstvenih sistema i kako bi obespravljeni i siromašni imali lakši pristup njima. Malo je u Schumanovoj deklaraciji od postulata i principa koji su samo nekoliko godina pre toga tako jasno artikulirani i izglasani u Ujedinjenim narodima kao Univerzalna deklaracija ljudskih prava. Prvo ekonomija i profit, posle takozvana ljudska prava. Ili kako to danas birokratska elita Evropske unije kaže, prvo bezbednost i sigurnost, pa onda demokratija i pravo.

Dovoljno je međutim da se samo pogleda biografija Roberta Schumana, ministra finansija u francuskoj kolaboracionističkoj vladi u Vichyju, pa da se otvori jedna cela lepeza pitanja i sumnji u namere, iskrenost i razloge ovog projekta koji je pre svega njegovo delo.

I tako je 9. maj jednostavno nastao, postao i ostao Dan Evrope. Antifašizam je potisnut i sklonjen, a fašizam je duboko potisnut u evropskoj svesti, samo da ne bi bilo rata između Nemačke i Francuske i da bi one ponovo ojačale svoje ekonomije. A Marshallov plan za izgradnju i obnovu Evrope, će im uveliko pomoći u tom ekonomskom razvoju.

Od tada pa do kraja dvadesetog veka puno će se toga dogoditi u Evropi. A i u svetu. Evropa će se menjati, ali neće postati više demokratska ili manje fašisoidna. Staljin je 1953. umro, ali staljinizam je ostao kao ideologija i praksa da živi i dalje. Sovjetski Savez je 1956. intervenirao u Mađarskoj i brutalno ugušio građanski bunt, ili, kako su oni voleli da kažu, kontrarevoluciju. Amerika i Francuska su vodili svoje ratove u Indokini. Belgija kralja Baudouina i de Gaulleova Francuska, sakrivena iza desničarske OAS, grčevito su se opirale i žestoko obračunavale sa antikolonijalnima ustancima u Kongu i Alžiru. Španija i Portugal su još dugo ostale i bile fašistički režimi, kojima su vladali general Francisco Franco i general António de Oliveira Salazar. Na jugu Evrope, u Grčkoj, fašistički generali su izveli puč i uveli vojnu diktaturu. Sve što je mirisalo na komunizam ili socijalizam je eliminirano po kratkom postupku.

Krajem pedesetih kubanska revolucija, vođena Fidelom Castrom, pobedila je i zakucala na vrata Latinske Amerike. Sovjetski Savez i SAD, u svom imperijalističkom nadmetanju i nuklearnom naoružavanju, izazvali su kubansku raketnu krizu 1961. godine i doveli svet na ivicu svetskog nuklearnog rata. Iste te godine, na vrhuncu hladnog rata, podignut je Berlinski zid. Sukob između sovjetskog staljinizma i američko-zapadnoevropskog „slobodnog sveta“, u stvari konzervativnog sveta u čijim je nedrima čučao strah od crvenih i od „komunizma“, mutirao je i postao još žešći.

Sovjetski projektili na Kubi (FOTO: Wikimedia/Mztourist)

Svetskog rata nije bilo, ali ratova je bilo puno i svuda po svetu. Većinom kolonijalnih i sa jedinim ciljem, da Zapad zadrži eksploataciju prirodnih resursa u kolonijama i zemljama trećeg sveta. Ali bilo je puno i antikolonijalnih, oslobodilačkih ratova. Osobito u Africi, Aziji i arapskom svetu. Većinom inspirirani jugoslovenskim iskustvom i potpomognuti Titovim diplomatskim talentom.

U tom uzavrelom pejzažu trvenja i pokazivanja mišića, Josip Broz će unutar Jugoslavije razvijati ideju samoupravnog socijalizama, a napolju će raditi na tome da okupi i ujedeni treći svet i antikolonijalne sile u proces stvaranja Pokreta nesvrstanih. To je za njega bio taj antipod bipolarnog sveta podeljenog na istok i zapad koji će Jugoslaviji omogućiti da postane lider Nesvrstanih. U tom procesu vođena i gurana dominantnim autoritetom Josipa Broza, Jugoslavija će svojom antifašističkom borbom i svojim antistaljinizmom postati deo sveta i steći će visok međunarodni ugled. A s godinama će rasti i njen uticaj u UN-u.

U celom tom burnom procesu mutacija i permutacija, u nesrazmernoj borbi za slobodu i demokratiju, za nova tržišta i za nova strateško-ideološka osvajanja novih prostora, svet će u toku šezdesetih i sedamdesetih prošlog veka, biti svedok mnogih ružnih događaja.

Biće svedok krvavom ratu u Vijetnamu, u kome će napalm bombe paliti goluždravu vijetnamsku decu, zagonetnim atentatima na predsednika Johna Kennedyja i njegovog brata Roberta, ubistvu lidera Crnih Pantera Malcolma X-a i ubistvu inspirativnog borca za ljudska prava Martina Luthera Kinga, mučkoj likvidaciji revolucionara Che Guevare u šumama Bolivije, crvenog Rudija Dutschkea i premijera Alda Moroa na evropskim ulicama, terora Crvenih brigada u Zapadnoj Evropi koji će zgranuti građanski svet. Biće i puno toga drugog zla svuda u svetu.

U tom dugom periodu nestabilnog mira biće i svetlih momenta i iskoraka prema drugačijem humanijem, ravnopravnijem i civilizovanijem svetu. Marš Crne Amerike za ljudska prava na Washington, označiće početak duge borbe protiv rasne diskriminacije u SAD-u, koja na žalost još uvek traje, prvi čovek će stupiti na tlo Meseca i ostaviti svoj trag tamo, Jugoslavija će postati košarkaška velesila, borba Palestinaca za svoju nezavisnu državu će imati sve veću podršku sveta željnog pravde, višegodišnji protesti protiv rata u Vijetnamu 1968. godine kulminiraće u masovne studentske demonstracije širom Evrope, od Pariza i Berlina, do Beograda i Rima, na kojima će buntova mladost, tražiti političke, socijalne i društvene promene u Evropi i svet sa humanim likom, a Alexander Dubček će Praškim prolećem iscrtati horizont nade za čehoslovački socijalizam po vlastitoj meri.

Evropa, a osobito Jugoslavija, će biti krajnje ogorčena i revoltirana zbog sovjetske vojne invazije Čehoslovačke avgusta 1968. godine, dok su istovremeno i njoj samoj sovjetski tenkovi na mađarskoj granici. Nasilno gušenje nade u demokratizaciju Čehoslovačke i njenog otvaranja prema svetu je bio veliki šok za sve. Staljinizam će u Pragu opet pokazati svoje ružno i opako lice. 

Sovjetski tenkovi na praškim ulicama 1968. godine simbol su suravog staljinizma (FOTO: Wikimedia/Engramma.it)

Ni Poljska neće biti pošteđena brutalnosti i nasilja staljinizma. Nešto kasnije general Wojciech Jaruzelski će istim nasilnim metodama uvesti vojnu diktaturu i zaustaviti, nakratko, dugu borbu sindikata Solidarnost i gdanjskih radnika za veća radnička prava i svoju slobodu. Ipak, u suštini Solidarnost će biti samo drugo ime duge borbe protiv sovjetizma i protiv stega staljinizma u Poljskoj.

Ali ni na drugoj strani ideoloških barikada nije bolje. General Augusto Pinochet izvodi vojni puč u Čileu protiv legalno izabranog predsednika, socijaliste Salvadora Allendea, uvodi diktaturu, stadione pretvara u koncentracione logore, mučki ubija režisera, kantautora i narodnog tribina Victora Jarau na gradskom stadionu kao opomenu socijalistima, a Čileance će dugo nakon toga držati pod čizmom svojih fašista.

I povrh svega, eppur si muove. Svet ide dalje. Borba dobra i zla se nastavlja na tlu Evrope. 

Nemački kancelar, socijaldemokrata Willy Brandt, spušta se u Varšavi na kolena ispred spomenika ustanku Jevreja u Varšavskom getu. Klanjajući se žrtvama nacizma on pokazuje svetu kako može da izgleda suočavanje s prošlošću, javno izvinjenje i traženje oproštaja za zločine koji su počinjeni u ime njegovog naroda. Naime, tim velikim gestom poklonjenja on pokazuje kako može doći do pomirenja Zapada i Istoka. Evropa će taj gest dobre volje i pomirenja na žalost veoma brzo zaboraviti.

Međutim, ta se šansa Evropi i svetu pružila na najneobičniji način još jedan put posle toga. Smrt Josip Broza, mogla je biti taj moment. Njegov će pogreb okupiti političku elitu sveta tog vremena. Biće tamo da Josipu Brozu odaju počast i oni zdesna i oni sleva. I staljinisti i njihovi lakeji, i lideri takozvanog slobodnog i demokratskog sveta i oni iz tek oslobođenih zemalja trećeg sveta. I to je mogla biti šansa da se svet pomiri. I oni koji su sebe videli kao liberalne demokrate i slobodne ljude, a i oni koji nažalost nisu videli da su još uvek staljinisti, bili su tamo i stajali jedni pored drugih na sahrani Josipa Broza. Mogli su tada ili tih dana da jedni drugima pruže ruku pomirenja i zatraže oproštaj za zločine koji su učinili jedni drugima u prošlosti. Ali nisu.

Šta je Evropa naučila od Brandta? (SCREENSHOT: YouTube)

Nakon smrti Josipa Broza 1980. godine, čoveka koji je pre toga bio obožavan, slavljen i idealiziran, a nakon toga osporavan, nipodaštavan i vređan, nastaje velika praznina u antifašističkom svetu. Istovremeno na izborima u SAD-u te iste 1980. godine pobediće konzervativni republikanac Ronald Reagan. Svet skreće još više u desno. Umesto priželjkivane demokratizacije Evrope, otvoriće se prostor na kome će gubitnici u Drugom svetskom ratu izroniti iz tmine i početi korak po korak da osvajaju i Istok i Zapad, a i da iznutra izjedaju Jugoslaviju. Pašće Berlinski zid, srušiće se gvozdena zavesa, raspašće se Sovjetski Savez, bastion staljinizma.

Na postamentu iznad kojeg stoji statua Lenjina u ljudskoj veličini, zagledanog u budućnost, kupljena negde u Odesi, nakon raspada Sovjetskog Saveza, a koja sada stoji tu ispred malog dućana za hamburgere u Dallasu, u američkoj državi Texas, pisaće: „Mi smo dobili hladni rat.“ Slobodni svet je verovao da je komunizam pobeđen. Ali da bi se to potpuno postiglo trebalo je da nestane i Jugoslavija. Onaj jedini zadnji bastion antifašizama i antistaljinizma u Evropi, koji je podjednako smetao i istočnoevropskim staljinistima i evropskim konzervativnim moćnicima i fašistima. Pod plaštom borbe za demokratiju i slobodu, borbe za religijske slobode, i borbe protiv komunističke diktature Josipa Broza, nacionalisti, radikalni desničari, klerikali i fašisti svih boja, popovi i lopovi, započeli su krvavi rat i rasturili su Jugoslaviju. Oni koji su bili poraženi i koji su krajem Drugog svetskog rata pobegli u Nemačku, u Ameriku, u Australiju, u Argentinu, tada su se vratili iz emigracije da završe svoje započete, a nezavršene zločine iz Drugog svetskog rata. I nažalost, u tom besmislenom ratu najveću cenu platiće oni koji su decenijama živeli zajedno u Jugoslaviji; oni koji su bili gurnuti da ratuju jedni protiv drugih. Zemlja koja je po mnogo čemu mogla biti uzor Evropskoj uniji nestala je. Na njenima ruševinama stvoreni su mali nacionalistički patuljci od država. Aveti prošlosti i ikonografija fašizma je opet došla u modu. 

Istovremeno, dok se Jugoslavija raspadala, na temeljima Evropske ekonomske zajednice i rimskog ugovora iz 1957. godine, u Maastrichtu je 1992. godine potpisan Ugovor o osnivanju Evropske unije. Time se formalnopravno Evropska Unija ustoličava kao nadnacionalna ekonomska zajednica. Taj akt ujedinjenja potpisale su, naravno, prvo one iste evropske države koji su 9. maja 1950. godine potpisale i Schumanovu deklaraciju: Nemačka (sada već ujedinjena), Francuska, Italija, Holandija, Belgija i Luksemburg. Početni ciljevi EU-a su isti kao i ciljevi najavljeni Schumanovom deklaracijom, a to su pre svega: ekonomska integracija, jedinstveno tržište i jedinstvena carinska unija. EU je ugovorom takođe definisana i kao federacija u regulisanju svojih monetarnih odnosa, svoje poljoprivrede, trgovine, i životne sredine. Naravno ona je definisana i kao konfederacija u ekonomskoj i socijalno politici. Fundament na kome počiva EU su stubovi koje bi razvijanjem ekonomske integracije i slobodnog tržišta jamčili bezbednost i trajni mir u Evropi.

Lepo i plemenito. Ali nedovoljno. Ekonomska integracija Evrope i ništa konkretnije od toga. Ništa o ljudskim pravima, nauci i obrazovanju, posebnosti kultura i umetnosti, zdravstvu i pravu na zdravstvenu zaštitu, ništa o nezavisnosti, posebnosti i ispreplitanju različitosti u ugovoru o ujedinjenu. Suverenitet država je prenesen na EU i u tom kontekstu sve što je posebno i drugačije, različito, individualno i posebno, eliminira se ili u najboljem slučaju fragmentira. Integracija se svodi na apriornu, forsiranu, nametnutu i iznuđenu saradnju. Promovira se vladavina prava koje veoma često nije pravedno, već je politički plauzibilno i obojeno ili se ono uopšte i ne poštuje. Pravo bez istinske pravde. Ništa od empatije i solidarnosti za slabe, obespravljene i za vanjski svet. Nema ideologije. Ideologija ne postoji. Naravno osim ideologije tržišta, novca i profita. Dezideologizirana ideologija u odbrani nadnacionalne ekonomske zajednice. Jedan totalitarizam zamenjen je drugim. 

Da li možda bizarna izjava Angele Merkel, na sastanku mlađih članova svoje konzervativne stranke CDU u Potsdamu 2010. godine, na neki način ukazuje na to? Nije li ona na neki način definisala ideologiju Unije izjavivši da su pokušaji izgradnje multikulturnog društva u Nemačkoj „u potpunosti propali“, i da koncept po kome se živi rame uz rame i da se svi prave sretni zbog toga, više „ne funkcioniše“, jer „osećamo se vezanim za hrišćanski koncept čovečanstva, to je ono što nas definiše. Svako ko to ne prihvati ovde je na pogrešnom mestu “. 

Hrišćanski koncept čovečanstva?!? Aut Caesar Aut Nihil!

Frau Merkel tamo govori i o imigrantima i da oni treba da se integrišu i usvoje nemačku kulturu i vrednosti. Naravno, to je samo dodalo ulje rastućoj raspravi u Nemačkoj o imigraciji, o njenom uticaju na Nemačku i stepenu u kojem su se muslimanski imigranti integrisali u nemačko društvo i još gore, dalo jak vetar u krila nemačkih neonacista. 

Kasnije ponašanje Angele Merkel je možda bilo malo drugačije i više inkluzivno, ali baklje fašizma su već bile raspaljene i gorele su Evropom.

Naravno, da bi se svaka ideologizacija u EU obrisala, da bi se širom otvorila vrata novom vremenu i pragmatizmu ekonomske saradnje, dobrosusedskih odnosa i profitu u EU, da bi se do kraja inaugurirao princip tržišnih interesa i profita bez ideoloških znakova, („para ne miriše“), a da se istovremeno odbrani „hrišćanski koncept čovečanstva“, mora doći i do opšteg hrišćanskog pomirenja i oprosta. Bez bilo kakvog izvinjenja za zločine učinjene u prošlosti u ime naroda ili ideologija. Bilo da su to fašistički ili staljinistički zločini. Ili kako bi se žargonom Terryja Eagletona reklo, vi nama zaboravite zla počinjena u prošlosti, a mi ćemo se praviti kao da vam nismo ništa učinili. Zaboravite prošlost da biste bili s nama imali sumnjivu budućnost u klasno podeljenom svetu. I ponovo svet veoma bogatih protiv sveta veoma siromašnih.

Deklaracija je omogućila da se u tumačenju prošlosti krajnja desnica i krajnja levica nekritički susreću i spajaju (FOTO: Wikimedia)

Međutim, kako Milan Kundera lepo kaže, „borba čoveka protiv vlasti i njene moći, je borba sećanja protiv zaborava.” Zaborav i pomirenje, kao cena za novi totalitarizam diktiran pragmatizmom i željom za profitom po bilo kojoj ceni u hrišćanskom društvu koje diktira prihvatanje njegovih kulturnih i religioznih vrednosti. A boga odavno nema.

U tom daljem procesu, jačanja i širenja EU, na putu popločanom dobrim namerama, čelnici Unije na početku ovog veka čine još nekoliko katastrofalnih grešaka u pristupu građenja nove Evrope, čime omogućavaju furioznu reviziju istorije i uspon staro-novog fašizama u Evropi. Naime, Evropski parlament, 2. aprila 2009. godine, usvaja Rezoluciju o evropskoj savesti i totalitarizmu, kojom Evropski parlament osuđuje totalitarne zločine i definira „komunizam, nacizam i fašizam kao zajedničko nasleđe“. Istovremeno, ta rezolucija poziva da se otvori „iskrena i temeljna debata o svim totalitarnim zločinima prošlog veka“, a sa tim u vezi preporučuje mere za jačanje svesti javnosti o totalitarnim zločinima. 

Ono što je bivši češki predsednik Václav Havel pokrenuo 2008. godine Praškom deklaracijom, verovatno sa dobrom namerom i sa iskrenom željom da se raščisti sa nasiljem i nasleđem staljinizma i fašizma, ubrzo se izokrenulo i izvitoperilo u svoju suprotnost. I pored toga što je cilj je bio „sprečiti netrpeljivost, ekstremizam, antidemokratske pokrete i ponavljanje bilo koje totalitarne vladavine u budućnosti“, on nije postignut. Rezolucija je omogućila da se u tumačenju prošlosti krajnja desnica i krajnja levica nekritički susreću i spajaju te da se nacisti i komunisti izjednačavaju i da sporadično menjaju svoja mesta zločinaca. Teorija o političko-ideološkoj potkovici gde se crveni i crni susreću, da su oni u stvari jedno te isto, osvaja i Evropsku uniju i aspirante koji bi hteli da budu deo kluba zvanog EU. Prohitlerovske snage su rehabilitovane. A Holokaust postaje samo jedan od mnogih zločina učinjenih na obe strane barikade, a ne više da je to bio najmonstruozniji fašistički zločin i genocid. 

I ne slučajno zbog te relativizacije fašizma i izjednačavanja njegovih zločina sa antifašističkom borbom u Drugom svetkom ratu, poznati lovac na ratne zločince iz centra Simon Wiesenthal, Efraim Zuroff, o Rezoluciju o evropskoj savesti reći će da je ona: „Glavni manifest pokreta lažne ekvivalencije“. Međutim, Rezolucija istovremeno postaje i manifest nedopustive revizije istorije i ponovne dominacije fašizma u Evropi.

Interesantno je da to izjednačavanje zločinca i žrtve, to iskrivljivanje istorije, posle objavljivanja Rezolucije, postaje nekako usmereno samo protiv levice i antifašizma, protiv nasleđa Crvene Armije i njene uloge u Drugom svetskom ratu, te protiv partizana i boraca pokreta otpora iz svih Evropskih zemalja. Naravno, u tom kontekstu ona je usmerena i protiv nasleđa 800.000 jugoslovenskih partizana, antifašista i boraca NOB-a i POJ-a, koji su izašli na pobedničkoj strani nakon završetka Drugog svetskog rata. 

I uzalud će ljudi tražiti u tom procesu osudu terora generala Franca, fašističke diktature Salazara u Portugalu ili osudu grčkih monarhofašista koji su toku brutalnog građanskog rata u Grčkoj bili nemilosrdni prema makedonskim i grčkim partizanima i koji su u tom ratu razdvojili od roditelja i proterali iz Grčke više od 25.000 dečaka i devojčica iz egejske Makedonije. Evropa takođe malo ili ništa ne govori o sudbini hiljada kozaračke dece, koja su delom završila i u užasima Jasenovca.

Podržana većinom u EU parlamentu, Rezolucija je posebno dobila na snazi tokom nedavnih čeških i poljskih predsedavanja. Da bi obavljala svoju misiju, ona je takođe dobila i značajan iznos za svoje delovanje iz zajedničkog evropskog budžeta. Istovremeno Rezolucija je bila obilno finansirana i od nevladinih organizacija, uključujući tu i desničarsku Fondaciju Roberta Schumana, koja je doprinela osnivanju muzeja istorijskog sećanja na zločine totalitarnih režima. U nekim zemljama ti su muzeji minimizirali tragične zločine holokausta na račun „zločina komunizma i sovjetske okupacije istočne Evrope“.

Kako će Evropska unija uspeti da se izbori sa raspojasanim fašizmom u vlastitom dvorištu, recimo u Poljskoj? (FOTO: Hina/EPA/Radek Pietruszka)

U toj opštoj reviziji istorije i prošlosti, kad je aždaja nacizma puštena da hara ulicama Evrope, Jugoslavija, zbog svog antifašizma, koji je, kako smo to videli, izjednačen sa navodnim komunizmom, nije bila samo davno nestala, već je moralo da nestane i samo njeno ime. I danas nije uopšte važno da li je ideja da se prostor nekadašnje Jugoslavije nazove “region”, došla iz Hrvatske ili iz Slovenije, iz Srbije ili od negde drugde, važno je da je ona morala da bude totalno obezličena kao antifašistički i antistaljinistički entitet i ikona, da nestane i da se zaboravi. I nestala je. Postala je region. A onda kad je Republika Makedonija, koja je pod pritiscima i ucenama EU i grčkog klerofašizma primorana da odbaci privremeno ime, Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija (FYROM) i nasilno postala Republika Severna Makedonija, šef BIPAG-a, Florian Bieber, ukazao je tada da je time “zabijen zadnji klin u jugoslovenski mrtvački kovčeg i da je ona konačno upokojena”.

Čini se da je EU Rezolucijom o evropskoj savesti i totalitarizmu zadala teški udar ne „komunizmu“, već evropskom antifašizmu. Ali tom rezolucijom je ona istovremeno sebi nanela još veći udar. Čini se da joj se danas zbog toga ozbiljno tresu temelji pod naletom fašizma. I unutar nje i izvan nje. A taj je nalet neonacizma, bele superiornosti i rasizma, dobro razdrmao i SAD u toku ovih zadnjih godina svakodnevno pothranjivan rasističkim izjavama Donalda Trumpa.

Da li će i kako će Evropska unija uspeti da se izbori sa raspojasanim fašizmom u vlastitom dvorištu? Kako će sad sprečiti da u njenom dvorištu poljska stranka Pravo i pravda teroriše svoje građane, i to posebno žene i levicu? Kako će Berlusconijevu Forza Italiu, austrijsku Slobodarsku stranku ili one oko Viktora Orbana u Mađarskoj zaustaviti da se surovo obračunavaju s imigrantima i Romima. Kako će zaustaviti novi talas ksenofobije u Češkoj? Kako će Evropa prestati da gradi nove berlinske zidove oko sebe? Ili, kako će zaustaviti radikalne nacionaliste GERB-a Bojka Borisova u Bugarskoj i njihove genocidne pretnje Makedoniji i Makedoncima, koje sve više i više drmaju same temelje Evropske unije?

Da li će EU i dalje braniti sebe svojom konsenzualnom neodgovornošću i iracionalnim principima koji omogućavaju totalnu fašizaciju Unije iznutra i time ubrzavaju njen neminovni raspad? Ili će EU morati konačno da se radikalno reformira, demokratizira i sekularizira, da bi odbranila svoje osnovne principe postojanja? A ti se principi, čiji je osnovni cilj, da ponovimo, zajedništvo, trajni mir i prosperitet svih, postižu samo tada kad su oni stvarno i beskompromisno fundirani u istinskom antifašističkom i antistaljinističkom narativu. I to ne samo u pravnom, već i pravednom kontekstu razumevanja kompleksne evropske istorije prošloga veka i, naravno, kad su ti principi građeni na saznanjima moderne političke filozofije, a to je svakako ona liberalna, prosvetiteljska, racionalistička, ali i humanistička misao Evrope. 

Da li će EU, na tragu Brandtovog „Kniefall von Warschau“ i Brozove antifašističke Jugoslavije ipak na kraju pomiriti sebe sa samom sobom i proglasiti 9. maj za Dan antifašističke Evrope? 

Međutim, u ovom trenutku kad je svet suočen sa smrtonosnim virusom, koji ne mari za tržište, za profit, koji ne pita ljude koje su ideologije, religije, nacije, da li su oni crni ili beli, da li su siti ili gladni, da li su predsednici države ili prosjaci na ulici, i kad se taj virus podmuklo uvlači u ljudski organizam, postavlja se još par pitanja: Da li evropski i svetski političari znaju koliko smo svi isto nemoćni pred silom prirode? Da li znaju da tu njihove ideologije i religije, njihove dogme i isključivost, njihova sebičnost i briga samo za sebe, za svoju krv i svoje tlo, ne pomažu? Da li će ih ovaj virus koji već poprima kataklizmične dimenzije, naterati da se okrenu stvaranju jednog humanijeg boljeg sveta, koji je okrenut čoveku, a ne profitu i tržištu, i koji počiva na empatiji i brizi o drugom, i u kome naravno ima mesta za sve nas?

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube