Sigurno ste čuli onaj otrcani reklamni slogan koji objavljuje da je budućnost stigla. Ono što mene zabrinjava je što budućnost najčešće prvo “stiže” kada su u pitanju destruktivne stvari, ratovi i vojske, pa onda konzumentska tehnologija i kozmetika. Nešto bitno i plemenito obično dolazi tek na kraju, ako i dođe: ne može se s time niko ubiti i može se vrlo malo zaraditi, pa nikome nije u naročitom interesu. Poražavajuće je koliko smo kao vrsta suštinski malo napredovali za nekih 5.000 godina civilizacije.

Život nam ne liči na igricu Simms, iako se igrica trudi ličiti na život. Nemamo lek za rak i druge izlečive boleštine. Slobodan protok informacija na internetu stvara šum i zasićenje, a ne neograničeni pristup znanju, kako smo svi mi optimistično zamišljali. Nemamo leteće automobile na čistu struju i nemamo hladnu fuziju. Zapravo, jedini aspekt našeg života koji prati našu maštu i science fiction je ratovanje. Moderna vojna tehnologija liči na kompjuterske igrice: “pilot” drona sedi pred monitorom u klimatiziranoj prostoriji, nišani i puca pomoću džojstika, gađa piksele na ekranu razornom “Hellfire” raketom, ali ispod te podignute prašine leže ubijeni ljudi od krvi i mesa, teroristi i civili, žene, deca, starci i slučajni prolaznici jednako.

Iako svaki dan posle posla može sesti u auto, naviti muziku i odvesti se kući gde ga čekaju žena i deca, frustrira ga ta beskontaktnost sa “zlikovcima” (FOTO: Good kill)

U javnosti se dosta raspravlja o moralnosti globalnog rata i ratovanja na daljinu. Jedan od ključnih argumenata je da ta distanca i sigurnost “legalnih ubica” u komociji vojnih baza daleko od bojnog polja obezličuje ratovanje kao takvo i da je zbog toga nemoralno. Lično, ne vidim ništa naročito moralno u ratovanju kao takvom, sa ili bez distance. Teško je to staviti na kantar: dronove u Afganistanu, Pakistanu, Iraku ili Jemenu, “pametne” (navođene) krstareće rakete, napalm u Vijetnamu, vatrene bombe u Tokiju, Hirošimu i Nagasaki, “tepih” bombardiranje, “štuke” u brišućem niskom letu, instruktažu bivšim i sadašnjim teroristima, streljanje civila i sađenje klica do tada nepoznatih bolesti nekim dalekim narodima. Ili, kako bi rekao Axl Rose u retkim trenucima čiste inspiracije: “What's so civil about war anyway?”

Andrew Niccol je autor kojem moralna pitanja ratovanja i naročito tehnologije nisu strana. Njegov film „Gatacca“ iz 1997. godine je jedno potpuno artikulirano razmatranje “meke” eugenike i genetskog inženjeringa koji stvara savršen i genijalan, ali ultimativno neljudski svet. „In Time“ (2011.) se manje ili više spretno doticao pitanja večnosti života iz moralnog i trgovačkog aspekta u svetu u kojem su sati i minuti platežno sredstvo, dok se „Lord of War“ (2005.) bavio političkom ekonomijom i moralom iza trgovine oružjem u nekim dalekim, egzotičnim zemljama i njihovim lokalnim i vrlo krvavim građanskim ratovima. Niccol u svom pristupu najčešće nije suptilan. Umesto toga je direktan. 

Njegov najnoviji film „Good Kill“ je upravo takav i ostavlja utisak snažnog udarca u stomak koji izbija zrak i od kojeg se morate oporaviti. Smešten je u milje pilota dronova u vojnoj bazi nadomak Las Vegasa. Glavni lik je Thomas (Hawke), klasičan vojnički “strong & silent” tip, odlikovani bivši pilot lovačkog aviona koji je dobio prekomandu u stolicu iza ekrana, na dronove. Ima to svojih prednosti, on će svaki dan posle smene sesti u auto, naviti muziku i odvesti se kući gde ga čekaju žena (Jones) i deca, a na poslu će biti još učinkovitiji nego da je u avionu. Međutim, tih i naoko izdržljiv kakav je, mirovanje ga frustrira, a adrenalin mu je potreban, jer ipak je on pilot. Dodatno ga frustrira ta beskontaktnost sa “zlikovcima”, odnosno žrtvama i počinje razmišljati o moralnom aspektu svega toga.

Neke njegove kolege nemaju problema s tim, ali njegov kopilot je već “zglajzao” i odao se kokainu, pa je dobio novu partnericu prezimena Suarez (Kravitz). Ona je mlada i neiskusna i moralni kompas joj je još bolje, ljudskije i nevinije naštiman nego njegov. “Jesmo li upravo počinili ratni zločin?”, pita se ona kad posle pogođene mete dobiju naređenje da “overe” još i one koji su se skupili na mestu pogotka. Njegov nadređeni (Bruce Greenwood, perfektno odabran) zna sve o poslu i ne želi nikog farbati, ni iskusne pilote, ni sveže regrute pokupljene iz igraonica (džojstik tamo, džojstik ovamo, razlike nema, ionako je sve to bazirano na X-Box konzoli), ali svoj posao prihvata kao manje zlo, prljavi posao koji neko mora obaviti. “Da mi prestanemo to raditi, oni svejedno neće. Postalo je gadno i ostaće gadno i nije bitno ko je prvi počeo.”, parafraziram njegove reči. “Dronovi ne idu nikuda, odnosno idu svugde.” Stvari se dodatno zapetljavaju kada baš njihova jedinica bude odabrana kao ispomoć na nekim super-tajnim misijama za CIA-u koju vodi njihov oficir koji se predstavlja kao Langley (glas Petera Coyotea, izvrstan).

"Džojstik tamo, džojstik ovamo, razlike nema, ionako je sve to bazirano na X-Box konzoli" (FOTO: Good kill)

Posle Vijetnama je prošlo nekoliko godina pre nego što su filmske ekipe izabrale džunglu kao mesto radnje. Irak i naročito Afganistan su se odužili, pa filmaši nisu čekali. Tako imamo „The Hurt Locker“ (2010.), skoro pa panoramsko razgledanje ratovanja i kratkih, nelagodnih trenutaka odsustva iz perspektive deminera. Kroz pojedinačnu priču idemo prema opštoj. Ovde je pristup donekle sličan jer imamo i jedan i drugi aspekt, pošto se našem pilotu raspada sistem vrednosti, psiha i život, ali je opšti pregled dat paralelno. I često je vrlo otrovan, kao kada Niccol u svom scenariju pametno konstruiranom od pseudo-duhovitih vojničkih “one-linera”, motivacionog „preseransa“ i žuči koju svaki od likova ispušta, bocne Baracka Obamu i njegovu administraciju zbog Nobelove nagrade dobijene na obećanje koje nije ispunio i nema nameru da to učini.

Andrew Niccol zna sa glumcima, i u smislu izbora i u smislu rada s njima. Posle „Gatacce“ ponovo bira Ethana Hawkea za protagonistu i to mu se isplatilo. Hawke je inteligentan i studiozan glumac sposoban za slojevite likove, posebno za ljude u problemu. Njemu sjajno sekundiraju Greenwood i Coyote koji od inače tipskih (premda svejedno zanimljivih) likova uspevaju da izvuku maksimum. Problem je u ženskom delu postave. January Jones je zarobljena sa likom dobre i brižne supruge na kraju sa živcima, pa nema materijala da se iskaže. Zoe Kravitz se pokazala kao pogrešan izbor jer Suarezova je možda tipičan lik “zelene” vojnikinje, ali gluma Zoe Kravitz je čak ispod tog nivoa, skoro pa amaterska. Drugi problem je u blatantnosti filma koji svoju inteligentnu, potrebnu i urgentnu temu izlaže ravno u glavu, često ponavljajući (“hammering”, rekli bi anglosaksonci) jedno te isto. Čini se da Niccol želi poentirati po svaku cenu i u svakoj prilici. To mu najčešće uspeva, ali ponekad odlazi u preterivanje. „Good Kill“ (vojničko-”gamerska” fraza koja izuzetno cinično zvuči) je potreban, čak i dobar film, ali bi bio bolji da je za nijansu suptilniji.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Good kill