Na prelazu godina se svode računi i pišu top-liste. One su mnogo veća zabava za one koji ih čitaju nego za njihove sastavljače, mada nam prija taj osećaj važnosti da svoje favorite proglasimo najboljima. Godina 2015. u filmskom smislu nije bila preterano bogata, Hollywood je uglavnom nastavio sa franšizama, a ni na festivalima nije baš bilo filmova o kojima će se dugo pričati. Iz ugla hrvatske kinematografije, godina će ostati upamćena po istorijskom uspehu: nagradi koju je "Zvizdan" Dalibora Matanića osvojio u Cannesu. A u globalnim okvirima stvari su, što se mene tiče, izgledale ovako:

10. „Timbuktu“, 2014., Abderrahmane Sissako

(FOTO: PR)

Najveća vrednost ovog filma je što svoju apsolutno tačnu, a opet banalnu poentu o ratu i islamističkoj okupaciji kao najvećoj strahoti daje na jedan svež način. Umesto “nabijanja”, imamo liričnost i životnost, trenutke sitnih zadovoljstava i otpora i jednom rečju ljudskost. Emocija, a ne politička izjava.

9. „Švedski trenutak“ („Ruotsalainen hetki“), 2014., Hannu-Pekka Björkman, Minna Haapkylä, Teemu Kaskinen, Elina Knihtilä, Toni Korpela, Mark Lwof

(FOTO: PR)

Kod ovakvih stvari ne vredi govoriti o objektivnosti, top-liste su subjektivne, a „Švedski trenutak“ je svakako bio moj osobni “highlight” na veoma mi dragom Grossmann festivalu. U pitanju je crnohumorni triler na tragu braće Coen, ali dopunjen sa skandinavskom depresijom i generalnom sjebanošću, predivno improviziran od strane samih glumaca, sa scenarijem koji je složen od njihovih ideja. Sve u svemu, 75 minuta čiste uvrnute zabave.

8. „Zašto ja?“ („De ce eu?“), 2015., Tudor Giurgiu

(FOTO: PR)

Svi se pitaju je li rumunski val konačno u fazi opadanja, ali svake godine se pojavi barem po nekoliko filmova koji takvu sumnju potpuno ugase. Rumunska kinematografija je najživlja u Evropi i sa te pozicije ne ide nikamo. Dokaz za to je „De ce eu“, film koji rumunski stil primenjuje na planu političkog trilera, odnosno anatomije jedne stvarne afere sa kojom se u našim krajevima možemo u potpunosti saživeti.

7. „Sicario“, 2015., Dennis Villeneuve

(FOTO: PR)

U Hollywoodu je primetno pomanjkanje kvalitetnih žanrovskih naslova koji zapravo imaju šta da kažu. Villeneuveova režija i vizualna kompletna su toliko impresivne da je moguće preći preko šablona u scenariju. „Sicario“ je film koji se s punim pravom poziva na svoju urgentnost i dokaz da Hollywood nije potpuno zastranio.

6. „Pobješnjeli Max: Divlja cesta“ („Mad Max: Fury Road“), 2015., George Miller

(FOTO: PR)

Franšize su preuzele kompletnu visoku hollywoodsku produkciju, pa stalno imamo nastavke i re-boote svakih nekoliko godina i poplavu ekranizacija “young adult” romana. „Fury Road“ je tu izuzetak. Ne samo da je vizuelno impresivan i adrenalinski da se gleda na ivici sedišta, nego je jedno novo i potpuno prikladno čitanje Mad Max univerzuma. Zamena glumca samo povećava epičnost ove legende, a Furiosa komotno upada u top 3 akcijskih heroina ikada.

5. „Aferim!“, 2015., Radu Jude

(FOTO: PR)

Najbolji ex-Yu film koji su snimili Rumuni. Usporeni balkanski western, film ceste na konjima i crnohumoran, tragikomičan pogled u dubine ljudske bede, više duhovne i moralne nego materijalne. Iako je stilizacija potpuno drugačija, mislim da bi Slobodan Šijan i Dušan Kovačević bili ponosni na ovo delo i njegovu citatnost. A anti-heroj koji govori u narodnim poslovicama i izrekama i pop koji deklamuje svoju ničim potkrepljenu teoriju svega su čisto zlato.

4. „Saulov sin“ („Saul fia“), 2015., Laszlo Nemeth

(FOTO: PR)

Film o holokaustu i dehumanizaciji kako dželata tako i žrtava koji još niste videli, sa ubitačnom zvučnom shemom u pozadini i kamerom koja leti oko našeg junaka. Ovo nije festival suza kakav je uobičajen za datu temu, ovo je manifestacija tihe jeze.

3. „Spotlight“, 2015., Tom McCarthy

(FOTO: PR)

Anatomija jedne afere i dugotrajne prakse jedne od najmoćnijih svetskih organizacija, te borba istraživačkih novinara da se ona obelodani u celosti, sa integritetom i pratećim dokazima protiv svih šansi. Na odjavnoj špici sam pročitao da njeni pipci hvataju i Hrvatsku. Mislite o tome.

2. „Noćne kronike“ („Nightcrawler“), 2014., Dan Gilroy

(FOTO: PR)

Iako će se većina uhvatiti za senzacionalističke i beskrupulozne medije, pravo otkriće ovog filma je psihološki profil njegovog anti-junaka Louisa Blooma, pravog čoveka za kapitalizam. On je “fast-learner” i “go-getter” spreman na sve koji govori rečnikom motivacionog govornika i “self-help” priručnika. On je ono ružno lice kapitalizma koje se više i ne krije.

1. „Na raskrižju vjetrova“ („Ristuules“), 2014., Martti Helde

(FOTO: PR)

Kako izgleda teror? Kako izgleda preko noći ostati bez ičega, bez doma, familije, bilo kakve pozicije u društvu. To se dogodilo Estoncima i drugim stanovnicima Baltika nakon sovjetske okupacije 1941. godine. "Ristuules" je jedan od onih filmova kojih ćemo se dugo sećati i čijeg se dojma nećemo tako lako osloboditi. Razlog za to je autorska odluka da u centar pažnje stavi svoju protagonistkinju i da ceo film snimi u 13 kadrova, od kojih su samo prvi i poslednji pokretni, dok su ostali “tableaux vivants”, slike nepomičnih živih ljudi preko kojih kamera prelazi ne bi li nam dočarala užas i patnju.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Wikimedia